KRAJ EPOHE „OBOJENIH REVOLUCIJA“

PROTIV ZAPADNIH OLIGARHIJSKIH STRUKTURA MOĆI

„Obojene revolucije“ imaju krajnje ograničen smisao, domet i rok trajanja. Njihov prvi i neposredni rezultat je navodno „oslobađanje nacija“, posle čega sledi još čvršći stisak „globalnog hegemona“. Onaj ko u to ne veruje, neka pogleda primer Jugoslavije posle 5. oktobra 2000. (kao i mnoge druge). Stvari tada nisu postale bolje, nego neuporedivo gore. Petog oktobra zgažen je (između ostalog) nacionalni suverenitet ove zemlje

Ukakvom trenutku u istoriji sveta mi u stvari živimo? Svakako, to nije onaj famozni „kraj istorije“, koji je prizivao Frensis Fukujama. On je samo rekao ono što je Amerika u tom trenutku želela da čuje: Zapad je, prema viziji ovog mislioca, trebalo da se proširi na čitav svet, koji za to nije nudio nikakvu alternativu. Amerika je, samo u jednom istorijski kratkom trenutku, diktirala budućnost sveta. Fukujama je bio prisiljen da se kasnije odrekne svoje teze: „Istina je da je kraj američke ere došao mnogo ranije“ (Fukujama, Ekonomist, 8. novembar 2021).

 [restrict]

Obeležava li našu epohu „demokratizacija“? Ovu tezu ne bi trebalo olako odbaciti, pogotovu ako demokratizaciju shvatamo značajno drugačije od njenog poimanja u zapadnom ključu – na primer, u stilu jeftinih pokliča „obojenih revolucija“ za slobodom, koje se uvek pokreću protiv „korumpiranih (lokalnih) vlasti“. Time se samo aboliraju pravi krivci, oni koji sede „na vrhu sveta“. Kakve su uostalom njihove posledice? „Obojene revolucije“ imaju krajnje ograničen smisao, domet i rok trajanja. Njihov prvi i neposredni rezultat je navodno „oslobađanje nacija“, posle čega sledi još čvršći stisak „globalnog hegemona“. Onaj ko u to ne veruje, neka pogleda primer Jugoslavije posle 5. oktobra 2000. (kao i mnoge druge). Stvari tada nisu postale bolje, nego neuporedivo gore. Petog oktobra zgažen je (između ostalog) nacionalni suverenitet ove zemlje. Da li je sada s epohom „obojenih revolucija zauvek završeno“, kako je to nedavno primetio jedan ekspert za ovu vrstu „hibridnog ratovanja“? Venecuela, Bolivija, Kuba, Belorusija, Kazahstan… Nijedna od „obojenih revolucija“ u poslednje vreme nije dovela do za Ameriku željenog ishoda. U poslednjem slučaju (Kazahstan) njen završetak delovao je kao gotovo „rutinska operacija ruskih specijalaca“, posle koje su, u rekordnom roku, stvari vraćene u prethodno stanje. Doduše, uz jednu važnu razliku: s neuporedivo boljim pozicijama za Rusiju, ne samo u Kazahstanu već i u čitavoj Srednjoj Aziji. Ovom intervencijom zaustavljeno je dalje širenje NATO-a na postsovjetski prostor. A to je činjenica koja nije bez značaja za ono što će tek uslediti.

