ОПАСНИ ЕМИСАРИ

ЕНЕРГЕТИКА И ПОЛИТИКА

Када су амерички интереси у питању, њихов изасланик Ескобар за Србију има и немогуће алтернативе. По принципу његовог презимењака из Јужне Америке, нуди нам да купимо „циглу“. Резерва су санкције за корупцију

У политици западних сила према Србији, и Балкану уопште, већ смо се навикли да иза предлога њихових изасланика не стоји никаква добронамерна препорука већ налог са читавом лепезом претњи и потеза, од санкција па до грубе силе. Нешто слично могло би се закључити и за најновију поруку специјалног изасланика Стејт департмента за Балкан Габријела Ескобара која нам је стигла из Вашингтона.

Комитет америчког Сената за спољне послове – Поткомитет за Европу, регионалну сигурност и спољне послове, саслушавао је специјалног изасланика на седници која је названа „Западни Балкан: подршка миру и просперитету“. Треба знати да је овом саслушању присуствовала и Лиза Маго, заменик помоћника Бироа за Европу и Евроазију у Америчкој агенцији за међународни развој (УСАИД), веома ангажована код нас и шире.

Пре свега, изасланик америчке администрације за Западни Балкан је изјавио да је то подручје у последње три деценије „у фокусу трајног ангажмана, инвестиција и двопартијске подршке САД“. Хоће недвосмислено рећи да је Америка ту, на Балкану, да никада с њега не оде.

[restrict]

ТРИ АМЕРИЧКА СТУБА ЗА БАЛКАН Упитан да појасни стратегију САД за Балкан, рекао је да почива на три стуба: ЕУ интеграције; НАТО за оне који су се квалификовали, као и за оне који су неутрални попут Србије, али повећавају ангажман са НАТО-ом; регионалне интеграције, због чега подржавају иницијативу „Отворени Балкан“.

„Од земаља бивше Југославије четири су савезнице у НАТО-у, док су две земље чланице ЕУ. Међу земљама Западног Балкана, све или деле стратешки циљ дубље интеграције са Западом као аспиранти на чланство у ЕУ или су чланице ЕУ. Наш посао није завршен“, рекао је Ескобар члановима Пододбора, а пренео „Глас Америке“.

У даљем излагању Ескобар се осврће и на препреке које стоје на том путу, пре свега на „малигни утицај“ Русије и Кине.

„Регионални напредак угрожавају штетни спољнополитички и економски утицаји Русије и Кине. Русија користи своју улогу снабдевача енергијом да би приморала политичаре, подстакла корупцију и зауставила потенцијал развоја. Такође подржава етнонационализам који дели и одвлачи пажњу од боље будућности. Кина проширује присуство изградњом инфраструктуре кроз нетранспарентне и кредите и такозване инвестиције. Промовисање транспарентног управљања, људских права и међународног поретка заснованог на правилима остаће основни принцип нашег ангажовања против дестабилизујућих активности на Западном Балкану“, рекао је Ескобар.

Овде би вредело поменути Бранка Милановића, најутицајнијег српског економисту у свету, кога лондонски „Економист“ описује као „водећег светског експерта за питање неједнакости“, и његов коментар за „ОКО“ РТС-а о кинеским инвестицијама које Американци критикују, нарочито у светлу сукоба на релацији Кина и САД.

„У много земаља имате нове мостове, путеве, луке које је Кина саградила. Да ли су све те инвестиције оправдане, то је велико питање. Али и кад су такве инвестиције у прошлости радили Французи, Американци или Немци, исто је било питање да ли су оне оправдане. Не видим нешто ново са Кином“, каже Милановић.

Елем, с обзиром на истрошеност мантри о људским правима, западној демократији и увелико прозирним обојеним револуцијама, на сцену ступа нова полуга за тренирање строгоће – корупција, иако је познато да су највећи спонзори корупције у земљама у развоју они који управо држе моралне лекције о корупцији, а то су развијене економије. Зар нису богате земље измислиле пореске рајеве преко којих пружају уточиште капиталу богатих појединаца из земаља у развоју, који је често нелегално стечен?

И ту је Милановић имао занимљиво запажање, говорећи да је корупција у развијеним земљама легализована кроз лобирања и да лобисти који дају огроман новац политичким кандидатима заправо представљају легализовану форму корупције.

„У неразвијеним земљама је корупција ако ви некога позовете и дате му 100.000 долара у коверти. А у Америци вас позову на вечеру где присуство за све учеснике значи котизацију од 100.000 долара. Друга форма корупције је потпуно легална, а прва потпуно нелегална, а суштински нема велике разлике између те две форме“, рекао је Милановић.

Свима је јасно да ће се санкције због „корупције“ превасходно користити у политичке сврхе, што је већ на својој кожи осетио и Милорад Додик, лидер босанских Срба и српски члан Председништва БиХ.

„Да, биће их још, реч је о свим земљама Западног Балкана, али то неће бити примарно средство нашег ангажмана“, рекао је Ескобар за „Глас Америке“, уз напомену да је ова администрација посвећена коришћењу и других средстава…

Ту се, вероватно, нарочито истиче његова препорука у области енергетске безбедности. Тачније, рекао је Ескобар, „охрабрили смо Србију да потражи алтернативе руском гасу. Укључујући обновљиве изворе и течни гас“.

 

ГАС КОЈИ СРЕЋУ КВАРИ Ту смо дакле. Гас је оно што „срећу квари“. Према његовим речима, америчке власти су близу тога да се „неке земље ослободе потпуне зависности од руског гаса“. „Ако САД успеју да смање удео руског гаса на Западном Балкану, резултат ће бити стварање великих привредних могућности за америчке енергетске компаније у смислу кретања региона ка ’више обновљивим енергетским’ изворима“, рекао је Ескобар.

Ако се подсетимо, САД су и током актуелне енергетске кризе убеђивале Европљане да се не плаше због несташице енергената и да слободно предузму оштре санкције према Русији, обећавајући да ће им наћи други гас. Ипак, према стручним анализама, Европи је предочено да је други гас скоро немогуће наћи. Американци су обећавали да ће преусмерити катарски гас у Европу, из Нигерије и из Алжира, али оба делимично и долазе у Европу. Уколико се потпуно преусмере у Европу, у Азији би дошло до несташице и раста цена. Американци нису могли ни свој течни природни гас (ЛНГ) да у већој количини допреме у Европу јер су, једноставно, приватни добављачи овог енергента економски оријентисани и сасвим је било природно да ће гас претежно ићи у Азију, јер је тамо могло више да се заради.

Када је Србија у питању, председник Скупштине Удружења за гас Војислав Вулетић рекао је за „Спутњик“ да је изјава представника САД Ескобара како Србија треба да се одвоји од руског гаса прича ради приче, а да је сасвим друга реалност коју стручњаци за гас знају, а то је да на светском тржишту нема довољно течног природног гаса и да Србија нема могућност да у следећих 10 до 15 година добија гас из неког дугог извора, осим руског.

Вулетић подсећа да је капацитет „Балканског тока“, односно крака „Турског тока2 путем кога се Србија снабдева руским гасом 15 милијарди кубних метара гаса годишње, а да ми у исто време трошимо до 2,5 милијарди годишње, те у овом тренутку и нема потребе за другим решењем.

Дакле, није проблем у диверсификацији која је пожељна за сваку робу, нарочито када је из иностранства, већ у њеном реалном остварењу које уопште није на видику. У јануару 2020. године, у истом моменту када су представници Турске и Русије у присуству делегација из Бугарске и Србије у Истанбулу званично отворили гасовод „Турски ток 2“, познат и као „Балкански ток“, Грчка, Израел и Кипар су у Атини потписали споразум о изградњи медитеранског гасовода „Истмед“, према којем би Израел од 2025. подводним гасоводом дужине 1.900 километара испоручивао гас из источног Средоземља у западну Европу. Две године касније радост је заменило разочарање. Средства за пројект још нису обезбеђена, а према извештајима грчких медија, САД такође саветују да се не гради нови гасовод, наводећи као разлоге економска уска грла и политичке компликације у источном Средоземљу.

