КРАЈ ЕПОХЕ „ОБОЈЕНИХ РЕВОЛУЦИЈА“

ПРОТИВ ЗАПАДНИХ ОЛИГАРХИЈСКИХ СТРУКТУРА МОЋИ

„Обојене револуције“ имају крајње ограничен смисао, домет и рок трајања. Њихов први и непосредни резултат је наводно „ослобађање нација“, после чега следи још чвршћи стисак „глобалног хегемона“. Онај ко у то не верује, нека погледа пример Југославије после 5. октобра 2000. (као и многе друге). Ствари тада нису постале боље, него неупоредиво горе. Петог октобра згажен је (између осталог) национални суверенитет ове земље

Укаквом тренутку у историји света ми у ствари живимо? Свакако, то није онај фамозни „крај историје“, који је призивао Френсис Фукујама. Он је само рекао оно што је Америка у том тренутку желела да чује: Запад је, према визији овог мислиоца, требало да се прошири на читав свет, који за то није нудио никакву алтернативу. Америка је, само у једном историјски кратком тренутку, диктирала будућност света. Фукујама је био присиљен да се касније одрекне своје тезе: „Истина је да је крај америчке ере дошао много раније“ (Фукујама, Економист, 8. новембар 2021).

 [restrict]

Обележава ли нашу епоху „демократизација“? Ову тезу не би требало олако одбацити, поготову ако демократизацију схватамо значајно другачије од њеног поимања у западном кључу – на пример, у стилу јефтиних поклича „обојених револуција“ за слободом, које се увек покрећу против „корумпираних (локалних) власти“. Тиме се само аболирају прави кривци, они који седе „на врху света“. Какве су уосталом њихове последице? „Обојене револуције“ имају крајње ограничен смисао, домет и рок трајања. Њихов први и непосредни резултат је наводно „ослобађање нација“, после чега следи још чвршћи стисак „глобалног хегемона“. Онај ко у то не верује, нека погледа пример Југославије после 5. октобра 2000. (као и многе друге). Ствари тада нису постале боље, него неупоредиво горе. Петог октобра згажен је (између осталог) национални суверенитет ове земље. Да ли је сада с епохом „обојених револуција заувек завршено“, како је то недавно приметио један експерт за ову врсту „хибридног ратовања“? Венецуела, Боливија, Куба, Белорусија, Казахстан… Ниједна од „обојених револуција“ у последње време није довела до за Америку жељеног исхода. У последњем случају (Казахстан) њен завршетак деловао је као готово „рутинска операција руских специјалаца“, после које су, у рекордном року, ствари враћене у претходно стање. Додуше, уз једну важну разлику: с неупоредиво бољим позицијама за Русију, не само у Казахстану већ и у читавој Средњој Азији. Овом интервенцијом заустављено је даље ширење НАТО-а на постсовјетски простор. А то је чињеница која није без значаја за оно што ће тек уследити.

Америчка демократија није демократија Заправо, истинска демократизација морала би да подразумева најпре ослобађање од притиска „светског хегемона“. Америчка демократија није демократија. Према појединим истраживањима, њоме функционално управља неких 5.000 људи. То је, на концу, у вези са самом олигархијском структуром према којој је устројена расподела моћи на Западу. На врху пирамиде моћи седи (највише) „један одсто становништва“. У Давосу, на светском окупљању бизнис елита, пре глобалне пандемије изнет је запрепашћујући податак: да свега осморо појединаца располаже богатством од 426 милијарди долара, баш као и 3,6 милијарди најсиромашнијих људи на планети. Таква неједнакост није виђена никад у историји. Не постоји кроз читаву историју оштрије класно подељено друштво од тога. Не треба сумњати да је пандемија само погоршала ствари: према подацима Оксфама, десеторо најбогатијих на свету удвостручило је своје богатство током трајања пандемије, више од 160 милиона придодато је нагло растућој армији сиромашних. Ово „економско насиље“ сваког дана доводи до смрти 21.000 људи. Ову шему Запад преноси даље на „остатак света“: то је хијерархијски модел према којем се управља „међународни либерални поредак“, на чијем врху је „неупитни хегемон“ – Сједињене Државе, с придруженим члановима „колективног Запада“ – Европском унијом и Јапаном. Није ли то данас постао, у сваком смислу, преживели поредак, неоколонијални систем експлоатације који више ни по чему не одговара тренутку у коме живимо?

