Степинац на Триглаву

Икона усташке НДХ дочекује планинаре на највишем врху Словеније

У Словенији је протеклих дана поново покренуто питање односа државе према хрватском надбискупу из доба усташке НДХ, а потом кардиналу Алојзију Степинцу.

РЕТУШИРАЊЕ ИСТОРИЈЕ Није тајна да у Словенији већ више од деценије траје ретуширање историје које се у последње две године интензивира, па домаћи квислинзи и колаборанти снага нацистичке Немачке и фашистичке Италије сада добијају епитет „бораца за слободу“ и „припадника народне војске“, док партизани постају лоши момци који су „непотребно изазивали Немце“. За писце новије словеначке историје јунаци постају чак и они који су се крили у запећку и денунцирали партизане, уколико нису имали петљу да обуку домобранску униформу и положе заклетву Адолфу Хитлеру. Што су словеначки домобрани у присуству СС генерала и највиших официра СС-а редовно чинили, чак и пред сам крај рата, 1944. и 1945. на највећем стадиону у Љубљани – бежиградском.
У склопу тога и у Словенији, а не само у Хрватској, већ годинама Католичка црква и десница уздижу кардинала Степинца на пиједестал мученика, а све под образложењем да се „борио против нацизма и комунизма, те од сигурне смрти спасао на хиљаде Јевреја“. У том духу Степинца у словеначким медијима десничарске провинијенције обавезно ословљавају са „блажени“ у нестрпљивом ишчекивању да га Ватикан уздигне у статус свеца.
У Словенији је за то већ припремљен терен, те је на Кредарици под Триглавом, словеначком националном поносу, у част кардинала Степинца већ постављена спомен-плоча на коју налети сваки путник намерник. То је урађено дискретно, далеко од очију јавности, у сарадњи два огранка Католичке цркве – словеначке и хрватске.
На ту чињеницу недавно је указао хроничар друштвених збивања на словеначком твитеру Цирил Брајер. Реакција је била бурна. Већина је изражавала гнев и неверицу, а практичнији су обасули друштвене мреже питањима попут: Где се то тачно налази? Они нешто радикалнији су у твитосферу лансирали и размишљања да би приликом следећег похода на Триглав „ваљало понети мацолу“.
Кад се све сабере, испоставило се да већина за тај срамни чин словеначке католичке цркве и локалних власти – уопште није знала.

КАКО ЈЕ КАРДИНАЛ ПОСТАО НЕВИН Надбискуп, а од 1952. године кардинал Степинац, био је 1946. осуђен у Југославији на 16 година робије и петогодишњи губитак свих грађанских права због сарадње с усташким режимом. Пребачен је у затвор Лепоглава, где је био затворен у посебном крилу намењеном за „нарочите затворенике“ који су били одвојени од осталих. Из затвора је, међутим, већ после пет година пуштен на условну слободу и пребачен у родни Крашић код Загреба. Умро је 1960. и сахрањен у престижној загребачкој катедрали.
Његова службена биографија почиње муњевито да се мења 2016. године, када је његов нећак Жупанијском суду у Загребу (у петак, 15. јула) поднео захтев за ревизију пресуде којом је суд 1946. његовог ујака осудио на шеснаест година затвора. Жупанијски суд је предмет експресно доделио судији Ивану Турудићу, да би он већ 22. јула, свега седам дана од подношења захтева за ревизију – поништио пресуду. И прогласио кардинала невиним.
Нема сумње да се радило о политичкој пресуди јер је немогуће да је судија Турудић успео у тако кратком року да размотри 1.000 страна (заједно с прилозима и доказном грађом) оптужнице Јавног тужилаштва Народне Републике Хрватске из септембра 1946, готово 300 страница документације коју је суду исте године предала одбрана кардинала Степинца, плус 2.000 страница колико броје стенографски записници суђења, и још 500 страница документације везане за тај процес из архива Одвјетничке писарнице др Иве Политеа.
Заједно с пресудом и образложењем, то је готово 4.000 густо куцаних страница које је судија Турудић у монтираном политичком процесу ревизије, после 70 година од суђења Степинцу, потпуно игнорисао да би пресуду прогласио – ништавном.

„Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под дојмом да власт подржава католичанство. Али не може се порећи нити да их тјера и сва биједа шизматичке цркве… Вјерујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били посве ликвидирани у Хрватској“, дословце пише Степинац папи Пију XII у писмима које је објавио хрватски портал Нет.хр. Загребачки надбискуп у истом писму, позивајући Свету столицу да призна НДХ, користи прилику да још једном нагласи „о каквој се борби у новоствореној хрватској држави у ствари ради“: „Не сумњам, Свети Оче, да се овдје води очајна борба на живот или смрт између шизме која је представљена у српству, и католичанства представљеног у Хрватима.“ И у писму датираном на 16. мај 1941. године Степинац наводи нужду да се православно становништво преобрати у католичанство. „Пошто је власт католичка, осјећа се велики пораст обраћења Жидова и православних шизматика у католичанство. Морамо бити врло пажљиви приликом њихова примања, пошто су у питању материјални интереси“, пише Степинац и писмо завршава тврдњама које истичу како загрижено је подржавао и залагао се за етнички и верски чисту НДХ, без обзира на цену: „На крају, потпуно искрен, могу примијетити да у круговима власти постоји најбоља жеља да се Хрватска претвори у католичку земљу. Ратни министар (Славко Кватерник) ми је апсолутно гарантирао: или ће Хрватска бити католичка земља, или нека нестане.“ На том месту Степинац закључује: „Жеља оних, који тренутно владају Хрватском, да проведу у дјело учење Католичке цркве ставља нам обавезу да им помогнемо и да их подржимо са свом лојалношћу и снагом којом располажемо.“

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ИЗДАЈНИКА На идентичан начин поступиле су власти у Словенији које су на захтев потомака, одбеглих у Аргентину, последњих година рехабилитовала домаће „народне издајнике“, на пример озлоглашеног домобранског генерала Леона Рупника, којег је ратни суд 30. августа 1946. осудио на смрт стрељањем, као и ништа мање озлоглашеног католичког свештеника, бискупа Грегорија Рожмана.
Пресуде изречене обојици, а на основу које је Рупник стрељан док је Рожман захваљујући бекству у Америку избегао издржавање казне, укинуте су формалистички, уз аргументацију о наводним грешкама у првобитно спроведеном судском поступку. Врхунац те травестије представља чињеница да је Врховни суд Словеније наложио суђење „из почетка“, али с обзиром на то да су обојица одавно мртви, ново суђење пред првостепеним судом није могуће. Стога данас важе за неосуђиване, фактички невине људе, иако им рођаци жртава и историја памте крваве руке.
Што се Степинца тиче, њему је оптужница на основу „Закона о кривичним делима против народа и државе“ 1946. ставила на терет сарадњу с врхом усташке државе, посебно с поглавником Антом Павелићем, као и сарадњу с италијанским и немачким окупаторима, насилно покрштавање православаца захваљујући коме је покатоличено на десетина хиљада Срба, говоре којима је подстицао своју католичку паству на подршку усташком поглавнику и усташким постројбама, непријатељску пропаганду и деловање против народа непосредно по окончању Другог светског рата…

БЛАЖЕНИ ЗЛОЧИНАЦ Осам година уочи доношења срамне „ревизије“ Степинчеве пресуде у хрватском суду, Степинца је 1998. Римокатоличка црква, захваљујући тадашњим ватиканским великодостојницима а пре свега наклоности пољског папе Јована Павла Другог, прогласила „блаженим“. Што је степеница ка проглашењу Степинца за свеца, али то од 2019. године стоји на мртвој тачки захваљујући либералнијем папи Франциску који је одредио да се подробније провере Степинчеве заслуге за евентуални ореол свеца.
Захваљујући исцрпној документацији која сведочи о његовој снажној подршци злочиначком усташком режиму устоличеном помоћу Хитлеровог Трећег рајха, Степинчеву канонизацију закочила је и Српска православна црква. СПЦ се противи проглашењу Степинца за свеца, зато о томе између Ватикана и Српске православне цркве тече интензиван дијалог.