У овом осврту треба поменути да се причало и о гасоводу који се звао Набуко, па Набуко вест, па ТАП, па ТАНАП, па Агри, па Тесла. За све ове гасоводе се наводи да су грађени на иницијативу Американаца и да се једино изградио ТАП са гасом из Азербејџана, али јер он у овом тренутку распродат и из њега не може да се добије додатни гас.

Биће да то знају и Американци, али им и даље „срећу квари“ руски гас. Видели смо то приликом покушаја изградње „Јужног тока“ када је, после приговора Европске комисије и САД, Русија у децембру 2014. одустала од плана о изградњи овог гасовода, капацитета 63 милијарде кубних метара гаса годишње. И Бугарска и Србија би приходовале више од тог гасовода, и при томе би балканске државе располагале главним утицајем.

Тадашњи премијер Бугарске Бојко Борисов једном приликом се дотакао теме „Јужног тока“ и изјавио да је у пракси био притисак САД и Европе да се онемогући његова реализација, због чега је Русија одмах покренула алтернативни план како би постигла исте циљеве. Овог пута је поставила Турску као стратешког партнера и главну раскрсницу за транзит руског гаса у региону а „Балкански ток“ је само назив за његов бочни крак. Србија има само корист од оваквог пројекта. Зарада се остварује кроз нижу цену гаса, како за индустрију, тако и за потрошаче, али и кроз пуки пролазак гаса кроз нашу земљу. Геостратешки, Србија постаје не само део европске мреже транспорта енергената већ и главни добављач нафте за БиХ, што доприноси утицају Србије у региону. Након Бугарске и Србије, „Турски ток“ ће повезати и централну Европу кроз Мађарску и Словачку.

Многи ће се упитати како је успео „Балкански ток“ а није могао „Јужни ток“. Одговор се крије у Европској комисији која се, заједно с појединим државама централне и источне Европе, појављује као најактивнија на пољу ограничавања руског енергетског утицаја на континенту. Брисел је одиграо кључну улогу у заустављању изградње „Јужног тока“, а према неким анализама, да се не ради о знатно мање амбициозном гасоводу (четири пута слабији од „Јужног тока“), сличну судбину би вероватно доживео и „Турски ток“.

У сврху „диверсификовања извора“ Европска комисија је потегла европско законодавство којим је последњих година либерализовано европско тржиште енергије. Трећи енергетски пакет, усвојен 2009, предвиђа знатно ригорозније процедуре и правила које би будући добављачи гаса Европи требало да испуне.

Ако процене да неки нови гасовод поспешује конкуренцију и јача енергетску безбедност Уније, предвиђена су изузећа од ригорозних одредби, као што је био случај с Трансјадранским гасоводом, саставним делом Јужног гасног коридора ЕУ. „Јужни ток“ није наишао на сличну благонаклоност Европске комисије, која у овој арбитрарној процени има последњу реч. Иако има знатно блажи став према, рекосмо, мање амбициозном „Турском току“, видећи га као бенигније и краткорочно решење, у Бриселу настоје да и њему пронађу алтернативу.

Србија је 2014. године тражила да „Јужни ток“ повеже гасну мрежу Србије и КиМ, што са „Балканским током“, изгледа, није ни у перспективи. Биће да је Америци нешто друго приоритет.

И ту је Ескобар био експлицитан пред Комитетом Сената: „Сврха дијалога (Београда и Приштине) је да се све окрене у смеру Косова. Са крајњим исходом узајамног признавања и нормализације односа две стране. Разговори нису о статусу Косова – већ о признавању чињенице да је суверена и независна држава.“

А механизама за остварење овог главног циља очигледно је много.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *