Bol i reči

Roman Vesne Kapor ima i antropološki kvalitet jer osvetljava skrivene, ali i te kako opipljive granice ljudske prirode i postavlja suštinsko pitanje šta je zapravo religiozno iskustvo, da li se ono može dosegnuti ritualnim gestovima ili je potrebno nešto više, što junacima ove proze ne polazi za rukom, premda im to niko ne može zameriti

Vesna Kapor, jedan od retkih lirskih pripovedača u srpskoj književnosti, objavila je novi roman. Lirsko pripovedanje, međutim, ne treba mešati s pripovednom poezijom. Rečenica lirskog pripovedača, iako bliska stihu, i dalje je prozna. Delovi priče povezuju se asocijativno, a ne samo hronološki. U žiži takvog pripovedanja često nije određeni događaj koji pokreće radnju već borba s njegovim smislom i posledicama. Konačno, takvo pripovedanje je i o vremenu samome, a ne samo o onome što vreme ispunjava, pa pruža čitaocu i slutnju večnosti. U njoj, tek, sve niti romana Vesne Kapor treba da se susretnu, dok ovde, na zemlji, kvalitet večnosti ima iskustvo zajedništva u ljubavi: roditeljskoj, prijateljskoj, erotskoj.
Jezgro romana Nebo, tako duboko je smrt devojke Tare, koja sa navršenih 19 godina iznenada umire od sepse. Vreme rođendana, obolevanja i smrti junakinje obuhvata dve nedelje od Nove godine po gregorijanskom, preko Badnje večeri do Nove godine po julijanskom kalendaru. Radost jednog datuma ustupa mesto strepnji pred praznik radosti (Božić) i okončava se smrću u produženim danima veselja za druge. Preklapanje radnje sa sakralnim, a ne sekularnim kalendarom, sugeriše nam da je glavni negativni junak ove proze smrt sama, dok se protiv nje, na specifičan način, „bori“ ne samo Tarina majka kao junak-kazivač već najviše pripovedač.
Prva njegova strategija borbe je žanrovska. U podnaslovu otkrivamo da su u pitanju „Pisma Tari“, kao da zazivanje primaoca pisma treba onoga ko više nije tu dodatno da približi. Druga strategija tiče se pripovedača. Umesto distanciranog govora u trećem licu, u romanu Vesne Kapor oblikovan je, ako se tako može reći, saosećajni pripovedač. On svojim glasom podstiče glasove oca, majke, momka. On interveniše kada je potrebno umetnuti delove iz Tarinih beležnica ili preneti njenu školsku besedu, drugim rečima – on ustukne kada to sasvim ljudska emocija zahteva.
Nije nevažno ni što uplitanje različitih glasova pruža mogućnost modernističkog otklona od apsolutnog znanja kao svojevrsnog hibrisa kada su večne teme u pitanju. Pripovedač radije igra na ivici neizrecivog, preispitujući mogućnost govora o smrti. Međutim, da li je to preispitivanje samo nemoć da se konačnost prihvati? Na to bi mogla da ukaže činjenica da se u ovom romanu o smrti ta reč ne upotrebljava.
Da li ta reč, kada se izgovori, znači nešto neopozivo, dok druge, sinonimne, to nisu? Kako savladati nešto neopozivo u svetu u kojem je sve relativno? U liku Tarine majke vidimo jedan od odgovora na to: ona odlazi svakodnevno na njen grob, snagom posvećenika jednog kulta čuva sećanje na njihove male rituale, održava njene stvari u starom poretku i tim upornim gestovima pokušava da zadrži supstancu koja nestaje. Da li je, zato, nepominjanje smrti znak njene vlasti? Ili je, možda, u ovom pitanju i ključ ovog romana?
Odveć ljudski bol, nemoćan spram onoga što nadilazi ljudsko iskustvo i bez smisla, omogućava da pripovedanje traje. Smrt deteta, kao pokretač pripovedanja, nije opšte iskustvo već duboka trauma i za nju ne postoje nasleđeni obrasci razumevanja. Nijedan oblik kazivanja i odbrane od smrti, od folklorno-tužbaličkog, preko modernističkog pa do pseudodokumentarnog pripovedanja, zato ne može da savlada neiskazivost takvog gubitka. Zato okončanje priče na spoljašnjem nivou zahteva promenu u pripovednoj perspektivi. Na drugom, dubljem, priča će se završiti u večnosti.
Zato roman Vesne Kapor ima i antropološki kvalitet jer osvetljava skrivene, ali i te kako opipljive granice ljudske prirode i postavlja suštinsko pitanje šta je zapravo religiozno iskustvo, da li se ono može dosegnuti ritualnim gestovima ili je potrebno nešto više, što junacima ove proze ne polazi za rukom, premda im to niko ne može zameriti. Čovek onda može paliti sveću, iščekivati sopstvenu končinu zarad ponovnog susreta, a ipak u podsvesti osećati smrt kao konačni rastanak.
Pripovedač jedino može da pusti čoveka da priča, bez obzira na prividnu uzaludnost reči. Zato smisao neimenovanja smrti može biti tiha a postojana vera da se, ipak, ona može nadvladati u jeziku, samim dopuštanjem da se egzistencijalni slom nesputano ispolji. Pripovedanje onda postaje potvrda dubokog uverenja da ono što izmiče rečima ne izmiče našem naporu da ga oblikujemo, pa makar i tako što ćemo oslobađanjem onog govora koji nema snagu nad smrti, iscrpsti moć koju, bez večnosti u Bogu, ona ima nad čovekom. I da ćemo se, rečima Aljoše Karamazova, neizostavno videti ponovo.