БИЛИ ПИТОН У ДИПЛОМАТИЈИ

НАСТУП УКРАЈИНСКОГ АМБАСАДОРА У СКУПШТИНИ СРБИЈЕ

Шта је то амбасадор Украјине у Србији Олександар Александрович изјавио на састанку с посланицима из Сталне делегације Скупштине Србије при НАТО-у што је, по многима, укључујући и одлазећег председника Скупштине Ивицу Дачића, представљало скандал? Колико има истине, а колико неистине

Ископаће тебе Били, ја ти кажем – чувена је реченица којом се Данило Бата Стојковић у улози Лакија Топаловића обраћа свом преминулом чукундеди Пантелији, изнервиран што је сав новац који је имао оставио самом себи. Били Питон којег помиње је његов архинепријатељ, човек који ископава мртвачке сандуке с гробља и испоручује их Топаловићима како би их поново продали. Сам Били за себе каже да је свој посао „поштено радио, излагао се опасности да га ухвате и отерају на робију“.

Исту страст за копањем, уз подједнако поштење у обављању свог посла, показао нам је ових дана и амбасадор Украјине у Србији Олександар Александрович обраћајући се српским посланицима међу којима су и неки који деле његову страст према НАТО-у и мржњу спрам Русије.

[restrict]

КОПАЈТЕ ДУБЉЕ „Требало би да копамо мало дубље и погледамо на узроке рата Русије против Украјине“, рекао је он на почетку свог излагања. Амбасадор је овом реченицом показао изузетну храброст, јер би „дубље копање“ по историји Украјине неминовно довело до ископавања бројних лешева које су за собом оставили нацистички колаборационисти и саучесници у нацистичком злочину које данашњи режим у Кијеву сматра херојима, попут Степана Бандере. Ради се о укупно око четири милиона цивила, махом Руса, али и Јевреја (око милион), те Пољака (50.000–100.000).

„Дубоко копање“ по Александровичу, између осталог, подразумева тврдњу да је „рат између Русије и Украјине“ почео не 2014. него још „1990. године, кад су тек постали независни“. То је врло чудна констатација за једног украјинског амбасадора, не само због тога што су било каква ратна дејства на том простору непозната до 2014. године него и зато што је украјински парламент независност прогласио 24. августа 1991, што је подржано на референдуму одржаном 1. децембра 1991. Совјетски Савез је распуштен након састанка лидера Русије, Белорусије и Украјине у Алма Ати 21. децембра када је формирана Заједница независних држава, којој Украјина никада није званично приступила. Дакле, Украјина је постала независна најмање годину дана касније него што то амбасадор те земље у Србији тврди. Поред погрешног датума, мистерија је о каквом „рату“ у том периоду Александрович говори, пошто никаквих оружаних сукоба на том простору није било све до 2014. Осим, евентуално, у његовој глави и глави његових истомишљеника.

Кривљење истине (у најмању руку) представља и Александровичева тврдња да је „Међународни кривични суд 2016. усвојио посебан став да између Руске Федерације и Украјине постоји међународни оружани сукоб“ и његов позив да би „тај став требало сви да користимо“. Истина је да је Тужилаштво МКС новембра 2016. објавило Извештај у којем се дословце наводи да „доступне информације указују да се ситуација на простору Крима и Севастопоља може сматрати међународним оружаним сукобом између Украјине и Руске Федерације“. Језик је (не)јасан: „доступне информације“ (available information), „указују“ (suggests), „може сматрати“ (amounts to). То никако не значи да то јесте оружани сукоб, односно да је Суд тако пресудио, као што Александрович то жели да представи. Слично је и у односу на исток Украјине, односно регион Донбаса: „Додатне информације, као пријављено међусобно гранатирање војних положаја обеју држава (Русије и Украјине, прим. Ф. Р.), као и притварање руског војног особља од стране Украјине и обратно, указују на директан војни ангажман између руских оружаних снага и снага украјинске владе што би навело на постојање међународног оружаног сукоба у контексту оружаних непријатељстава на истоку Украјине од 14. јула 2014, паралелно са немеђународним оружаним сукобом.“ Опет имамо сличан речник: „указују“ (poits to), „навело“ (suggest). Овде је битно нагласити да се ради о извештају Тужилаштва из 2016. године о прелиминарној истрази која је званично закључена децембра 2020. на основу које Тужилаштво од Претпретресног већа тражи одобрење за почетак истраге. То није учињено до 23. новембра 2021, када је издато последње саопштење Тужилаштва МКС. Оно за шта Александрович тврди да је „став“ Суда који би „сви требало да користимо“ то баш и није и нема никакву правну тежину.

Копајући дубље по историји, Александрович се баш занео и устврдио да Руси заправо и нису Словени. Понашање, менталитет и размишљање украјинских екстремиста вашег аутора поодавно подсећају на ментални склоп усташа, а Александровичеве тврдње о руско-украјинској историји иду у складу с тим, с једном малом разликом – док најлуђи део следбеника усташке идеологије тврди да Хрвати нису Словени, него потомци Персијанаца или Гота, по Александровичу јединствени источни словенски народ „никада није постојао“ него су они што се данас називају „Русима“ у ствари „Угрофинци“ и „Татари“, а „прави Руси“ су само и искључиво Украјинци. „Ја нисам расиста да кажем да је неки народ добар а неки лош, ја само кажем да смо ми потпуно другачији. На територији централне Русије, око данашње Москве, некад су живели и још живе Угрофинци, а источно од Москве, тамо су Татари. Тек у средини 18. века, савремени литературни руски језик је створен на основу украјинске граматике и црквенословенског, тј. старобугарског језика, а 60-70% свих речи биле су угрофинског или татарског порекла“, рекао је он и оптужио Русе да од Петра Првог до данас заправо „краду украјинску историју и идентитет“. Баш као што, ако питате Загреб или модерну Подгорицу, Срби Хрватима и Црногорцима „краду“ Дубровник, Теслу, краљеве, језик, Његоша…