Američka demokratija nije demokratija Zapravo, istinska demokratizacija morala bi da podrazumeva najpre oslobađanje od pritiska „svetskog hegemona“. Američka demokratija nije demokratija. Prema pojedinim istraživanjima, njome funkcionalno upravlja nekih 5.000 ljudi. To je, na koncu, u vezi sa samom oligarhijskom strukturom prema kojoj je ustrojena raspodela moći na Zapadu. Na vrhu piramide moći sedi (najviše) „jedan odsto stanovništva“. U Davosu, na svetskom okupljanju biznis elita, pre globalne pandemije iznet je zaprepašćujući podatak: da svega osmoro pojedinaca raspolaže bogatstvom od 426 milijardi dolara, baš kao i 3,6 milijardi najsiromašnijih ljudi na planeti. Takva nejednakost nije viđena nikad u istoriji. Ne postoji kroz čitavu istoriju oštrije klasno podeljeno društvo od toga. Ne treba sumnjati da je pandemija samo pogoršala stvari: prema podacima Oksfama, desetoro najbogatijih na svetu udvostručilo je svoje bogatstvo tokom trajanja pandemije, više od 160 miliona pridodato je naglo rastućoj armiji siromašnih. Ovo „ekonomsko nasilje“ svakog dana dovodi do smrti 21.000 ljudi. Ovu šemu Zapad prenosi dalje na „ostatak sveta“: to je hijerarhijski model prema kojem se upravlja „međunarodni liberalni poredak“, na čijem vrhu je „neupitni hegemon“ – Sjedinjene Države, s pridruženim članovima „kolektivnog Zapada“ – Evropskom unijom i Japanom. Nije li to danas postao, u svakom smislu, preživeli poredak, neokolonijalni sistem eksploatacije koji više ni po čemu ne odgovara trenutku u kome živimo?

U tom poretku Rusija se nastoji svesti na „džinovsku benzinsku stanicu“, Kini je namenjena uloga „svetske radionice“. Šta je s nacijama „Globalnog Juga“, koje su se ranije nazivale „Trećim svetom“? Za njih i dalje važi ono na šta je svojevremeno upozoravao Fidel Kastro: „Dobro je poznata činjenica da veliki deo bogatstva razvijenog kapitalističkog sveta potiče od nejednakih uslova trgovine koje održava sa zemljama Trećeg sveta. Vekovima su te nacije pljačkane kao kolonije. Milioni njihovih sinova i kćeri bili su robovi; iscrpljena su njihova nalazišta zlata, srebra i drugih mineralnih sirovina; bili su nemilosrdno eksploatisani; i bila im je nametnuta nerazvijenost. Nerazvijenost je bila direktna i najjasnija posledica kolonijalizma. Sada se te nacije cede kroz isplate kamata na beskrajan, neotplativ dug, dok se za njihovu robu plaćaju smešno niske cene i prisiljene su da plaćaju visoke cene za industrijsku robu koju uvoze. Finansijski i ljudski resursi se neprestano odvlače od tih nacija odlivom kapitala i mozgova.“

Drugim rečima: u tom sistemu je faktički beskrajni krug zemalja osuđen na podređen, krajnje ponižavajući položaj, faktički na ropstvo. Nerazvijenost je najdirektnija posledica kapitalizma. Kapitalizam ne donosi blagostanje, on osiromašuje, do krajnjih granica, najveći deo sveta. Sada Zapad optužuje Kinu da uvlači ove zemlje u „dužničku zamku“, što je cinizam bez presedana. I u takvom „poretku“ za Zapad je rezervisano jedno ekskluzivno pravo: da troši sve ono što drugi proizvode. U stvari, kako pokazuju analize Majkla Hadsona, Zapad sve manje proizvodi. Zašto ova masa zemalja i njihovih stanovnika do sada nije podlegala nikakvoj demokratizaciji, zašto im je bilo dopušteno samo da izvikuju nekakve parole – uglavnom one naučene od „globalnih medija“ – i da se „bune protiv korupcije“, a da nikad stvarno ne promene svoj položaj? Ne zahteva li demokratizacija najpre temeljnu promenu u međunarodnim odnosima? I treba li sumnjati da će ovi narodi, ukoliko se oslobode stvarnih uzroka svog ponižavajućeg stanja, imati dovoljno mudrosti da, bez sufliranja sa strane, izaberu uređenje i vlast kakve zaista žele? Mogu li ovi narodi postati doista ravnopravni, bez stalnih lekcija sa Zapada šta je demokratija i kakvu vrstu „demokratije“ oni treba da izaberu?