У том поретку Русија се настоји свести на „џиновску бензинску станицу“, Кини је намењена улога „светске радионице“. Шта је с нацијама „Глобалног Југа“, које су се раније називале „Трећим светом“? За њих и даље важи оно на шта је својевремено упозоравао Фидел Кастро: „Добро је позната чињеница да велики део богатства развијеног капиталистичког света потиче од неједнаких услова трговине које одржава са земљама Трећег света. Вековима су те нације пљачкане као колоније. Милиони њихових синова и кћери били су робови; исцрпљена су њихова налазишта злата, сребра и других минералних сировина; били су немилосрдно експлоатисани; и била им је наметнута неразвијеност. Неразвијеност је била директна и најјаснија последица колонијализма. Сада се те нације цеде кроз исплате камата на бескрајан, неотплатив дуг, док се за њихову робу плаћају смешно ниске цене и присиљене су да плаћају високе цене за индустријску робу коју увозе. Финансијски и људски ресурси се непрестано одвлаче од тих нација одливом капитала и мозгова.“

Другим речима: у том систему је фактички бескрајни круг земаља осуђен на подређен, крајње понижавајући положај, фактички на ропство. Неразвијеност је најдиректнија последица капитализма. Капитализам не доноси благостање, он осиромашује, до крајњих граница, највећи део света. Сада Запад оптужује Кину да увлачи ове земље у „дужничку замку“, што је цинизам без преседана. И у таквом „поретку“ за Запад је резервисано једно ексклузивно право: да троши све оно што други производе. У ствари, како показују анализе Мајкла Хадсона, Запад све мање производи. Зашто ова маса земаља и њихових становника до сада није подлегала никаквој демократизацији, зашто им је било допуштено само да извикују некакве пароле – углавном оне научене од „глобалних медија“ – и да се „буне против корупције“, а да никад стварно не промене свој положај? Не захтева ли демократизација најпре темељну промену у међународним односима? И треба ли сумњати да ће ови народи, уколико се ослободе стварних узрока свог понижавајућег стања, имати довољно мудрости да, без суфлирања са стране, изаберу уређење и власт какве заиста желе? Могу ли ови народи постати доиста равноправни, без сталних лекција са Запада шта је демократија и какву врсту „демократије“ они треба да изаберу?

„Америчка демократизација“ Украјине: Евромајдан, Кијев, 2014

Амерички „светски рекорди“ Светом влада, или њиме само покушава да влада, елита која је устројена по олигархијском принципу. При томе, ова „светска олигархија“ је подложна дегенерацији. Не може се, по својим интелектуалним а још мање моралним квалитетима, упоредити с претходним гарнитурама на власти на Западу, чак ни с епохом Черчила и Рузвелта (а ни они нису били никакав пример за угледање). Ове нове „елите“ руководе се искључиво демонском, незајажљивом похлепом. За шта Џеф Безос, власник Амазона, користи своје богатство? Да ли је Бил Гејтс доиста „филантроп“ забринут за судбину човечанства? Систем се не може променити никаквим реформама изнутра, типа „опорезујте богате“. Похлепа и бесмислено згртање уписани су у сам његов генетски код. Заслепљене управо демонском похлепом, ове елите воде човечанство право у амбис. То је систем у којем ће једни, сасвим мали број, имати све, остали ништа, чак и мање од тога. Они су, према изразу италијанског писца Џулијета Кјезе, „само стока предвиђена за клање“. Његову истину погађа актуелни виц: роб који гради египатске пирамиде гласно размишља – „Систем није неправедан. Ако вредно радим, и ја бих сутра могао имати своју пирамиду“.

Овакве податке нећете наћи код вредних апологета система. За њих ће НАТО увек остати „одбрамбени савез“ који гарантује мир, а америчка хегемонија, чак и кад признају да можда доноси и понеку неправду, једини гарант очувања поретка у свету. И то упркос чињеници да „озбиљна истраживања документују више од 20 милиона изгубљених живота као резултат ратова, војних удара и обавештајних операција које су предводиле САД, а изведених у оквиру онога што се еуфемистички назива ’послератном ером’“. У којој се то „послератној ери“ у свету бележило најмање 20 милиона жртава нечије свирепе агресије?