ЈЕДИНСТВО КАТОЛИКА У међувремену у Словенији духове узбуђује и сазнање да је спомен-плоча блаженом Степинцу постављена на Кредарици још 2006, у време тадашње владе Јанеза Јанше, под изговором обележавања 70. годишњице Степинчевог успона на Триглав. Прославу уз мису у Капели Марије Снежне предводио је тадашњи цељски бискуп и председник Словеначке бискупске комисије „Правда и мир“ Антон Стрес уз помоћ бискупа загребачког Владе Кошића и словеначких и хрватских свештеника. Одоцнело сазнање о постављању спорне спомен-плоче Степинцу изазвало је огорчење и због чињенице да је НДХ у својим логорима смрти убила и неколико стотина словеначких родољуба, међу њима и неколико десетина словеначких свештеника.
Поред словеначких планинара, чин постављања спомен-плоче Степинцу на Кредарици увеличало је и око 50 планинара из Хрватске. Цељски бискуп Стрес, који је у међувремену аванзовао у надбискупа, описао је почасти одате кардиналу Степинцу као израз „јединства католика у обе земље“, а уз то је подвукао важну Степинчеву улогу у бризи за словеначке свештенике који су 1941. били прогнани у Хрватску. Тиме се Степинац сврстао „међу највеће добротворе за словеначки народ и Католичку цркву међу Словенцима“, тврди надбискуп Стрес. У то име је светлост дана угледала и брошура штампана на хрватском и словеначком језику под насловом „Кардинал Алојзије Степинац – блажени Триглавски“.

НАЦИОНАЛНА СРАМОТА Нигде се ни речју не помиње чињеница да је НДХ окупирала и део Словеније. То је тек недавно апострофирано у словеначкој јавности: „У уџбеницима смо учили о три окупатора словеначке територије током Другог светског рата, али део јужног Посавља је заузео и четврти – НДХ. На дан 27. септембра 1941. године, основана је општина Брегана преко које су заузели околна, окупирана села.“ У четири словеначка села која су окупирале хрватске усташе живело је око 800 грађана словеначке националности. Словеначка (за сада неревидирана) историографија памти да је нацистичка Немачка готово 10.000 Словенаца прогнала у НДХ, 233 је било убијено у усташком логору Јасеновац и око 40 у Старој Градишки, на путу за Јасеновац. Још око 135 Словенаца скончало је по другим местима у НДХ, око 40 је изгубило живот у Босни и Херцеговини. У фашистичком концентрационом логору Кампор на острву Раб умрло је 1.079 Словенаца. Најмање осам је убијено у делу данашње Србије који је Хитлер дао НДХ. Познато је и да су 14. и 15. септембра 1945. усташе из Брежица извршиле напад на словеначко село Планина. Сеоце су усташе сравниле са земљом и побиле све мушкарце, њих 35. И то није све – у Словенији сматрају да је жртава, којих нема на попису – заправо много више. Зато није мало оних који у Словенији упозоравају да је постављање спомен-плоче усташком кардиналу Степинцу – национална срамота.
Бројне фотографије потврђују и да је Степинац увек био уз бок усташких вођа највишег ранга и организатора погрома и злочина, као и да је сваког 10. априла организовао мисе за НДХ. Није заборављено ни да је Степинац изјавио да „нам је Бог дао Адолфа Хитлера“.
Да све буде горе (по актуелне словеначке власти) у Словенији није непознато ко је заиста био кардинал Алојзије Степинац, јер је пре неколико година објављена књига швајцарског политиколога Марка Аурелија Ривелија под насловом „Надбискуп геноцида“ и поднасловом „Надбискуп Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској између 1941. и 1945. године“. Уз то су и у Словенији објављена нека од писама која раскринкавају лик и дело надбискупа Степинца. Познати историчар Хрвоје Класић је поводом неких записа у Степинчевим писмима упозорио да би се „на данашњем суду то окарактерисало као етничко чишћење“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *