Година политички коректних скандала – Како су нас забављали страни филмови и серије у 2021. години

Многе су теме у филмовима и серијама директно или посредно, сасвим отворено или метафорично осликавале наш свет, чак га и критиковале, али и уносиле застрашујуће визије непосредне будућности као директне последице онога што нам се сада дешава. Ипак, није било довољно конкретности, маштовитости, па ни политичке озбиљности да се на прави начин оне изнесу ни у форми критике, ни озбиљне сатире, ни макар некако меродавног осуђујућег коментара

Kада се погледа извештај с биоскопских благајни за 2021, филм године би требало да буде нови наставак „Спајдермена“, који је творцима донео преко 600 милиона долара и освојио челну позицију за минулу годину. Листа најкомерцијалнијих даље ређа сличне стрип-екранизације, фантазије, наставке наставака, филмове за тинејџере, мање или више ретардиране особе којима је утиснута склоност према бесмисленим призорима на филму, као и низ комедија сличне „вредности“ и минималног поседовања филмског укуса, морала уопште, естетике, било какве интелектуалне тежине. Да, баш тежине, пошто је тај елемент у филмском приповедању (иницирање на размишљање) постао најређи састојак и истински, када се неко усуди да га убаци у филм, за такозвану најширу публику представља муку и тегобу. Отуда такве филмове сигурно нећете наћи на овој листи. Међутим, када је реч о најкомерцијалнијим филмовима минуле године, позитивно је то што ни изблиза више нису комерцијални као некада. Ако је лудило ковид пандемије имало некакав повољан ефекат, он се огледа у драстично смањеној заради биоскопа. Бар пет-шест пута мања зарада блокбастера у односу на време пре короне приметна је 2021. године, можда чак и више него претходне. Ако би ефекат мањка баснословних профита на безвредним комерцијалним остварењима био да их више неће снимати у тако великом броју, онда би страх од пандемије требало поздравити.

„Не гледај горе“ – квалитетни изузетак

Крај године је, додуше, обележио један веома занимљив, па чак да се усудимо да кажемо и квалитетни филм по свим његовим „састојцима“. Реч је о СФ комедији (премда у бројним елементима надилази уобичајене празноглаве комедије ове врсте, заправо и није права комедија, односно најмање је то) „Не гледај горе“ с Леонардом Дикапријом у главној улози испред бројне угледне глумачке екипе. Црни хумор, а много више друштвена сатира, врхунски рад испред и иза камере, осуда наше цивилизације, нас у њој, свега што чини поглед на свет данашњице, а кроз призму реакције људи и држава на сасвим извесни смак света, чине овај филм истовремено веома снажном социјалном и политичком критиком, али и забавним остварењем, те није чудо да осваја хвалоспеве и публике и критике, а приде зарађује. Узгред, а не мање важно, реч је о Нетфликсовој продукцији која наставља низ започет претходних година великих филмских продукција које нуди преко свог стриминг сервиса, и тако у суштини не само да превазилази доскорашњу инфериорност телевизијске продукције у односу на холивудску већ практично поништава и продукцијску и дистрибутивну и разлику између њих о питању квалитета.

Што се тиче фестивала, њихови фаворити су били румунски насртај на друштвени тренутак садашњи у сатири и уврнутој социјалној комедији „Баксузни секс или луда порнографија“ (победник Берлинала), „Моћ пса“ геј вестерн (Сребрни лав за режију у Венецији), „Хепенинг“ о илегалним абортусима 1960-их година (тријумф у Венецији), „Титан“ (канска Златна палма), ултранасилно представљање једне, крајње условно речено, породичне трагедије…
Ово је и година у којој су се свом позиву после великих или бар мање-више великих пауза вратили угледни аутори, они који су стекли култни статус попут Веса Андерсона („Француска депеша“), Паола Сорентина („Рука божја“), Пола Ферхофена („Бенедет“), Асгара Фархадија („Херој“), Нанија Моретија („Три спрата“), Франсоа Озона („Све је у реду“), као и они који спадају у дуговечне и стално присутне ауторе што упорно пркосе годинама и непрестано раде – Клинт Иствуд („Плачи, мачо”) и Вуди Ален („Рифкинов фестивал“). Када већ помињемо

Вудија Алена, ово је, нажалост, била „његова година“, али у негативном контексту јер је започета малициозним и лажима препуним документарним филмом о његовом животу, а настављена скандалом који су обожавали таблоиди када је оптужен од пасторке да ју је сексуално злостављао док је била девојчица, што је потом на суду доказано као лаж. Но без обзира је покренуло одијум његових колега и дела медија који су се устремили на њега довевши у питање чак и Вудијев даљи рад (неке стриминг платформе су избациле Аленове филмове из своје понуде!). Он је покушао да исправи ствар објављивањем аутобиографије, али је и даље присутна сатанизација његове личности, толико снажна да је професионални опстанак овог чувеног аутора под знаком питања. Али није то једини контроверзни политички скандал везан за свет филма. Ту је и недавна додела Златног глобуса: иако је технички део ове године, припада 2021. не само зато што награђује дела из прошлогодишње продукције и дистрибуције већ зато што је одлука о њој донета још у првом делу протекле године. А та одлука је сасвим у такту новог (не)нормалног, нових вредности, наводних једнакости неједнаких и политичког диктата обавезних поштовања расних и сексуалних припадности. Другим речима, пошто је Златни глобус од глобалистичке коминтерне оптужен за расизам, сексизам, чак и злостављања и корупцију, судбина ове награде је озбиљно доведена у питање. Отуд и није одржана у уобичајеном руху. Без црвеног тепиха, помпе, фолирања звезда пред папарацима и одабраном публиком, без чувеног партија поводом обзнањивања најбољих, чак је, први пут, изостао и директни ТВ пренос. Многе звезде, углавном „обојене“, бојкотовале су Глобус, као и оне који стоје иза њега сматрајући га симболом расизма и свега лошег из „претходних времена“ иако су међу номинованима бројни црнопути аутори и протагонисти, укључујући и времешног барда Холивуда Дензела Вошингтона, који је „виђен“ као сигурни освајач Оскара за главну улогу у новој поставци Шекспировог „Магбета“ – од стране Џоела Коена „Трагедија Магбета“. Тај филм има добре шансе да буде међу најноминованијим остварењима за предстојећег Оскара.