Američki „svetski rekordi“ Svetom vlada, ili njime samo pokušava da vlada, elita koja je ustrojena po oligarhijskom principu. Pri tome, ova „svetska oligarhija“ je podložna degeneraciji. Ne može se, po svojim intelektualnim a još manje moralnim kvalitetima, uporediti s prethodnim garniturama na vlasti na Zapadu, čak ni s epohom Čerčila i Ruzvelta (a ni oni nisu bili nikakav primer za ugledanje). Ove nove „elite“ rukovode se isključivo demonskom, nezajažljivom pohlepom. Za šta Džef Bezos, vlasnik Amazona, koristi svoje bogatstvo? Da li je Bil Gejts doista „filantrop“ zabrinut za sudbinu čovečanstva? Sistem se ne može promeniti nikakvim reformama iznutra, tipa „oporezujte bogate“. Pohlepa i besmisleno zgrtanje upisani su u sam njegov genetski kod. Zaslepljene upravo demonskom pohlepom, ove elite vode čovečanstvo pravo u ambis. To je sistem u kojem će jedni, sasvim mali broj, imati sve, ostali ništa, čak i manje od toga. Oni su, prema izrazu italijanskog pisca Džulijeta Kjeze, „samo stoka predviđena za klanje“. Njegovu istinu pogađa aktuelni vic: rob koji gradi egipatske piramide glasno razmišlja – „Sistem nije nepravedan. Ako vredno radim, i ja bih sutra mogao imati svoju piramidu“.

Ovakve podatke nećete naći kod vrednih apologeta sistema. Za njih će NATO uvek ostati „odbrambeni savez“ koji garantuje mir, a američka hegemonija, čak i kad priznaju da možda donosi i poneku nepravdu, jedini garant očuvanja poretka u svetu. I to uprkos činjenici da „ozbiljna istraživanja dokumentuju više od 20 miliona izgubljenih života kao rezultat ratova, vojnih udara i obaveštajnih operacija koje su predvodile SAD, a izvedenih u okviru onoga što se eufemistički naziva ’posleratnom erom’“. U kojoj se to „posleratnoj eri“ u svetu beležilo najmanje 20 miliona žrtava nečije svirepe agresije?

Američki reditelj Oliver Stoun istakao je činjenicu da je „američki interes za uvođenje demokratije brutalno realizovan u preko sto država pod izgovorom pravednih ratova“. Odnosno samo poslednjih godina Amerika je vodila 13 ratova, za šta je potrošeno 14 biliona dolara. A to je tek deo problema. Kako zaključuje Slobodan Reljić: „Zvanična statistika SAD priznaje da su tokom proteklih 20 godina američke i savezničke vazdušne snage bacile više od 337.000 bombi i projektila na druge zemlje. To je u proseku 46 udara dnevno tokom 20 godina!? To je verovatno svetski rekord.“

Kako „SAD čuvaju mir u svetu“? Ovi podaci su naravno samo približni. Ozbiljna i temeljna istraživanja o tome tek predstoje. Ipak, ukratko: „Tako su SAD čuvale mir u svetu“ (S. Reljić). Tome je, posle 11. septembra 2001. pridodat sada već i u SAD ozloglašen „rat protiv terorizma“. Treba li da poverujemo u bajku prema kojoj je ovaj rat, koji je pokrenula američka invazija na Avganistan, započeo slučajno, napadom takođe ozloglašenog Bin Ladena, koji je, opet slučajno, karijeru počeo upravo u Avganistanu ranih 1980-ih, u borbi protiv Sovjeta, samo što je tada ovaj saudijski milioner i saradnik CIA bio na Zapadu slavljen kao „borac za slobodu“? Ili je Avganistan već unapred bio označen kao krivac, odakle je trebalo početi definitivno preuređenje sveta, opet, naravno, po američkom ukusu – odnosno po najtrivijalnijem ukusu oligarhije koja ovde vlada?

Zahvaljujući ovom ratu u SAD se uvodi takozvani Patriotski akt, a američki predsednik uzurpira za sebe još jedno pravo: da ratove pokreće mimo odobrenja Kongresa. Time je stvoreno „imperijalno predsedništvo“: sistem u kome će mala grupa imati pravo da odlučuje koga će bombardovati, a koga, možda, ne. Mir u svetu prepušten je malom, ekskluzivnom i uz to uglavnom anonimnom klubu. Sve države od tada su morale da žive u strahu; i one koje su pripadale Bušovoj „osovini zla“, i one koje su uživale status „saveznika“, jer je, prema čuvenoj Kisindžerovoj formuli, biti neprijatelj Amerika možda opasno, ali biti njen prijatelj je kobno. Nad svetom se nadvio bič, koji je „gospodar“ navikao da prekomerno koristi. Tim bičem su kažnjavani i poslušni i neposlušni.

To je, najzad, isti onaj uglavnom nevidljivi klan koji diktira postojanje NATO-a i svaki njegov naredni korak. Svejedno je kako ćemo ga nazvati – da li „državom nacionalne bezbednosti“, čije je predimenzionirane strukture razvila Amerika posle Drugog svetskog rata, „vojnoindustrijskim kompleksom“ koji pokreće američku privredu, „ratnom partijom i Di-Siju“, kako je naziva brazilski novinar Pepe Eskobar, ili naprosto „dubokom državom“. To su, zapravo, oligarhijske strukture moći, čije su ambicije za kratko vreme postale planetarne. Ova oligarhija, u sprezi s poslušnom političkom kastom, pokušala je da sebi potčini čitavu planetu. U prvom redu, one od kojih su „gospodari univerzuma“ očekivali najveće profite. Od ove oligarhijske strukture i danas zavisi mir u svetu, a njeni napori se svode na to da po svaku cenu sačuva status kvo.

Amerika, drugo ime za terorizam Amerika danas ne prestaje da se izdaje za zaštitnika „svetskog mira“. U tome treba videti moralnu travestiju najgore vrste. Vratimo se na prethodne podatke, koji poražavaju. Oni pokazuju da su SAD, u izvesnom smislu, zaista porazile teroriste svih boja na planeti: „Tako su teroristi istorijski poniženi“, primećuje Reljić. Jer „koji bi teroristi uspeli da dostignu taj skor? Gde bi bin ladeni nabavili tolika sredstva za ubijanje? Kako bi organizovali tolike operacije?“ A za to vreme „čitav svet je bombardovan američkim oglašenjem da je ’terorizam najveći neprijatelj savremenog sveta!?’“ Čak su i bin ladeni i savremeni terorizam njihovi proizvodi: videti o tome tajnu istoriju ISIS-a, Islamske države i mejlove koje je svojevremeno upućivala državna sekretarka SAD Hilari Klinton.

Amerika i čitav „kolektivni Zapad“, to je danas svakom jasno, ne donose mir već rat: „Što više Amerike, više je rata i haosa“, tako glasi savremena maksima prema kojoj se ravnaju američki vlastodršci. Amerika je postala drugo ime za sofisticirani, ali brutalni terorizam. Širenje NATO-a na Istok (kao i u bilo kojem drugom smeru) donosi rat i patnje za milione civila. Američke trupe na Bliskom ili Srednjem istoku, baš kao i one francuske u Africi, nisu ovde kako bi donele blagostanje ovim narodima. One nisu ni u nekoj civilizacijskoj misiji kojom bi se širila „demokratija“. Upravo suprotno: one donose poniženje, smrt i siromaštvo svim narodima, bez izuzetka. Pogledajmo, uostalom, primer Libije: primer zemlje koja je danas podeljena između nasmrt zavađenih plemena i u koju se vratio čak i običaj trgovine robljem. To je zemlja u kojoj je nasilno, NATO intervencijom, prekinut kratkotrajni period prosperiteta, omogućen činjenicom da je pod Gadafijem Libija bila najbogatija zemlja u Africi, s najvišom stopom BDP-a. Ili bilo koju drugu zemlju, pogođenu „američkom demokratizacijom“, počev od nekadašnje Jugoslavije sve do Ukrajine.

