OPASNI EMISARI

ENERGETIKA I POLITIKA

Kada su američki interesi u pitanju, njihov izaslanik Eskobar za Srbiju ima i nemoguće alternative. Po principu njegovog prezimenjaka iz Južne Amerike, nudi nam da kupimo „ciglu“. Rezerva su sankcije za korupciju

U politici zapadnih sila prema Srbiji, i Balkanu uopšte, već smo se navikli da iza predloga njihovih izaslanika ne stoji nikakva dobronamerna preporuka već nalog sa čitavom lepezom pretnji i poteza, od sankcija pa do grube sile. Nešto slično moglo bi se zaključiti i za najnoviju poruku specijalnog izaslanika Stejt departmenta za Balkan Gabrijela Eskobara koja nam je stigla iz Vašingtona.

Komitet američkog Senata za spoljne poslove – Potkomitet za Evropu, regionalnu sigurnost i spoljne poslove, saslušavao je specijalnog izaslanika na sednici koja je nazvana „Zapadni Balkan: podrška miru i prosperitetu“. Treba znati da je ovom saslušanju prisustvovala i Liza Mago, zamenik pomoćnika Biroa za Evropu i Evroaziju u Američkoj agenciji za međunarodni razvoj (USAID), veoma angažovana kod nas i šire.

Pre svega, izaslanik američke administracije za Zapadni Balkan je izjavio da je to područje u poslednje tri decenije „u fokusu trajnog angažmana, investicija i dvopartijske podrške SAD“. Hoće nedvosmisleno reći da je Amerika tu, na Balkanu, da nikada s njega ne ode.

[restrict]

TRI AMERIČKA STUBA ZA BALKAN Upitan da pojasni strategiju SAD za Balkan, rekao je da počiva na tri stuba: EU integracije; NATO za one koji su se kvalifikovali, kao i za one koji su neutralni poput Srbije, ali povećavaju angažman sa NATO-om; regionalne integracije, zbog čega podržavaju inicijativu „Otvoreni Balkan“.

„Od zemalja bivše Jugoslavije četiri su saveznice u NATO-u, dok su dve zemlje članice EU. Među zemljama Zapadnog Balkana, sve ili dele strateški cilj dublje integracije sa Zapadom kao aspiranti na članstvo u EU ili su članice EU. Naš posao nije završen“, rekao je Eskobar članovima Pododbora, a preneo „Glas Amerike“.

U daljem izlaganju Eskobar se osvrće i na prepreke koje stoje na tom putu, pre svega na „maligni uticaj“ Rusije i Kine.

„Regionalni napredak ugrožavaju štetni spoljnopolitički i ekonomski uticaji Rusije i Kine. Rusija koristi svoju ulogu snabdevača energijom da bi primorala političare, podstakla korupciju i zaustavila potencijal razvoja. Takođe podržava etnonacionalizam koji deli i odvlači pažnju od bolje budućnosti. Kina proširuje prisustvo izgradnjom infrastrukture kroz netransparentne i kredite i takozvane investicije. Promovisanje transparentnog upravljanja, ljudskih prava i međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima ostaće osnovni princip našeg angažovanja protiv destabilizujućih aktivnosti na Zapadnom Balkanu“, rekao je Eskobar.

Ovde bi vredelo pomenuti Branka Milanovića, najuticajnijeg srpskog ekonomistu u svetu, koga londonski „Ekonomist“ opisuje kao „vodećeg svetskog eksperta za pitanje nejednakosti“, i njegov komentar za „OKO“ RTS-a o kineskim investicijama koje Amerikanci kritikuju, naročito u svetlu sukoba na relaciji Kina i SAD.

„U mnogo zemalja imate nove mostove, puteve, luke koje je Kina sagradila. Da li su sve te investicije opravdane, to je veliko pitanje. Ali i kad su takve investicije u prošlosti radili Francuzi, Amerikanci ili Nemci, isto je bilo pitanje da li su one opravdane. Ne vidim nešto novo sa Kinom“, kaže Milanović.

Elem, s obzirom na istrošenost mantri o ljudskim pravima, zapadnoj demokratiji i uveliko prozirnim obojenim revolucijama, na scenu stupa nova poluga za treniranje strogoće – korupcija, iako je poznato da su najveći sponzori korupcije u zemljama u razvoju oni koji upravo drže moralne lekcije o korupciji, a to su razvijene ekonomije. Zar nisu bogate zemlje izmislile poreske rajeve preko kojih pružaju utočište kapitalu bogatih pojedinaca iz zemalja u razvoju, koji je često nelegalno stečen?