Шпански суперхит рекордер у номинацијама

Што се тиче Шпанаца, њима је сасвим јасно ко је прошле године био најбољи. То је „Добар шеф“ у коме се Хавијер Бардем бриљантно обрео у улози власника фабрике и манипулативног „доброг шефа“ који се бесрамно меша у приватне животе својих запослених, прелазећи и професионалну, и приватну границу у жељи за локалном наградом за пословну изврсност. Иако је на површини реч о комедији, „Добар шеф“ је крајње цинична и жестоко осуђујућа социјална сатира која дубоко задире у све накарадности и политичке неправедности нашег света. Отуд рекордних невероватних 20 номинација за локално престижну и веома цењену награду Гоја у чак 17 категорија! Филм је и шпански кандидат за Оскара.
С друге стране, када је реч о ТВ производима, ова је година без конкуренције припала корејској серији „Игра лигње“ о којој смо недавно писали. Можда у извесном смислу и она настоји да буде црнохуморна у осуди нашег света, али је далеко више продукт времена и стицајем невероватно за њу повољних околности постала је „оригинални“ хит године иако у њој нема баш ничега другог осим „разраде“ сличних производа из жанра хорора ала „Коцка“. Наставак, дакако, следи.


Било је на малим екранима још неколико нових наслова које вреди споменути и које је публика прихватила, као и „римејкова“, односно мање или више успешних настављања серијала. Изузетно богата телевизијска понуда у свим светским продукцијама, укључујући и нашу, доказ је промене медијума за рад филмских аутора која је – после изузетних успеха Нетфликсовог система дистрибуције, и сходно њој продукције, као и лансирања бројних стриминг сервиса за преузимање и серија и филмова, те помињаног негативног ефекта пандемијског затварања света на биоскопску дистрибуцију – створила нову врсту гледалаца који радије уживају у филмовима код куће. Можда је то био и циљ, то да се остане закључан код куће и када је реч о биоскопима и свему другом. Како год, овогодишња је продукција била изузетно богата и готово цело то богатство је прослеђено преко интернета до домова самозакључаних и од брижних држава присилно заточених. Први пут је заправо скоро избрисана разлика између филмске и ТВ продукције, чиме су и бројне награде, укључујући и поменути Златни глобус, али и искључиво телевизијски Еми, превазиђене, суштински анулиране. Из те телевизијске, још бројније понуде од филмске, прошла година обележена је серијом „Лупен“, изузетном трећом сезоном „Наследника“, солидном четвртом „Јелоустона“, духовитом другом сезоном ситкома „Тед Ласо“, која је, као и претходна, помирила укус публике с критиком и једна је од најхваљенијих током недавне дистрибуције, а примећен је и повратак чувеног серијског убице-форензичара „Декстера“ после чак осам година паузе, али и легендарног телевизијског суперпродуцента Дејвида Е. Келија са серијом „Слом“ у којој су блистали Никол Кидмен и Хју Грант; ту је и потресна и социјално-политички максимално ангажована „Доупсик“. Осим бројних очајних покушаја да се у жанру СФ-а задовоље потребе публике богате маштом било је и неколико прихватљивих, а урађених по делима чувених аутора – пре свих се у том смислу истакла нова екранизација штива једног од најбољих писаца фантастике Френка Херберта, „Дина“ (технички припада филмској продукцији, али је ипак реч о Нетфликсовој понуди), као и популарна епска фантазија „Точак времена“ Роберта Џордана. Бизарним призорима и аутентичним, скоро документарним, тематским специфичностима истакле су се мини-серије „Баштовани“ и „Мер из Истауна“, оба из понуде ХБО-а. Из њиховог каталога је и римејк и то скоро дословно чувених „Сцена из брака“ Бергмана. За бројне гледаоце је, међутим, главни фаворит за ТВ производ сезоне британска мини-серија из затворског амбијента „Робија“. Многе су теме директно или посредно, сасвим отворено или метафорично осликавале наш свет, чак га и критиковале, па и уносиле застрашујуће визије непосредне будућности као директне последице онога што нам се сада дешава. Ипак, није било довољно конкретности, маштовитости, па ни политичке озбиљности да се на прави начин оне изнесу ни у форми критике, ни озбиљне сатире, ни макар некако меродавног осуђујућег коментара. У филмској продукцији такође није било боље. За већину аутора и у овој сезони се првенствено водило рачуна о заради, а онда, евентуално, и о квалитету онога чиме се до те зараде долази.


Један коментар

  1. U momentu kada su Lupen i Magbet crnci, planeta je završila svoje.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *