Хрватска повијест не трпи Србе

Културно наслеђе

Оно што је Католичка црква у покатоличењу и расрбљивању Срба чинила вековима, постепено али упорно, данашња Хрватска чини отворено и бахато, како би Србе и њихову културу заувек искључила с тих простора

Када немаш своје, добро је и туђе. Тако би се најбоље објаснила хрватизација као појам којим се означавају асимилациони процеси превођења појединаца или групација из њиховог матичног етничког корпуса у хрватски етнички, односно национални корпус. Корен тога је у католичанству и њиховом вековима спровођеном прозелитизму, како би се ослабио, потиснуо и на крају очистио сваки траг друге вере и етничког корпуса, па макар он био истоверне природе.
Политика Ватикана према српском народу и осталим православним на Балкану добила је 1622. године своју форму стварањем Конгрегације за пропаганду вере, допуњену 1862. формирањем Sacra congregatio de propaganda fide pro negoti rituum orientalium (Света конгрегација за пропаганду вере за припаднике источног обреда).

[restrict]

КРХКОСТ ХРВАТСКЕ САМОБИТНОСТИ У независној држави Хрватској ни данас није другачије у тежњи да се потврде тако неопходна а крхка самобитност и национална сувереност. А то је најлакше ако се присваја све што ти никада није припадало и уједно поништава туђе, не само да би било отето већ потпуно избрисано и било без икаквог трага у историјском сећању, да се не би повратило или могло упрти прстом у покварено и нечасно узурпирање онога што ти не припада.
То се може видети и у најновијем потезу Института за хрватски језик и језикословље (ИХЈЈ) из Загреба и његовог реаговања на Закон о културном наслеђу који је пре месец дана изгласан у Скупштини Србије, а све због дела у којем је овај правни акт међу српске књиге сврстао „издања дубровачке књижевности која припадају и српској и хрватској култури закључно с 1867. годином“. ИХЈЈ то сматра присвајањем дубровачке књижевности, уз оцену како је „ослужбењењем таква става“ учињен додатан агресиван корак посезања за једним од бисера „хрватске тисућљетне културне баштине“.
У хрватској јавности је покренута права хајка на потез српског парламента и других институција, све подсећајући на „вишедеценијска службена српска присвајања дубровачке књижевности путем бројних публикација, књига, иступа, али и издања Матице српске у којима су објављивани стари дубровачки песници и писци“, како је пренео портал вечерњи.хр.
Хрватска јавност очекује и дипломатску реакцију своје државе а снажне осуде српског закона долазе и из Дубровника, где је дубровачко-неретвански жупан Никола Доброславић изјавио да је овим законом увређен Дубровник, те истакао да се њиме потврђује „великосрпски пројекат који очито није замро ни код актуалне власти у Србији“.
У седишту Хрватске академије знаности и уметности (ХАЗУ) у Загребу су поручили да Академија припрема препоруку Влади Републике Хрватске с пописом најважнијих тема за заштиту хрватских националних интереса током преговора Републике Хрватске с Босном и Херцеговином, Црном Гором и Србијом у погледу њиховог уласка у Европску унију.
Увређена хрватска министарка културе и медија Нина Обуљен Коржинек у Дневнику ХРТ-а позвала је Србију да одустане од посезања за хрватском територијом и културном баштином, док је доношење Закона о културном наслеђу који својата дубровачку књижевност назвала скандалозним. Њен колега, хрватски министар спољних и европских послова Гордан Грлић Радман каже да ће Србија због отимања хрватске културне баштине сносити последице у приступним преговорима с Европском унијом, додајући да је због тога хрватски амбасадор у Београду протестовао код српских власти.
Хрватски европосланик Карло Реслер из ХДЗ-а чак тражи од Европске комисије да реагује на Закон о културном наслеђу, који је Народна скупштина Србије усвојила крајем децембра, јер се, како тврди, тим актом присваја хрватска културна баштина.