Амерички редитељ Оливер Стоун истакао је чињеницу да је „амерички интерес за увођење демократије брутално реализован у преко сто држава под изговором праведних ратова“. Односно само последњих година Америка је водила 13 ратова, за шта је потрошено 14 билиона долара. А то је тек део проблема. Како закључује Слободан Рељић: „Званична статистика САД признаје да су током протеклих 20 година америчке и савезничке ваздушне снаге бациле више од 337.000 бомби и пројектила на друге земље. То је у просеку 46 удара дневно током 20 година!? То је вероватно светски рекорд.“

Како „САД чувају мир у свету“? Ови подаци су наравно само приближни. Озбиљна и темељна истраживања о томе тек предстоје. Ипак, укратко: „Тако су САД чувале мир у свету“ (С. Рељић). Томе је, после 11. септембра 2001. придодат сада већ и у САД озлоглашен „рат против тероризма“. Треба ли да поверујемо у бајку према којој је овај рат, који је покренула америчка инвазија на Авганистан, започео случајно, нападом такође озлоглашеног Бин Ладена, који је, опет случајно, каријеру почео управо у Авганистану раних 1980-их, у борби против Совјета, само што је тада овај саудијски милионер и сарадник ЦИА био на Западу слављен као „борац за слободу“? Или је Авганистан већ унапред био означен као кривац, одакле је требало почети дефинитивно преуређење света, опет, наравно, по америчком укусу – односно по најтривијалнијем укусу олигархије која овде влада?

Захваљујући овом рату у САД се уводи такозвани Патриотски акт, а амерички председник узурпира за себе још једно право: да ратове покреће мимо одобрења Конгреса. Тиме је створено „империјално председништво“: систем у коме ће мала група имати право да одлучује кога ће бомбардовати, а кога, можда, не. Мир у свету препуштен је малом, ексклузивном и уз то углавном анонимном клубу. Све државе од тада су морале да живе у страху; и оне које су припадале Бушовој „осовини зла“, и оне које су уживале статус „савезника“, јер је, према чувеној Кисинџеровој формули, бити непријатељ Америка можда опасно, али бити њен пријатељ је кобно. Над светом се надвио бич, који је „господар“ навикао да прекомерно користи. Тим бичем су кажњавани и послушни и непослушни.

То је, најзад, исти онај углавном невидљиви клан који диктира постојање НАТО-а и сваки његов наредни корак. Свеједно је како ћемо га назвати – да ли „државом националне безбедности“, чије је предимензиониране структуре развила Америка после Другог светског рата, „војноиндустријским комплексом“ који покреће америчку привреду, „ратном партијом и Ди-Сију“, како је назива бразилски новинар Пепе Ескобар, или напросто „дубоком државом“. То су, заправо, олигархијске структуре моћи, чије су амбиције за кратко време постале планетарне. Ова олигархија, у спрези с послушном политичком кастом, покушала је да себи потчини читаву планету. У првом реду, оне од којих су „господари универзума“ очекивали највеће профите. Од ове олигархијске структуре и данас зависи мир у свету, а њени напори се своде на то да по сваку цену сачува статус кво.

Америка, друго име за тероризам Америка данас не престаје да се издаје за заштитника „светског мира“. У томе треба видети моралну травестију најгоре врсте. Вратимо се на претходне податке, који поражавају. Они показују да су САД, у извесном смислу, заиста поразиле терористе свих боја на планети: „Тако су терористи историјски понижени“, примећује Рељић. Јер „који би терористи успели да достигну тај скор? Где би бин ладени набавили толика средства за убијање? Како би организовали толике операције?“ А за то време „читав свет је бомбардован америчким оглашењем да је ’тероризам највећи непријатељ савременог света!?’“ Чак су и бин ладени и савремени тероризам њихови производи: видети о томе тајну историју ИСИС-а, Исламске државе и мејлове које је својевремено упућивала државна секретарка САД Хилари Клинтон.

Треба ли да поверујемо у бајку према којој је „рат против тероризма“, који је покренула америчка инвазија на Авганистан, започео случајно, нападом такође озлоглашеног Бин Ладена, који је, опет случајно, каријеру почео управо у Авганистану раних 1980-их, у борби против Совјета, само што је тада овај саудијски милионер и сарадник ЦИА био на Западу слављен као „борац за слободу“?

Америка и читав „колективни Запад“, то је данас сваком јасно, не доносе мир већ рат: „Што више Америке, више је рата и хаоса“, тако гласи савремена максима према којој се равнају амерички властодршци. Америка је постала друго име за софистицирани, али брутални тероризам. Ширење НАТО-а на Исток (као и у било којем другом смеру) доноси рат и патње за милионе цивила. Америчке трупе на Блиском или Средњем истоку, баш као и оне француске у Африци, нису овде како би донеле благостање овим народима. Оне нису ни у некој цивилизацијској мисији којом би се ширила „демократија“. Управо супротно: оне доносе понижење, смрт и сиромаштво свим народима, без изузетка. Погледајмо, уосталом, пример Либије: пример земље која је данас подељена између насмрт завађених племена и у коју се вратио чак и обичај трговине робљем. То је земља у којој је насилно, НАТО интервенцијом, прекинут краткотрајни период просперитета, омогућен чињеницом да је под Гадафијем Либија била најбогатија земља у Африци, с највишом стопом БДП-а. Или било коју другу земљу, погођену „америчком демократизацијом“, почев од некадашње Југославије све до Украјине.

Свега неколико земаља имало је храбрости да се успротиви оваквом „поретку“. Односно, како то каже Рељић, „Русија, Кина или Иран покушали су најпре да разумљиво одврате Американце да и њима ’помажу’“. Ово је сместа приказано дијаметрално другачије од стране „светских демократских медија”, попут Си-Ен-Ена и сличних, као „отворена претња америчком народу и светском миру“. Претња су и промене у Латинској Америци, претња је и независна Куба, претња су и државни удари који се данас одвијају по „француској Африци“. „Руски ултиматум“ у ствари није ултиматум. То је неколико руских, савршено рационалних захтева који се тичу безбедности Русије, и о којима се може, а како изгледа – и мора разговарати. Они се своде на „повлачење војних контингената и база САД и НАТО-а из централне и источне Европе (уз одржавање војног паритета од 1997. године, пре него што су Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Хрватска, Румунија и Бугарска примљене у НАТО)“, и на повлачење америчких нуклеарних пројектила средњег домета из Европе. Друга могућност је рат. Није ли најзад дошло време да свет одбаци хладноратовски менталитет и све преживеле структуре које га и даље одржавају, не питајући за цену?

Југославија, прва жртва неоколонијализма У суштини, то је захтев за обуздавањем НАТО-а, тобоже „одбрамбеног савеза“, који од краја Хладног рата није престајао да се шири и да намеће своје „вредности“, опет штитећи интересе светске олигархије. Кад кажемо НАТО, мислимо пре свега на Сједињене Државе. Тај „савез“ је потпуно под њиховом контролом. То је гвоздена песница помоћу које су, у једном делу света, „промовисани амерички интереси“, на прилично бруталан начин. Да ли је то „одбрамбени савез“ или не, требало би питати становнике Југославије, или било које друге земље које је НАТО „успешно демократизовао“. Интервенција против Срба заправо је почела 1993. ваздушним ударима на Републику Српску, наставила се 1995, а кулминирала 1999. бомбардовањем Савезне Републике Југославије. На свој, макар и прикривени начин, све ово траје и данас.

Почев од 1989, од краја Хладног рата, Запад, предвођен Сједињеним Државама, повео је читав низ неоколонијалних ратова: од Блиског и Средњег истока, до севера Африке и простора бившег Совјетског Савеза. Први међу овим ратовима био је рат против Југославије. Њиме су све јужнословенске, балканске земље, у већој или мањој мери, враћене тамо где су и биле на почетку прошлог века: у колонијални или полуколонијални статус. Покрет је привидно предводила Немачка, реванширајући се за поразе у два светска рата, али иза свега је стајао „светски хегемон“: Сједињене Државе – „силе која чува мир у свету“ – без чијег одобрења, па и свесрдне помоћи, никаквог рата на тлу бивше Југославије не би било. Да ли ће Србија данас још једном смоћи снаге да се одупре новој колонизацији? То се данас еуфемистички назива „новим западним поретком на Балкану“, који су, током 1990-их, устројиле САД.

Покрети деколонизације, у Африци и Латинској Америци, или било где другде, део су истинске демократизације планете, а не оне измишљене и лажне, коју пропагирају и шире либерални глобални медији, у знаку комичних парола „обојених револуција“. Овде је реч о правој и једино могућој демократизацији: о повратку „заборављених“ и „одбачених“ народа у историју, на оно место које им по свим правима заслужено припада. Свако има право да живи у складу са сопственом традицијом, у слободи. Слобода коју им намећу други у ствари је ропство. Свако има право да живи у миру и благостању. И свако има право на развој и просперитет.   

 [/restrict]

 

2 коментара

  1. Маторац

    Сјајан чланак, изванредна студија на малом простору. Хвала аутору.

  2. “Хуље лепо зборе, ал’ нитковски раде!”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *