Podmetanje genocida

O bezočnim pritiscima na Grajfa povodom Srebrenice, Kurtijevim knjigama o tri (izmišljena) srpska genocida nad Albancima od 1878. do 1999, i „denacifikaciji Srbije“

Mediji su i u zemljama s demokratskom tradicijom arena bezočnog geopolitičkog obračunavanja. To smo videli i po tome kako su, očito po komandi, mnogi navodno nezavisni zapadni mediji preko noći počeli da plasiraju mnoštvo tekstova čija je noseća poruka da je Gideon Grajf „priznao“ grešku i prihvatio onu verziju o događanjima u Srebrenici tokom jula 1995. koju nameću zapadni centri moći.

LOGIKA ZLA Ubrzo je za njih usledio hladan tuš. „Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji od 1992. do 1995. godine“ – na čijem čelu se nalazi pomenuti svetski priznati izraelski naučnik – demantovala je da je odustala od ranije iznetih, na argumentima utemeljenih stavova. Nikada izjava u prilog promene njenih zaključaka nije data izraelskim medijima već je fabrikovana i plasirana u sredstva masovnog informisanja. Pri čemu većina njih do danas nije objavila demanti.
Istina je za njih nebitna. Bitno je obavljanje (geo)političkog zadatka. Radi toga je Grajf već neko vreme izložen histeričnoj kampanji onih zapadnih faktora i njihovih pratećih medijskih, naučnih, NVO i sličnih orkestara, koji po svaku cenu žele da održe laž o srpskom genocidu u Srebrenici. Njihovo ponašanje je nemoralno, ali je politički razumljivo. Šta drugo i da rade kada kulu svoje globalne moći grade na grobovima nepokornih, dok pričaju o humanom svetu za koji se navodno zalažu? Dominacija nalaže da se predstave kao spasioci nedužnih dok se njihovi neprijatelji nabeđuju da su zlotvori, makar u stvarnosti branili svoje zemlje od okupatora.
Kao što su nacisti sa ciljem da opravdaju agresiju na Poljsku izmislili poljske napade na teritoriju Nemačke, koji su se kao dogodili u avgustu 1939, tako i SAD sa svojim NATO klijentima plasiraju laži kojima prikrivaju osvajačku politiku koju vode. Danas to najintenzivnije rade na štetu Rusa u kontekstu ukrajinske krize, a u vezi s nama počeli su tako da postupaju krajem 1980-ih godina. Od toga ne odustaju. Konačno, kada jednom duh gebelsovskih laži puste iz boce, više ne mogu da ga u nju vrate i da hoće. U protivnom bi priznali da nisu nikakvi borci za demokratiju, već da su krvavi agresori. Znači, moraju da nastave da okreću točak nedela i laži.

[restrict]

PROPAGANDA I AGRESIJA Da bi u našem slučaju bila stavljena tačka na istinu, odnosno na pijedestal definitivno postavljena izmišljena verzija dešavanja tokom tzv. ratova za jugoslovensko nasleđe, pokrenuta je još pre oktobarskog prevrata akcija, od strane NATO propagandista nazvana, „denacifikacije Srbije“. Od kraja 2000. ona je drastično pojačana i u značajnoj meri ugrađena u naše sistemske okvire. Cilj te sveobuhvatne kampanje je bio i ostao da se Srbi suoče s prošlošću koju su im izmislili drugi, te da kao rezultat toga budu prisiljeni da prihvate krivicu za ono za šta primarno nisu odgovorni. Time bi pravi krivci potpuno oprali ruke umazane krvlju.
To što su naumili ipak ne ide glatko. Jeste Srbija na postmoderan način napola okupirana, činjenica je da nedobronamerni stranci gospodare velikim delom našeg medijskog i NVO prostora, stoji da su se na razne načine infiltrirali u naše nacionalne institucije i da im svesrdno pomaže ovdašnja antisrbija – ali srpsko društvo i deo državnih struktura pružaju otpor. Usled toga do sada laž nisu uspeli da kod nas preobraze u „istinu“. U njihovu verziju većina Srba ne veruje.
Drugačije stoje stvari u regionu. Naši lokalni oponenti štancuju laži o srpskim zločinima i podižu im svojevrsne „spomenike“. Oni se naveliko pojavljuju od Kosova i Metohije, preko muslimanskog dela BiH, do Hrvatske. Nema veze što je njihovo tlo natopljeno srpskom krvlju. Naprotiv. To baš pogoduje rastu antisrpskog korova. On najbolje skriva prave zločine čije žrtve su dominantno bili Srbi. A sva ta građa satkana od laži, planirano je da pre ili kasnije bude preneta na teren Srbije. Ne delimično kao što se uveliko radi već u celini, kroz sve pore naše države, tako da Srbija prihvati besmislicu da je bila mala balkanska nacistička Nemačka.

KURTIJEVE OPTUŽBE U tom duhu je i na prostorima naše separatističke južne pokrajine razvijena sveobuhvatna akcija. Ona treba da zaseni istinu da se Albanci od 18. veka masovno naseljavaju na srpskoj zemlji (gde ih pre toga skoro i nije bilo) i s mnogih njenih delova eliminišu Srbe (proterivanjem, ubijanjem, asimilacijom). Umesto toga iznose se nebuloze (protivne svim relevantnim istorijskim izvorima, uključujući i turske popise stanovništva) da su Albanci oduvek živeli u krajevima koje su zapravo tek uz pomoć Osmanlija kasnije okupirali. Izmišlja se i da su Srbi, a ne oni, vekovima sprovodili genocidnu politiku.
Radi toga vodi se opsežna „istraživačka“ aktivnost (izmišljanje), odnosno zamašna izdavačka delatnost (publikovanje laži). Nekoliko plodova toga je Aljbin Kurti drsko poklonio Aleksandru Vučiću tokom njihovog letnjeg briselskog susreta 2021. godine. Čovek koji se lažno predstavlja kao premijer tzv. Republike Kosovo uručio je predsedniku Srbije tri knjige o njegovom viđenju srpsko-alabanskih odnosa, a zauzvrat je, kako je rekao, „dobio samo uvrede“.
Kako bi drugačije i moglo da bude, s obzirom na to da je prva knjiga posvećena navodno sistematskom ubijanju albanske dece od strane naših snaga 1998–1999. godine, druga se bavi „planskim“ silovanjem albanskih žena u tom periodu, dok je u fokusu treće – što je za našu temu posebno bitno – navodno srpsko istrebljivanje Albanaca pošto je naša vojska oslobodila jug Srbije 1878. Tim pitanjem se doduše nije bavila Nataša Kandić, koja je dala značajan doprinos „istraživanju“ prethodno navedenih tema, ali našli su se i za to odgovarajući „stručnjaci“. Na osnovu njihovih (ne)dela Kurti je pre oko pola godine izjavio da je prvi genocid nad Albancima počinjen „1878. godine u Kuršumliji, Leskovcu, Prokuplju, Toplici, Vranju i Nišu“.

VRANJSKI TEROR NAD SRBIMA U Srbiji niko ne spori da je bilo zločina i sa srpske strane nad Albancima. Ali prvo oni nisu bili ni približno masovni kao što se lažno predstavlja, drugo nisu odraz nekakve naše genocidne politike. Nje nije bilo ni u teoriji ni u praksi. Kako je u vezi s nakaradnim naklapanjima Kurtija o tri talasa srpskog genocida od 1878. do 1999. godine, rekao istoričar Nebojša Damjanović: „Da su Srbi počinili genocid nad Albancima, ne bi 1941. ili 2000. godine na Kosovu i Metohiji bilo više Albanaca nego Srba.“ Uzgred budi rečeno, oni koji su želeli da ostanu da žive na prostorima centralne Srbije, to su učinili i 1878. godine. (O tome je u vezi sa Said-pašom i Medveđom bilo govora u pretprošlom broju „Pečata“.)
S druge (albanske) strane teško je reći da se nije sistematski postupalo sa ciljem da Srbi budu eliminisani iz krajeva u kojim su od 18. veka živeli izmešani s Albancima. U prilog tome nepobitno govori činjenica da je naš narod gotovo u potpunosti očišćen s prostora na kojima je vekovima živeo a koji danas čini oko pola (etnički čiste) sveukupne teritorije na kojoj su nastanjeni Albanci. Ukratko, mnogo više je zločina bilo na albanskoj nego na srpskoj strani, kako na Kosovu i Metohiji, tako i na jugu centralne Srbije.
I za taj deo naše zemlje – koji Albanci takođe žele da okupiraju a radi toga sada šire neistine da su tu nekada bili većina – vekovima je važilo ono što je jasno iskazao istoričar Božidar Kljajević: „Albanci su proterivali Srbe.“ To argumentovano potkrepljuje i Stojan Stojčić, režiser i autor scenarija za film „Nečista krv“ iz 1996. i serije „Tajna nečiste krvi“ (isto snimljene devedesetih godina ali emitovane tek 2012). On je tokom četvorogodišnjeg snimanja u Vranju došao do saznanja o prinudnom iseljavanju Srba iz tog grada, ali i iz Preševa i Bujanovca, kako bi bila stvorena „zaštitna zona“ prema Kneževini Srbiji, čije međe su se pre 1878. nalazile severnije. „Arbanasi su naseljavani na srpskim ognjištima koja su Srbi morali da napuste prinudom i ubistvima.“

NEČISTA POSLA Samo tu, na jugu i jugozapadu centralne Srbije, po nas srećnim spletom istorijskih okolnosti Albanci i Turci nisu bili u prilici da posao obave do kraja. No Kurti i njegovi saborci očito nastoje da to „isprave“ tako što bi Preševo, Bujanovac, Medveđu, ali izgleda i Vranje, pripojili lažnoj kosovskoj državi. Zbog toga, a ne samo radi istorijske istine, srpska država je dužna da se sistematski bori protiv širenja albanskih laži (kao što je njena obaveza da slično postupa i s drugim brojnim neistinama usmerenim protiv naših nacionalnih interesa).
Radi se o južnom frontu dezinformativne ofanzive protiv Srbije. Stoga, nije dovoljno da naši političari povremeno iskažu ljutnju zbog plasiranja brojnih laži. Moraju mnogo više da rade kako bismo im se suprotstavili, a ne da dopuštaju da se u prilog onoga što čine Albanci nekažnjeno radi u samoj Srbiji, i to uz pomoć sredstava koje izdvajaju naši poreski obveznici. O tome sam detaljno pisao u već pomenutom pretprošlom broju „Pečata“ u tekstu „Gnusne novogodišnje laži“, a sada da se u nekoliko reči toga podsetimo u svetlu priče o Kurtiju i Grajfu.
Na početku 9. epizode nove serije „Nečista krv“, emitovane 31. januara na RTS-u, predstavnik srpske vlasti u Vranju posle oslobođenja 1878. kaže: „Arnauti više nisu sa nama. Šta je moglo pobeglo je s turskim življem a ostali … znaš već i sam.“ To „znaš već i sam“ nesumnjivo znači – pobijeni su. Šta bi drugo i moglo da se pod time podrazumeva ako nisu pobegli a nema ih više? Dijalog je smešten u 1880, te da su se kojim slučajem negde sakrili na teritoriji Srbije, već bi se uveliko vratili u svoje kuće kojima, tvrdi se u seriji, srpski političari i poslovni ljudi trguju. Puste su pošto su Albanci „volšebno nestali“. Tako je kroz srpsku seriju provučena užasna neistina da su Srbi krajem 19. veka u Vranju sproveli nekakav „opštinski genocid“ kakav nam se sada podmeće u vezi s dešavanjima u Srebrenici 1995. godine. Očito treba da se istakne da srpska genocidna politika nad muslimanima ima kontinuitet.

BORBA ZA NETFLIKS Haški tribunal, Kurti, Zagreb i Sarajevo – zbog toga mogu da budu presrećni. Ali ne i javnost Srbije. Ona je bila zapanjena zbog gnusnih laži emitovanih na Javnom servisu Srbije. Nijedan srpski ili strani istorijski izvor ne govori o pokolju Albanaca u Vranju. Ono što je pokrenuto u „Pečatu“, prihvatili su mnogi mediji u Srbiji i Srpskoj. Pogotovo su se tom temom na ozbiljan istraživački način bavile dnevne novine „Srpski telegraf“. To je rezultiralo time da su – ne znam da li iz iskrenih pobuda ili kako bi bilo prekinuto izveštavanje koje smatraju štetnim za svoje interese – „produkcija i autori poručili da će iz devete epizode serije izbaciti deo u kome se navodi da su Srbi etnički očistili Albance s juga Srbije“.
Nažalost, iz te epizode proizlazi nešto što je mnogo gore od etničkog čišćenja, ali da sada ne cepidlačim u vezi s izjavom. Najvažnije je da strahovite laži budu odstranjene. Jer, kao je pre neki dan za RTS rekao Milutin Petrović, režiser nove serije koju su u koprodukciji snimili Javni servis Srbije i „This and That Production“, velika je stvar što je film „Nečista krv: Greh predaka“ uvršćen u ponudu najpopularnije striming platforme, ali „bio bi još veći uspeh ako bi se i serija našla na Netfliksu“.
Da li je uistinu tako sa stanovišta naše kulture (a ne bilo čijih poslovnih interesa ponaosob) nisam kompetentan da ocenim. Ostavljam to filmskim kritičarima i ostalima koji se primarno bave kulturnim stvaralaštvom. Ali kao istoričar i politički analitičar mogu da kažem da kada bi se pomenuta serija u sadašnjem vidu našla na u globalnim razmerama izuzetno popularnoj navedenoj platformi, to bi za nas bio veliki poraz a za Kutrija velika pobeda. Ispalo bi da se scenariji u Srbiji pišu na način koji opravdava njegove laži (a možda i uz konsultovanje „relevantnih“ dela kakva je separatistički lider kosovskih Albanaca darovao šefu srpske države, izazvavši njegov bes).

KURTIJEV DUH U BEOGRADU Laži koje Kurti propoveda zajedno s drugim liderima albanskog šovinističkog i separatističkog pokreta dobile bi, na način izuzetno vidljiv celom svetu, potporu iz same Srbije, i to iz sfere posredno povezane s njenim državnim strukturama. To bi za nas bilo jednako štetno kao kada bi evroatlantski moćnici i njihovi eksponenti uspeli da svojim brutalnim metodama prisile Grajfa da se odrekne istine i podrži njihove neistine o dešavanjima u Srebrenici.
Za sada to nisu uspeli, a nadam se da će i produkcija i autori serije „Nečista krv“ ispuniti svoje obećanje, te im neće pomoći da realizuju svoje planove. Uveren sam da većina iz tog kruga nije imala malicioznu nameru u vezi s proturanjem nakaradnih nagoveštaja da su Srbi izvršili pogrom Albanaca u Vranju, pa i da nije primetila o kakvoj se podmetačini radi, ali neko od uključenih u projekat jeste delovao u korist interesa Kurtija i njemu sličnih. Ipak, kako god bilo i koliko god da to zvuči bizarno, s obzirom na to da živimo u zemlji izloženoj specijalnom ratu i u skladu s tim prepariranju svesti mnogih, prihvatam priznanje producenata i autora da se u Vranju nije dogodilo ono što tvrde autori treće knjige koju je Kurti bezobrazno poklonio Vučiću, a što se – gle čuda – našlo u našoj seriji. Ali ništa ne znači tek reći: „potpuno se slažemo da genocida nije bilo“, i nastaviti po starom.
Deveta epizoda serije „Nečista krv“ stvarno mora da bude izmenjena. Zato molim sve nacionalno odgovorne građane, medije i institucije, da budno prate šta se događa s tom serijom i da insistiraju na makar naknadnom nacionalno pristojnom ponašanju ako već blagovremeno nije bilo istinske nacionalne odgovornosti. Molim sve i da, pošto smo videli kakva zmijska jaja mogu da nam budu podmetnuta, nastave da posvećeno prate projekte sa bar delimičnim istorijskim i političkim sadržajem iza kojih stoji ma koja naša producentska firma ili televizija, a tim pre nacionalna medijska kuća. I, na kraju krajeva, da budu spremni energično da se bore za istinu, ali i odgovornost onih koji nam plasiraju nacionalno pogubne laži. Jednom možemo i da se napravimo da verujemo da se dogodila greška, ali tu mora da bude kraj popustljivosti.

[/restrict]