КАКО СУ СЕБЕ ВИДЕЛИ ДУБРОВЧАНИ У реакцији са српске стране, председник Матице српске проф. др Драган Станић је за београдски „Блиц“ објаснио да уколико желимо јасније да сагледамо природу старог Дубровника и његових књижевних и културних специфичности, било би преко потребно да послушамо каква су поуздана научна сазнања до којих су историографи дошли, те како су сами Дубровчани видели себе и своје односе са Србима и Хрватима.
„Стари Дубровчани, дакле, својим словенством себе нису сматрали ни Србима ни Хрватима, а обједињавали су и српство и хрватство, јер су за њих оба етничка чиниоца била прихватљива као израз духа словенских ’нашијенаца’. Истовремено, стари Дубровчани су имали високо развијену свест о сопственој посебности: они су Дубровчани, тј. етничка мешавина романско-грчког становништва и Словена махом српског порекла, економски, политички и судбински повезани са Србима, али католичанством, западним књижевним обрасцима и католичким типом културе јасно одељени од њих“, рећи ће Станић.
А колико су Дубровчани држали до своје посебности може се уочити из историјских списа Натка Нодила, једног од утемељивача хрватске историје. У делу Први љетописци и давна хисториографија дубровачка (ЈАЗУ, Загреб, 1883, свеска 65, стр. 92–128), Нодило је о језику Дубровника написао: „У Дубровнику, ако и не од првог почетка, а оно од памтивјека, говорило се српски: говорило – како од пучана, тако од властеле; како код куће, тако у јавном животу и у опћини, а српски је био и расправни језик.“
Дубровачка документа откривају да је званични језик Републике био латински, али се, поред њега, помиње и домаћи језик – некад као српски, некад као илирски, некад као славински, некад као влашки, али никад као хрватски.
Дубровчани јесу исповедали католичку веру, као и Хрвати, али то не говори ништа о њиховој сродности већ о ширењу католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу, све под доминацијом Ватикана, Венеције, Аустрије и Мађарске у овом делу Балканског полуострва. До преобраћања Срба католика и Срба православаца у Хрвате долазило је коришћењем грубе војне и полицијске силе чији врхунац је био у оба светска рата.
Данашњи историчари, попут Слободана Јарчевића, наводе занимљив пример покушаја похрваћења Дубровчана католика у не тако давном времену – 1901. године, иако су Хрватски државотворци годинама пре тога својски радили на том послу. Између осталог, бацили су око и на Завод Светог Јеронима у Риму, који су основали и издржавали Срби Дубровчани. Папа Лав Тринаести је био уверен да су Дубровчани, почетком 20. века, већ били припремљени за превођење у хрватство, па је, својом булом, овај завод преименовао у Хрватски завод Светог Јеронима.
Дубровчани католици су жестоко протестовали против ове папине одлуке. Пошто се папа тада бојао дуже полемике о суштини српства и хрватства, а и расправе о православљу и католичанству, послао је писмо Дубровчанима католицима, обавештавајући их да се из имена завода брише додата реч „хрватски“.
Писмо и телеграм папе Лава Тринаестог Дубровчанима објављени су у српском листу Дубровник, али су ти бројеви годинама тражени и уништавани од стране будних градитеља хрватске државе и нације, па је питање да ли су, поред оних у архиви Ватикана, ови текстови игде још сачувани.
Историчари који указују на Нодилово писање и закључке, не без основа, истичу да би се данас тешко нашао неко у Хрватској ко би се усудио да подржи његов научни суд јер признавањем Дубровчана католика за Србе, било би срушено све у темељу званичне хрватске историје, па и тврдња о „повјесном праву“ хрватске државе на овај град са српским становништвом и српском цивилизацијском баштином.

ДОМАЋИ МУДРАЦИ Нажалост, ни Србија није лишена „мудраца“ који ће за све окривити управо Србе и њихове институције. Тако ће књижевник Светислав Басара, у складу са својим дневним, таблоидним, размишљањима, у колумни за НИН (16. 9. 2021), чији је иначе двоструки добитник књижевне награде, устврдити да „истрајним поистовећивањем народности и вероисповести, одбацивањем Срба-католика и Срба-муслимана и непријатељским односом према њима, Србија је у 19. веку неповратно изгубила (вероватно) једну трећину популације и покренула процесе унутрашње дезинтеграције“. „Поистовећивање вере и националности – сулуда идеја да Србин може бити само православне вере – средином 19. века се чинила као снажан фактор интеграције и (не мање важне) мобилизације, али то је у суштини била кардинална грешка која је – чини се за сва времена – спречила превазилажење трибализма и транзицију Срба из аморфне масе ’народа’ у модерну нацију“, пише Басара и не наводи ниједан аргумент, боље рећи документ, томе у прилог.
Ради се, у ствари, о старој флоскули из комунистичког периода, нарочито раширеној 1980-их година, у циљу додатне дифамације Српске православне цркве, на коју је, изгледа, и весели Басара насео.
Очигледно, њему ништа не значи чињеница да је у другој половини 19. века Ватикан на Балкану форсирао хрватство у етничком корпусу српског народа који је у међувремену католичен. Нова политика прокламована је 1900. године на Првом свехрватском католичком конгресу када је закључено да ће у наредном веку сви католици постати Хрвати а сви Хрвати католици! Сматра се да су Срби у то време у Далмацији чинили 25 процената становништва. Та политика је само накратко била пресечена 1. децембра 1918. стварањем јужнословенске државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је представљала првенствено политички пројекат победника у Првом светском рату.
Таква основа и погроми проистекли из ње створили су платформу на којој се Хрвати данас не либе да посегну за било чим како би устврдили и потврдили своју самобитност. Да у недостатку своје, присвајају делове туђе историје. Како, иначе, објаснити да Католичка црква, уз здушну подршку хрватске државе, покушава да заузме и присвоји Цркву Вазнесења Господњег (Светог Спаса) у селу Цетини из деветог века, најстарију цркву у Хрватској и једну од најстаријих цркава у овом делу Европе, иако је по свим својим обележјима црква православна, окренута је ка Истоку, око ње се налазе надгробни споменици више генерација Срба. Најновије мере које је хрватска држава увела у покушају да отуђи баштину СПЦ и народа јесте одлука по којој је забрањено сахрањивање на црквеном гробљу, на коме се вековима уназад и не сахрањује нико други до Срба.
Није згорег поменути неке бизарне па и фарсичне примере хрватске новокомпоноване историје. Почели су са својатањем Николе Тесле и Милутина Миланковића, затим су битку на Сутјесци прогласили „хрватском“, онда су измислили целу средњовековну династију краљева (мада не ископаше ниједан новчић с краљевским обележје, иако нема краља који није имао свој новац).
На бројним хрватским порталима, међу којима је и портал Хрватске православне цркве, може се наћи текст у коме се објашњава да је на подручју Косова одржано најмање десетак великих битака, од којих су, тврде, три предводиле хрватске војсковође, присвајајући при томе и босанског краља Твртка I Котроманића.
Ту спада и најновији урадак академика Ранка Матасовића, професора на Одсеку за лингвистику загребачког Филозофског факултета, и његова сулуда тврдња да је Новак Ђоковић хрватски тенисер.
За подсмех пак није то што, према последњем попису становништва у Хрватској, Срба неће бити трећина ни у оним местима где су увек били у већини, што је до сада била и основа за двојезичност и употребу ћириличног писма. Процене указују да би то могло задесити Србе широм Хрватске, од Славоније, Лике до Баније и Кордуна, па и у Вуковару. Прве анализе говоре да је српска национална мањина у Хрватској за 20.000 мања него 2011. године, а за чак 40.000 у односу на прву годину трећег миленијума.
До 1991. у Хрватској је живело око 580.000 Срба и они су чинили нешто више од 12 одсто грађана Хрватске. Све се променило после те године. Према попису из 2001. Срба у Хрватској је било 201.631, односно 4,5 одсто. Десет година касније тај број је пао на 186.633. Прелиминарни подаци пописа из 2021. указују да је овај негативни тренд „нестанка“ Срба с ових простора настављен.
Историјске крађе ту су само да ставе тачку на оно што су Хрвати одувек чинили, заједно са својим ватиканским и еуропским помагачима.

[/restrict]