BILI PITON U DIPLOMATIJI

NASTUP UKRAJINSKOG AMBASADORA U SKUPŠTINI SRBIJE

Šta je to ambasador Ukrajine u Srbiji Oleksandar Aleksandrovič izjavio na sastanku s poslanicima iz Stalne delegacije Skupštine Srbije pri NATO-u što je, po mnogima, uključujući i odlazećeg predsednika Skupštine Ivicu Dačića, predstavljalo skandal? Koliko ima istine, a koliko neistine

Iskopaće tebe Bili, ja ti kažem – čuvena je rečenica kojom se Danilo Bata Stojković u ulozi Lakija Topalovića obraća svom preminulom čukundedi Panteliji, iznerviran što je sav novac koji je imao ostavio samom sebi. Bili Piton kojeg pominje je njegov arhineprijatelj, čovek koji iskopava mrtvačke sanduke s groblja i isporučuje ih Topalovićima kako bi ih ponovo prodali. Sam Bili za sebe kaže da je svoj posao „pošteno radio, izlagao se opasnosti da ga uhvate i oteraju na robiju“.

Istu strast za kopanjem, uz podjednako poštenje u obavljanju svog posla, pokazao nam je ovih dana i ambasador Ukrajine u Srbiji Oleksandar Aleksandrovič obraćajući se srpskim poslanicima među kojima su i neki koji dele njegovu strast prema NATO-u i mržnju spram Rusije.

[restrict]

KOPAJTE DUBLJE „Trebalo bi da kopamo malo dublje i pogledamo na uzroke rata Rusije protiv Ukrajine“, rekao je on na početku svog izlaganja. Ambasador je ovom rečenicom pokazao izuzetnu hrabrost, jer bi „dublje kopanje“ po istoriji Ukrajine neminovno dovelo do iskopavanja brojnih leševa koje su za sobom ostavili nacistički kolaboracionisti i saučesnici u nacističkom zločinu koje današnji režim u Kijevu smatra herojima, poput Stepana Bandere. Radi se o ukupno oko četiri miliona civila, mahom Rusa, ali i Jevreja (oko milion), te Poljaka (50.000–100.000).

„Duboko kopanje“ po Aleksandroviču, između ostalog, podrazumeva tvrdnju da je „rat između Rusije i Ukrajine“ počeo ne 2014. nego još „1990. godine, kad su tek postali nezavisni“. To je vrlo čudna konstatacija za jednog ukrajinskog ambasadora, ne samo zbog toga što su bilo kakva ratna dejstva na tom prostoru nepoznata do 2014. godine nego i zato što je ukrajinski parlament nezavisnost proglasio 24. avgusta 1991, što je podržano na referendumu održanom 1. decembra 1991. Sovjetski Savez je raspušten nakon sastanka lidera Rusije, Belorusije i Ukrajine u Alma Ati 21. decembra kada je formirana Zajednica nezavisnih država, kojoj Ukrajina nikada nije zvanično pristupila. Dakle, Ukrajina je postala nezavisna najmanje godinu dana kasnije nego što to ambasador te zemlje u Srbiji tvrdi. Pored pogrešnog datuma, misterija je o kakvom „ratu“ u tom periodu Aleksandrovič govori, pošto nikakvih oružanih sukoba na tom prostoru nije bilo sve do 2014. Osim, eventualno, u njegovoj glavi i glavi njegovih istomišljenika.

Krivljenje istine (u najmanju ruku) predstavlja i Aleksandrovičeva tvrdnja da je „Međunarodni krivični sud 2016. usvojio poseban stav da između Ruske Federacije i Ukrajine postoji međunarodni oružani sukob“ i njegov poziv da bi „taj stav trebalo svi da koristimo“. Istina je da je Tužilaštvo MKS novembra 2016. objavilo Izveštaj u kojem se doslovce navodi da „dostupne informacije ukazuju da se situacija na prostoru Krima i Sevastopolja može smatrati međunarodnim oružanim sukobom između Ukrajine i Ruske Federacije“. Jezik je (ne)jasan: „dostupne informacije“ (available information), „ukazuju“ (suggests), „može smatrati“ (amounts to). To nikako ne znači da to jeste oružani sukob, odnosno da je Sud tako presudio, kao što Aleksandrovič to želi da predstavi. Slično je i u odnosu na istok Ukrajine, odnosno region Donbasa: „Dodatne informacije, kao prijavljeno međusobno granatiranje vojnih položaja obeju država (Rusije i Ukrajine, prim. F. R.), kao i pritvaranje ruskog vojnog osoblja od strane Ukrajine i obratno, ukazuju na direktan vojni angažman između ruskih oružanih snaga i snaga ukrajinske vlade što bi navelo na postojanje međunarodnog oružanog sukoba u kontekstu oružanih neprijateljstava na istoku Ukrajine od 14. jula 2014, paralelno sa nemeđunarodnim oružanim sukobom.“ Opet imamo sličan rečnik: „ukazuju“ (poits to), „navelo“ (suggest). Ovde je bitno naglasiti da se radi o izveštaju Tužilaštva iz 2016. godine o preliminarnoj istrazi koja je zvanično zaključena decembra 2020. na osnovu koje Tužilaštvo od Pretpretresnog veća traži odobrenje za početak istrage. To nije učinjeno do 23. novembra 2021, kada je izdato poslednje saopštenje Tužilaštva MKS. Ono za šta Aleksandrovič tvrdi da je „stav“ Suda koji bi „svi trebalo da koristimo“ to baš i nije i nema nikakvu pravnu težinu.