I tu je Milanović imao zanimljivo zapažanje, govoreći da je korupcija u razvijenim zemljama legalizovana kroz lobiranja i da lobisti koji daju ogroman novac političkim kandidatima zapravo predstavljaju legalizovanu formu korupcije.

„U nerazvijenim zemljama je korupcija ako vi nekoga pozovete i date mu 100.000 dolara u koverti. A u Americi vas pozovu na večeru gde prisustvo za sve učesnike znači kotizaciju od 100.000 dolara. Druga forma korupcije je potpuno legalna, a prva potpuno nelegalna, a suštinski nema velike razlike između te dve forme“, rekao je Milanović.

Svima je jasno da će se sankcije zbog „korupcije“ prevashodno koristiti u političke svrhe, što je već na svojoj koži osetio i Milorad Dodik, lider bosanskih Srba i srpski član Predsedništva BiH.

„Da, biće ih još, reč je o svim zemljama Zapadnog Balkana, ali to neće biti primarno sredstvo našeg angažmana“, rekao je Eskobar za „Glas Amerike“, uz napomenu da je ova administracija posvećena korišćenju i drugih sredstava…

Tu se, verovatno, naročito ističe njegova preporuka u oblasti energetske bezbednosti. Tačnije, rekao je Eskobar, „ohrabrili smo Srbiju da potraži alternative ruskom gasu. Uključujući obnovljive izvore i tečni gas“.

 

GAS KOJI SREĆU KVARI Tu smo dakle. Gas je ono što „sreću kvari“. Prema njegovim rečima, američke vlasti su blizu toga da se „neke zemlje oslobode potpune zavisnosti od ruskog gasa“. „Ako SAD uspeju da smanje udeo ruskog gasa na Zapadnom Balkanu, rezultat će biti stvaranje velikih privrednih mogućnosti za američke energetske kompanije u smislu kretanja regiona ka ’više obnovljivim energetskim’ izvorima“, rekao je Eskobar.

Ako se podsetimo, SAD su i tokom aktuelne energetske krize ubeđivale Evropljane da se ne plaše zbog nestašice energenata i da slobodno preduzmu oštre sankcije prema Rusiji, obećavajući da će im naći drugi gas. Ipak, prema stručnim analizama, Evropi je predočeno da je drugi gas skoro nemoguće naći. Amerikanci su obećavali da će preusmeriti katarski gas u Evropu, iz Nigerije i iz Alžira, ali oba delimično i dolaze u Evropu. Ukoliko se potpuno preusmere u Evropu, u Aziji bi došlo do nestašice i rasta cena. Amerikanci nisu mogli ni svoj tečni prirodni gas (LNG) da u većoj količini dopreme u Evropu jer su, jednostavno, privatni dobavljači ovog energenta ekonomski orijentisani i sasvim je bilo prirodno da će gas pretežno ići u Aziju, jer je tamo moglo više da se zaradi.

Kada je Srbija u pitanju, predsednik Skupštine Udruženja za gas Vojislav Vuletić rekao je za „Sputnjik“ da je izjava predstavnika SAD Eskobara kako Srbija treba da se odvoji od ruskog gasa priča radi priče, a da je sasvim druga realnost koju stručnjaci za gas znaju, a to je da na svetskom tržištu nema dovoljno tečnog prirodnog gasa i da Srbija nema mogućnost da u sledećih 10 do 15 godina dobija gas iz nekog dugog izvora, osim ruskog.

Vuletić podseća da je kapacitet „Balkanskog toka“, odnosno kraka „Turskog toka2 putem koga se Srbija snabdeva ruskim gasom 15 milijardi kubnih metara gasa godišnje, a da mi u isto vreme trošimo do 2,5 milijardi godišnje, te u ovom trenutku i nema potrebe za drugim rešenjem.

Dakle, nije problem u diversifikaciji koja je poželjna za svaku robu, naročito kada je iz inostranstva, već u njenom realnom ostvarenju koje uopšte nije na vidiku. U januaru 2020. godine, u istom momentu kada su predstavnici Turske i Rusije u prisustvu delegacija iz Bugarske i Srbije u Istanbulu zvanično otvorili gasovod „Turski tok 2“, poznat i kao „Balkanski tok“, Grčka, Izrael i Kipar su u Atini potpisali sporazum o izgradnji mediteranskog gasovoda „Istmed“, prema kojem bi Izrael od 2025. podvodnim gasovodom dužine 1.900 kilometara isporučivao gas iz istočnog Sredozemlja u zapadnu Evropu. Dve godine kasnije radost je zamenilo razočaranje. Sredstva za projekt još nisu obezbeđena, a prema izveštajima grčkih medija, SAD takođe savetuju da se ne gradi novi gasovod, navodeći kao razloge ekonomska uska grla i političke komplikacije u istočnom Sredozemlju.

U ovom osvrtu treba pomenuti da se pričalo i o gasovodu koji se zvao Nabuko, pa Nabuko vest, pa TAP, pa TANAP, pa Agri, pa Tesla. Za sve ove gasovode se navodi da su građeni na inicijativu Amerikanaca i da se jedino izgradio TAP sa gasom iz Azerbejdžana, ali jer on u ovom trenutku rasprodat i iz njega ne može da se dobije dodatni gas.

Biće da to znaju i Amerikanci, ali im i dalje „sreću kvari“ ruski gas. Videli smo to prilikom pokušaja izgradnje „Južnog toka“ kada je, posle prigovora Evropske komisije i SAD, Rusija u decembru 2014. odustala od plana o izgradnji ovog gasovoda, kapaciteta 63 milijarde kubnih metara gasa godišnje. I Bugarska i Srbija bi prihodovale više od tog gasovoda, i pri tome bi balkanske države raspolagale glavnim uticajem.

Tadašnji premijer Bugarske Bojko Borisov jednom prilikom se dotakao teme „Južnog toka“ i izjavio da je u praksi bio pritisak SAD i Evrope da se onemogući njegova realizacija, zbog čega je Rusija odmah pokrenula alternativni plan kako bi postigla iste ciljeve. Ovog puta je postavila Tursku kao strateškog partnera i glavnu raskrsnicu za tranzit ruskog gasa u regionu a „Balkanski tok“ je samo naziv za njegov bočni krak. Srbija ima samo korist od ovakvog projekta. Zarada se ostvaruje kroz nižu cenu gasa, kako za industriju, tako i za potrošače, ali i kroz puki prolazak gasa kroz našu zemlju. Geostrateški, Srbija postaje ne samo deo evropske mreže transporta energenata već i glavni dobavljač nafte za BiH, što doprinosi uticaju Srbije u regionu. Nakon Bugarske i Srbije, „Turski tok“ će povezati i centralnu Evropu kroz Mađarsku i Slovačku.

Mnogi će se upitati kako je uspeo „Balkanski tok“ a nije mogao „Južni tok“. Odgovor se krije u Evropskoj komisiji koja se, zajedno s pojedinim državama centralne i istočne Evrope, pojavljuje kao najaktivnija na polju ograničavanja ruskog energetskog uticaja na kontinentu. Brisel je odigrao ključnu ulogu u zaustavljanju izgradnje „Južnog toka“, a prema nekim analizama, da se ne radi o znatno manje ambicioznom gasovodu (četiri puta slabiji od „Južnog toka“), sličnu sudbinu bi verovatno doživeo i „Turski tok“.

U svrhu „diversifikovanja izvora“ Evropska komisija je potegla evropsko zakonodavstvo kojim je poslednjih godina liberalizovano evropsko tržište energije. Treći energetski paket, usvojen 2009, predviđa znatno rigoroznije procedure i pravila koje bi budući dobavljači gasa Evropi trebalo da ispune.

Ako procene da neki novi gasovod pospešuje konkurenciju i jača energetsku bezbednost Unije, predviđena su izuzeća od rigoroznih odredbi, kao što je bio slučaj s Transjadranskim gasovodom, sastavnim delom Južnog gasnog koridora EU. „Južni tok“ nije naišao na sličnu blagonaklonost Evropske komisije, koja u ovoj arbitrarnoj proceni ima poslednju reč. Iako ima znatno blaži stav prema, rekosmo, manje ambicioznom „Turskom toku“, videći ga kao benignije i kratkoročno rešenje, u Briselu nastoje da i njemu pronađu alternativu.

Srbija je 2014. godine tražila da „Južni tok“ poveže gasnu mrežu Srbije i KiM, što sa „Balkanskim tokom“, izgleda, nije ni u perspektivi. Biće da je Americi nešto drugo prioritet.

I tu je Eskobar bio eksplicitan pred Komitetom Senata: „Svrha dijaloga (Beograda i Prištine) je da se sve okrene u smeru Kosova. Sa krajnjim ishodom uzajamnog priznavanja i normalizacije odnosa dve strane. Razgovori nisu o statusu Kosova – već o priznavanju činjenice da je suverena i nezavisna država.“

A mehanizama za ostvarenje ovog glavnog cilja očigledno je mnogo.

[/restrict]