 

БЕСПУЋА ЕКОНОМСКЕ ЗБИЉНОСТИ Александрович се није либио да српске посланике неистинито информише и о економским параметрима своје земље и упоређује је с Русијом. „Људи су веома сиромашни. Први пут ове године просечна зарада и пензија у Украјини су постали већи од руских. На почетку овог рата, као стимуланс, Руси су људима на Криму рекли, хајде уђите у Русију и добићете више зараде и више пензије, јер Украјина има дугове“, рекао је он и потпуно нас збунио, јер је општепознато да је Украјина најсиромашнија држава у Европи. По бруто националном дохотку (подаци Светске банке) Украјина се, као што смо навели, 2020. налазила на последњем месту у Европи и на 119. на свету, док Русија заузима 60. место. Бруто национални доходак у Украјини је по глави становника 2020. износио 3.540 долара, док је руски био тачно три пута већи – 10.690. Сличан је однос и када се за параметар узме бруто национални производ по глави становника који је у Украјини (по подацима Међународног монетарног фонда за 2021) 4.164 долара (116. место на свету), а у Русији 12.073 (64. место).

Што се тиче плата, за које Александрович тврди да су у Украјини премашиле оне у Русији, осим ако у 2022. години није дошло до неке драматичне промене, и ту истина није на његовој страни. Просечна плата у Украјини 2021. износила је око 23.000 гривни, тј. око 845 долара месечно, док је у Русији тај износ око 103.000 рубљи, тј. око 1.390 долара. Када је медијална зарада (износ до ког зарађује 50 посто становништва) у питању, и ту Русија боље стоји, што указује да је јаз између богатих и сиромашних у Украјини већи. Док је медијална зарада 2021. у Русији била 1.472 долара месечно, украјинска је била упола мања – 775 долара.

Што се тиче квалитета инфраструктуре, поља на којем се Александрович посебно обрушио на Русију, и ту подаци не иду њему у корист. „Ако не рачунамо Москву и Санкт Петербург, остатак земље је у врло тешком стању, нема развоја и то је било још пре економских санкција, нема развоја, Влада само пљачка, пљачка сопствено становништво, продаје нафту, гас и оружје и извози новац на запад. То је суштина економије и руске привреде. Ако изађете 50 километара ван Москве и Петербурга, то је нешто ужасно. Ја сам једном пробао да на гугл мапу ставим малог човека негде у Архангелску, у Нижњем Тагиру, у Јакутску у Новосибирску. Страшно је како ти градови изгледају, да не причамо о селима“, рекао је он. По подацима агенције „Стастиста“ из 2019. године, Русија се по квалитету своје инфраструктуре налази на 50. месту у свету са оценом 73,8 (исту оцену има и Србија), док је Украјина 57. са оценом 70,3, у истом рангу као и Бугарска.

Александрович је и свргнутог председника Украјине Виктора Јануковича покушао да представи као апсолутно зло које је с власти одлетело не због тога што је то била воља колективног Запада због скретања с европског пута него због своје и корупције своје власти. „Он је био јако корумпиран, имали смо економски раст од 6, 7, 8 посто, али људи нису имали плате, нису имали пензије и, на крају, кад је он побегао у Русију, узео је неколико камиона готовине долара, евра, неколико милијарди“, рекао је Александрович покушавајући да „постмајданску“ власт представи као чистунце. Подаци му и ту не иду наруку, пошто је, по подацима „Транспаренси интернешенела“, перцепција корупције у Украјини са 25 поена 2013. скочила на 33 поена 2020. године.

Најзанимљивије је, међутим, Александровичево помињање украјинске привржености „европским вредностима“ као једног од разлога због којих Москва „мрзи“ Кијев, односно Руси Украјинце. Питање је, међутим, које су то „европске вредности“, оне из 1939. или ове модерне? Да ли је то проглашавање нацистичког ратног злочинца Степана Бандере и њему сличних за хероје? Да ли је то забрањивање руског језика (и сам Александрович каже да половина грађана његове земље „нажалост“ говори руски језик и сматра га матерњим)? Да ли је то отимање Руске православне цркве помоћу неспорно расколничке одлуке Фанара? Да ли је то спаљивање живих људи у Одеси? Да ли је то противуставно свргавање легално и легитимно изабраног председника? Да ли је то формирање војних формација које се диче нацистичком симболиком? Све ово, сложићете се, личи на „европске вредности“ које су блицкригом проширене по Старом континенту после 1939, него на ове данашње (мада је и добар део њих веома споран).

Интересантно је да, с обзиром на садржину, ово обраћање амбасадора Александровича српским посланицима није за циљ имало представљање своје земље у најбољем могућем светлу него најцрње блаћење Русије. Интересантно је и то да се, колико је нама познато, ниједан посланик, осим Милоша Банђура, није због тога побунио. Банђурове колеге из СНС-а Драган Шормаз и Зоран Драгишић су овакав недипломатски наступ, због својих афинитета према НАТО-у, чак и одобравали. Индикативно је и то да многе апологете америчко-НАТО-кијевског приступа кризи у Украјини, попут ових дана на бројним српским телевизијама радо виђеног госта Дарка Обрадовића, користе не само истоветну аргументацију као и Александрович већ и исте речи и конструкције. И они поштено раде свој посао, као и Били Питон.

[/restrict]