Kopajući dublje po istoriji, Aleksandrovič se baš zaneo i ustvrdio da Rusi zapravo i nisu Sloveni. Ponašanje, mentalitet i razmišljanje ukrajinskih ekstremista vašeg autora poodavno podsećaju na mentalni sklop ustaša, a Aleksandrovičeve tvrdnje o rusko-ukrajinskoj istoriji idu u skladu s tim, s jednom malom razlikom – dok najluđi deo sledbenika ustaške ideologije tvrdi da Hrvati nisu Sloveni, nego potomci Persijanaca ili Gota, po Aleksandroviču jedinstveni istočni slovenski narod „nikada nije postojao“ nego su oni što se danas nazivaju „Rusima“ u stvari „Ugrofinci“ i „Tatari“, a „pravi Rusi“ su samo i isključivo Ukrajinci. „Ja nisam rasista da kažem da je neki narod dobar a neki loš, ja samo kažem da smo mi potpuno drugačiji. Na teritoriji centralne Rusije, oko današnje Moskve, nekad su živeli i još žive Ugrofinci, a istočno od Moskve, tamo su Tatari. Tek u sredini 18. veka, savremeni literaturni ruski jezik je stvoren na osnovu ukrajinske gramatike i crkvenoslovenskog, tj. starobugarskog jezika, a 60-70% svih reči bile su ugrofinskog ili tatarskog porekla“, rekao je on i optužio Ruse da od Petra Prvog do danas zapravo „kradu ukrajinsku istoriju i identitet“. Baš kao što, ako pitate Zagreb ili modernu Podgoricu, Srbi Hrvatima i Crnogorcima „kradu“ Dubrovnik, Teslu, kraljeve, jezik, Njegoša…

 

BESPUĆA EKONOMSKE ZBILJNOSTI Aleksandrovič se nije libio da srpske poslanike neistinito informiše i o ekonomskim parametrima svoje zemlje i upoređuje je s Rusijom. „Ljudi su veoma siromašni. Prvi put ove godine prosečna zarada i penzija u Ukrajini su postali veći od ruskih. Na početku ovog rata, kao stimulans, Rusi su ljudima na Krimu rekli, hajde uđite u Rusiju i dobićete više zarade i više penzije, jer Ukrajina ima dugove“, rekao je on i potpuno nas zbunio, jer je opštepoznato da je Ukrajina najsiromašnija država u Evropi. Po bruto nacionalnom dohotku (podaci Svetske banke) Ukrajina se, kao što smo naveli, 2020. nalazila na poslednjem mestu u Evropi i na 119. na svetu, dok Rusija zauzima 60. mesto. Bruto nacionalni dohodak u Ukrajini je po glavi stanovnika 2020. iznosio 3.540 dolara, dok je ruski bio tačno tri puta veći – 10.690. Sličan je odnos i kada se za parametar uzme bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika koji je u Ukrajini (po podacima Međunarodnog monetarnog fonda za 2021) 4.164 dolara (116. mesto na svetu), a u Rusiji 12.073 (64. mesto).

Što se tiče plata, za koje Aleksandrovič tvrdi da su u Ukrajini premašile one u Rusiji, osim ako u 2022. godini nije došlo do neke dramatične promene, i tu istina nije na njegovoj strani. Prosečna plata u Ukrajini 2021. iznosila je oko 23.000 grivni, tj. oko 845 dolara mesečno, dok je u Rusiji taj iznos oko 103.000 rublji, tj. oko 1.390 dolara. Kada je medijalna zarada (iznos do kog zarađuje 50 posto stanovništva) u pitanju, i tu Rusija bolje stoji, što ukazuje da je jaz između bogatih i siromašnih u Ukrajini veći. Dok je medijalna zarada 2021. u Rusiji bila 1.472 dolara mesečno, ukrajinska je bila upola manja – 775 dolara.