Svega nekoliko zemalja imalo je hrabrosti da se usprotivi ovakvom „poretku“. Odnosno, kako to kaže Reljić, „Rusija, Kina ili Iran pokušali su najpre da razumljivo odvrate Amerikance da i njima ’pomažu’“. Ovo je smesta prikazano dijametralno drugačije od strane „svetskih demokratskih medija”, poput Si-En-Ena i sličnih, kao „otvorena pretnja američkom narodu i svetskom miru“. Pretnja su i promene u Latinskoj Americi, pretnja je i nezavisna Kuba, pretnja su i državni udari koji se danas odvijaju po „francuskoj Africi“. „Ruski ultimatum“ u stvari nije ultimatum. To je nekoliko ruskih, savršeno racionalnih zahteva koji se tiču bezbednosti Rusije, i o kojima se može, a kako izgleda – i mora razgovarati. Oni se svode na „povlačenje vojnih kontingenata i baza SAD i NATO-a iz centralne i istočne Evrope (uz održavanje vojnog pariteta od 1997. godine, pre nego što su Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Hrvatska, Rumunija i Bugarska primljene u NATO)“, i na povlačenje američkih nuklearnih projektila srednjeg dometa iz Evrope. Druga mogućnost je rat. Nije li najzad došlo vreme da svet odbaci hladnoratovski mentalitet i sve preživele strukture koje ga i dalje održavaju, ne pitajući za cenu?

Jugoslavija, prva žrtva neokolonijalizma U suštini, to je zahtev za obuzdavanjem NATO-a, tobože „odbrambenog saveza“, koji od kraja Hladnog rata nije prestajao da se širi i da nameće svoje „vrednosti“, opet štiteći interese svetske oligarhije. Kad kažemo NATO, mislimo pre svega na Sjedinjene Države. Taj „savez“ je potpuno pod njihovom kontrolom. To je gvozdena pesnica pomoću koje su, u jednom delu sveta, „promovisani američki interesi“, na prilično brutalan način. Da li je to „odbrambeni savez“ ili ne, trebalo bi pitati stanovnike Jugoslavije, ili bilo koje druge zemlje koje je NATO „uspešno demokratizovao“. Intervencija protiv Srba zapravo je počela 1993. vazdušnim udarima na Republiku Srpsku, nastavila se 1995, a kulminirala 1999. bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije. Na svoj, makar i prikriveni način, sve ovo traje i danas.

Počev od 1989, od kraja Hladnog rata, Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, poveo je čitav niz neokolonijalnih ratova: od Bliskog i Srednjeg istoka, do severa Afrike i prostora bivšeg Sovjetskog Saveza. Prvi među ovim ratovima bio je rat protiv Jugoslavije. Njime su sve južnoslovenske, balkanske zemlje, u većoj ili manjoj meri, vraćene tamo gde su i bile na početku prošlog veka: u kolonijalni ili polukolonijalni status. Pokret je prividno predvodila Nemačka, revanširajući se za poraze u dva svetska rata, ali iza svega je stajao „svetski hegemon“: Sjedinjene Države – „sile koja čuva mir u svetu“ – bez čijeg odobrenja, pa i svesrdne pomoći, nikakvog rata na tlu bivše Jugoslavije ne bi bilo. Da li će Srbija danas još jednom smoći snage da se odupre novoj kolonizaciji? To se danas eufemistički naziva „novim zapadnim poretkom na Balkanu“, koji su, tokom 1990-ih, ustrojile SAD.

Pokreti dekolonizacije, u Africi i Latinskoj Americi, ili bilo gde drugde, deo su istinske demokratizacije planete, a ne one izmišljene i lažne, koju propagiraju i šire liberalni globalni mediji, u znaku komičnih parola „obojenih revolucija“. Ovde je reč o pravoj i jedino mogućoj demokratizaciji: o povratku „zaboravljenih“ i „odbačenih“ naroda u istoriju, na ono mesto koje im po svim pravima zasluženo pripada. Svako ima pravo da živi u skladu sa sopstvenom tradicijom, u slobodi. Sloboda koju im nameću drugi u stvari je ropstvo. Svako ima pravo da živi u miru i blagostanju. I svako ima pravo na razvoj i prosperitet.   

 [/restrict]