Бол и речи

Роман Весне Капор има и антрополошки квалитет јер осветљава скривене, али и те како опипљиве границе људске природе и поставља суштинско питање шта је заправо религиозно искуство, да ли се оно може досегнути ритуалним гестовима или је потребно нешто више, што јунацима ове прозе не полази за руком, премда им то нико не може замерити

Весна Капор, један од ретких лирских приповедача у српској књижевности, објавила је нови роман. Лирско приповедање, међутим, не треба мешати с приповедном поезијом. Реченица лирског приповедача, иако блиска стиху, и даље је прозна. Делови приче повезују се асоцијативно, а не само хронолошки. У жижи таквог приповедања често није одређени догађај који покреће радњу већ борба с његовим смислом и последицама. Коначно, такво приповедање је и о времену самоме, а не само о ономе што време испуњава, па пружа читаоцу и слутњу вечности. У њој, тек, све нити романа Весне Капор треба да се сусретну, док овде, на земљи, квалитет вечности има искуство заједништва у љубави: родитељској, пријатељској, еротској.
Језгро романа Небо, тако дубоко је смрт девојке Таре, која са навршених 19 година изненада умире од сепсе. Време рођендана, оболевања и смрти јунакиње обухвата две недеље од Нове године по грегоријанском, преко Бадње вечери до Нове године по јулијанском календару. Радост једног датума уступа место стрепњи пред празник радости (Божић) и окончава се смрћу у продуженим данима весеља за друге. Преклапање радње са сакралним, а не секуларним календаром, сугерише нам да је главни негативни јунак ове прозе смрт сама, док се против ње, на специфичан начин, „бори“ не само Тарина мајка као јунак-казивач већ највише приповедач.
Прва његова стратегија борбе је жанровска. У поднаслову откривамо да су у питању „Писма Тари“, као да зазивање примаоца писма треба онога ко више није ту додатно да приближи. Друга стратегија тиче се приповедача. Уместо дистанцираног говора у трећем лицу, у роману Весне Капор обликован је, ако се тако може рећи, саосећајни приповедач. Он својим гласом подстиче гласове оца, мајке, момка. Он интервенише када је потребно уметнути делове из Тариних бележница или пренети њену школску беседу, другим речима – он устукне када то сасвим људска емоција захтева.
Није неважно ни што уплитање различитих гласова пружа могућност модернистичког отклона од апсолутног знања као својеврсног хибриса када су вечне теме у питању. Приповедач радије игра на ивици неизрецивог, преиспитујући могућност говора о смрти. Међутим, да ли је то преиспитивање само немоћ да се коначност прихвати? На то би могла да укаже чињеница да се у овом роману о смрти та реч не употребљава.
Да ли та реч, када се изговори, значи нешто неопозиво, док друге, синонимне, то нису? Како савладати нешто неопозиво у свету у којем је све релативно? У лику Тарине мајке видимо један од одговора на то: она одлази свакодневно на њен гроб, снагом посвећеника једног култа чува сећање на њихове мале ритуале, одржава њене ствари у старом поретку и тим упорним гестовима покушава да задржи супстанцу која нестаје. Да ли је, зато, непомињање смрти знак њене власти? Или је, можда, у овом питању и кључ овог романа?
Одвећ људски бол, немоћан спрам онога што надилази људско искуство и без смисла, омогућава да приповедање траје. Смрт детета, као покретач приповедања, није опште искуство већ дубока траума и за њу не постоје наслеђени обрасци разумевања. Ниједан облик казивања и одбране од смрти, од фолклорно-тужбаличког, преко модернистичког па до псеудодокументарног приповедања, зато не може да савлада неисказивост таквог губитка. Зато окончање приче на спољашњем нивоу захтева промену у приповедној перспективи. На другом, дубљем, прича ће се завршити у вечности.
Зато роман Весне Капор има и антрополошки квалитет јер осветљава скривене, али и те како опипљиве границе људске природе и поставља суштинско питање шта је заправо религиозно искуство, да ли се оно може досегнути ритуалним гестовима или је потребно нешто више, што јунацима ове прозе не полази за руком, премда им то нико не може замерити. Човек онда може палити свећу, ишчекивати сопствену кончину зарад поновног сусрета, а ипак у подсвести осећати смрт као коначни растанак.
Приповедач једино може да пусти човека да прича, без обзира на привидну узалудност речи. Зато смисао неименовања смрти може бити тиха а постојана вера да се, ипак, она може надвладати у језику, самим допуштањем да се егзистенцијални слом неспутано испољи. Приповедање онда постаје потврда дубоког уверења да оно што измиче речима не измиче нашем напору да га обликујемо, па макар и тако што ћемо ослобађањем оног говора који нема снагу над смрти, исцрпсти моћ коју, без вечности у Богу, она има над човеком. И да ћемо се, речима Аљоше Карамазова, неизоставно видети поново.