Što se tiče kvaliteta infrastrukture, polja na kojem se Aleksandrovič posebno obrušio na Rusiju, i tu podaci ne idu njemu u korist. „Ako ne računamo Moskvu i Sankt Peterburg, ostatak zemlje je u vrlo teškom stanju, nema razvoja i to je bilo još pre ekonomskih sankcija, nema razvoja, Vlada samo pljačka, pljačka sopstveno stanovništvo, prodaje naftu, gas i oružje i izvozi novac na zapad. To je suština ekonomije i ruske privrede. Ako izađete 50 kilometara van Moskve i Peterburga, to je nešto užasno. Ja sam jednom probao da na gugl mapu stavim malog čoveka negde u Arhangelsku, u Nižnjem Tagiru, u Jakutsku u Novosibirsku. Strašno je kako ti gradovi izgledaju, da ne pričamo o selima“, rekao je on. Po podacima agencije „Stastista“ iz 2019. godine, Rusija se po kvalitetu svoje infrastrukture nalazi na 50. mestu u svetu sa ocenom 73,8 (istu ocenu ima i Srbija), dok je Ukrajina 57. sa ocenom 70,3, u istom rangu kao i Bugarska.

Aleksandrovič je i svrgnutog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča pokušao da predstavi kao apsolutno zlo koje je s vlasti odletelo ne zbog toga što je to bila volja kolektivnog Zapada zbog skretanja s evropskog puta nego zbog svoje i korupcije svoje vlasti. „On je bio jako korumpiran, imali smo ekonomski rast od 6, 7, 8 posto, ali ljudi nisu imali plate, nisu imali penzije i, na kraju, kad je on pobegao u Rusiju, uzeo je nekoliko kamiona gotovine dolara, evra, nekoliko milijardi“, rekao je Aleksandrovič pokušavajući da „postmajdansku“ vlast predstavi kao čistunce. Podaci mu i tu ne idu naruku, pošto je, po podacima „Transparensi internešenela“, percepcija korupcije u Ukrajini sa 25 poena 2013. skočila na 33 poena 2020. godine.

Najzanimljivije je, međutim, Aleksandrovičevo pominjanje ukrajinske privrženosti „evropskim vrednostima“ kao jednog od razloga zbog kojih Moskva „mrzi“ Kijev, odnosno Rusi Ukrajince. Pitanje je, međutim, koje su to „evropske vrednosti“, one iz 1939. ili ove moderne? Da li je to proglašavanje nacističkog ratnog zločinca Stepana Bandere i njemu sličnih za heroje? Da li je to zabranjivanje ruskog jezika (i sam Aleksandrovič kaže da polovina građana njegove zemlje „nažalost“ govori ruski jezik i smatra ga maternjim)? Da li je to otimanje Ruske pravoslavne crkve pomoću nesporno raskolničke odluke Fanara? Da li je to spaljivanje živih ljudi u Odesi? Da li je to protivustavno svrgavanje legalno i legitimno izabranog predsednika? Da li je to formiranje vojnih formacija koje se diče nacističkom simbolikom? Sve ovo, složićete se, liči na „evropske vrednosti“ koje su blickrigom proširene po Starom kontinentu posle 1939, nego na ove današnje (mada je i dobar deo njih veoma sporan).

Interesantno je da, s obzirom na sadržinu, ovo obraćanje ambasadora Aleksandroviča srpskim poslanicima nije za cilj imalo predstavljanje svoje zemlje u najboljem mogućem svetlu nego najcrnje blaćenje Rusije. Interesantno je i to da se, koliko je nama poznato, nijedan poslanik, osim Miloša Banđura, nije zbog toga pobunio. Banđurove kolege iz SNS-a Dragan Šormaz i Zoran Dragišić su ovakav nediplomatski nastup, zbog svojih afiniteta prema NATO-u, čak i odobravali. Indikativno je i to da mnoge apologete američko-NATO-kijevskog pristupa krizi u Ukrajini, poput ovih dana na brojnim srpskim televizijama rado viđenog gosta Darka Obradovića, koriste ne samo istovetnu argumentaciju kao i Aleksandrovič već i iste reči i konstrukcije. I oni pošteno rade svoj posao, kao i Bili Piton.

[/restrict]