Godina politički korektnih skandala – Kako su nas zabavljali strani filmovi i serije u 2021. godini

Mnoge su teme u filmovima i serijama direktno ili posredno, sasvim otvoreno ili metaforično oslikavale naš svet, čak ga i kritikovale, ali i unosile zastrašujuće vizije neposredne budućnosti kao direktne posledice onoga što nam se sada dešava. Ipak, nije bilo dovoljno konkretnosti, maštovitosti, pa ni političke ozbiljnosti da se na pravi način one iznesu ni u formi kritike, ni ozbiljne satire, ni makar nekako merodavnog osuđujućeg komentara

Kada se pogleda izveštaj s bioskopskih blagajni za 2021, film godine bi trebalo da bude novi nastavak „Spajdermena“, koji je tvorcima doneo preko 600 miliona dolara i osvojio čelnu poziciju za minulu godinu. Lista najkomercijalnijih dalje ređa slične strip-ekranizacije, fantazije, nastavke nastavaka, filmove za tinejdžere, manje ili više retardirane osobe kojima je utisnuta sklonost prema besmislenim prizorima na filmu, kao i niz komedija slične „vrednosti“ i minimalnog posedovanja filmskog ukusa, morala uopšte, estetike, bilo kakve intelektualne težine. Da, baš težine, pošto je taj element u filmskom pripovedanju (iniciranje na razmišljanje) postao najređi sastojak i istinski, kada se neko usudi da ga ubaci u film, za takozvanu najširu publiku predstavlja muku i tegobu. Otuda takve filmove sigurno nećete naći na ovoj listi. Međutim, kada je reč o najkomercijalnijim filmovima minule godine, pozitivno je to što ni izbliza više nisu komercijalni kao nekada. Ako je ludilo kovid pandemije imalo nekakav povoljan efekat, on se ogleda u drastično smanjenoj zaradi bioskopa. Bar pet-šest puta manja zarada blokbastera u odnosu na vreme pre korone primetna je 2021. godine, možda čak i više nego prethodne. Ako bi efekat manjka basnoslovnih profita na bezvrednim komercijalnim ostvarenjima bio da ih više neće snimati u tako velikom broju, onda bi strah od pandemije trebalo pozdraviti.

„Ne gledaj gore“ – kvalitetni izuzetak

Kraj godine je, doduše, obeležio jedan veoma zanimljiv, pa čak da se usudimo da kažemo i kvalitetni film po svim njegovim „sastojcima“. Reč je o SF komediji (premda u brojnim elementima nadilazi uobičajene praznoglave komedije ove vrste, zapravo i nije prava komedija, odnosno najmanje je to) „Ne gledaj gore“ s Leonardom Dikaprijom u glavnoj ulozi ispred brojne ugledne glumačke ekipe. Crni humor, a mnogo više društvena satira, vrhunski rad ispred i iza kamere, osuda naše civilizacije, nas u njoj, svega što čini pogled na svet današnjice, a kroz prizmu reakcije ljudi i država na sasvim izvesni smak sveta, čine ovaj film istovremeno veoma snažnom socijalnom i političkom kritikom, ali i zabavnim ostvarenjem, te nije čudo da osvaja hvalospeve i publike i kritike, a pride zarađuje. Uzgred, a ne manje važno, reč je o Netfliksovoj produkciji koja nastavlja niz započet prethodnih godina velikih filmskih produkcija koje nudi preko svog striming servisa, i tako u suštini ne samo da prevazilazi doskorašnju inferiornost televizijske produkcije u odnosu na holivudsku već praktično poništava i produkcijsku i distributivnu i razliku između njih o pitanju kvaliteta.

Što se tiče festivala, njihovi favoriti su bili rumunski nasrtaj na društveni trenutak sadašnji u satiri i uvrnutoj socijalnoj komediji „Baksuzni seks ili luda pornografija“ (pobednik Berlinala), „Moć psa“ gej vestern (Srebrni lav za režiju u Veneciji), „Hepening“ o ilegalnim abortusima 1960-ih godina (trijumf u Veneciji), „Titan“ (kanska Zlatna palma), ultranasilno predstavljanje jedne, krajnje uslovno rečeno, porodične tragedije…
Ovo je i godina u kojoj su se svom pozivu posle velikih ili bar manje-više velikih pauza vratili ugledni autori, oni koji su stekli kultni status poput Vesa Andersona („Francuska depeša“), Paola Sorentina („Ruka božja“), Pola Ferhofena („Benedet“), Asgara Farhadija („Heroj“), Nanija Moretija („Tri sprata“), Fransoa Ozona („Sve je u redu“), kao i oni koji spadaju u dugovečne i stalno prisutne autore što uporno prkose godinama i neprestano rade – Klint Istvud („Plači, mačo”) i Vudi Alen („Rifkinov festival“). Kada već pominjemo

Vudija Alena, ovo je, nažalost, bila „njegova godina“, ali u negativnom kontekstu jer je započeta malicioznim i lažima prepunim dokumentarnim filmom o njegovom životu, a nastavljena skandalom koji su obožavali tabloidi kada je optužen od pastorke da ju je seksualno zlostavljao dok je bila devojčica, što je potom na sudu dokazano kao laž. No bez obzira je pokrenulo odijum njegovih kolega i dela medija koji su se ustremili na njega dovevši u pitanje čak i Vudijev dalji rad (neke striming platforme su izbacile Alenove filmove iz svoje ponude!). On je pokušao da ispravi stvar objavljivanjem autobiografije, ali je i dalje prisutna satanizacija njegove ličnosti, toliko snažna da je profesionalni opstanak ovog čuvenog autora pod znakom pitanja. Ali nije to jedini kontroverzni politički skandal vezan za svet filma. Tu je i nedavna dodela Zlatnog globusa: iako je tehnički deo ove godine, pripada 2021. ne samo zato što nagrađuje dela iz prošlogodišnje produkcije i distribucije već zato što je odluka o njoj doneta još u prvom delu protekle godine. A ta odluka je sasvim u taktu novog (ne)normalnog, novih vrednosti, navodnih jednakosti nejednakih i političkog diktata obaveznih poštovanja rasnih i seksualnih pripadnosti. Drugim rečima, pošto je Zlatni globus od globalističke kominterne optužen za rasizam, seksizam, čak i zlostavljanja i korupciju, sudbina ove nagrade je ozbiljno dovedena u pitanje. Otud i nije održana u uobičajenom ruhu. Bez crvenog tepiha, pompe, foliranja zvezda pred paparacima i odabranom publikom, bez čuvenog partija povodom obznanjivanja najboljih, čak je, prvi put, izostao i direktni TV prenos. Mnoge zvezde, uglavnom „obojene“, bojkotovale su Globus, kao i one koji stoje iza njega smatrajući ga simbolom rasizma i svega lošeg iz „prethodnih vremena“ iako su među nominovanima brojni crnoputi autori i protagonisti, uključujući i vremešnog barda Holivuda Denzela Vošingtona, koji je „viđen“ kao sigurni osvajač Oskara za glavnu ulogu u novoj postavci Šekspirovog „Magbeta“ – od strane Džoela Koena „Tragedija Magbeta“. Taj film ima dobre šanse da bude među najnominovanijim ostvarenjima za predstojećeg Oskara.

Španski superhit rekorder u nominacijama

Što se tiče Španaca, njima je sasvim jasno ko je prošle godine bio najbolji. To je „Dobar šef“ u kome se Havijer Bardem briljantno obreo u ulozi vlasnika fabrike i manipulativnog „dobrog šefa“ koji se besramno meša u privatne živote svojih zaposlenih, prelazeći i profesionalnu, i privatnu granicu u želji za lokalnom nagradom za poslovnu izvrsnost. Iako je na površini reč o komediji, „Dobar šef“ je krajnje cinična i žestoko osuđujuća socijalna satira koja duboko zadire u sve nakaradnosti i političke nepravednosti našeg sveta. Otud rekordnih neverovatnih 20 nominacija za lokalno prestižnu i veoma cenjenu nagradu Goja u čak 17 kategorija! Film je i španski kandidat za Oskara.
S druge strane, kada je reč o TV proizvodima, ova je godina bez konkurencije pripala korejskoj seriji „Igra lignje“ o kojoj smo nedavno pisali. Možda u izvesnom smislu i ona nastoji da bude crnohumorna u osudi našeg sveta, ali je daleko više produkt vremena i sticajem neverovatno za nju povoljnih okolnosti postala je „originalni“ hit godine iako u njoj nema baš ničega drugog osim „razrade“ sličnih proizvoda iz žanra horora ala „Kocka“. Nastavak, dakako, sledi.

Bilo je na malim ekranima još nekoliko novih naslova koje vredi spomenuti i koje je publika prihvatila, kao i „rimejkova“, odnosno manje ili više uspešnih nastavljanja serijala. Izuzetno bogata televizijska ponuda u svim svetskim produkcijama, uključujući i našu, dokaz je promene medijuma za rad filmskih autora koja je – posle izuzetnih uspeha Netfliksovog sistema distribucije, i shodno njoj produkcije, kao i lansiranja brojnih striming servisa za preuzimanje i serija i filmova, te pominjanog negativnog efekta pandemijskog zatvaranja sveta na bioskopsku distribuciju – stvorila novu vrstu gledalaca koji radije uživaju u filmovima kod kuće. Možda je to bio i cilj, to da se ostane zaključan kod kuće i kada je reč o bioskopima i svemu drugom. Kako god, ovogodišnja je produkcija bila izuzetno bogata i gotovo celo to bogatstvo je prosleđeno preko interneta do domova samozaključanih i od brižnih država prisilno zatočenih. Prvi put je zapravo skoro izbrisana razlika između filmske i TV produkcije, čime su i brojne nagrade, uključujući i pomenuti Zlatni globus, ali i isključivo televizijski Emi, prevaziđene, suštinski anulirane. Iz te televizijske, još brojnije ponude od filmske, prošla godina obeležena je serijom „Lupen“, izuzetnom trećom sezonom „Naslednika“, solidnom četvrtom „Jeloustona“, duhovitom drugom sezonom sitkoma „Ted Laso“, koja je, kao i prethodna, pomirila ukus publike s kritikom i jedna je od najhvaljenijih tokom nedavne distribucije, a primećen je i povratak čuvenog serijskog ubice-forenzičara „Dekstera“ posle čak osam godina pauze, ali i legendarnog televizijskog superproducenta Dejvida E. Kelija sa serijom „Slom“ u kojoj su blistali Nikol Kidmen i Hju Grant; tu je i potresna i socijalno-politički maksimalno angažovana „Doupsik“. Osim brojnih očajnih pokušaja da se u žanru SF-a zadovolje potrebe publike bogate maštom bilo je i nekoliko prihvatljivih, a urađenih po delima čuvenih autora – pre svih se u tom smislu istakla nova ekranizacija štiva jednog od najboljih pisaca fantastike Frenka Herberta, „Dina“ (tehnički pripada filmskoj produkciji, ali je ipak reč o Netfliksovoj ponudi), kao i popularna epska fantazija „Točak vremena“ Roberta Džordana. Bizarnim prizorima i autentičnim, skoro dokumentarnim, tematskim specifičnostima istakle su se mini-serije „Baštovani“ i „Mer iz Istauna“, oba iz ponude HBO-a. Iz njihovog kataloga je i rimejk i to skoro doslovno čuvenih „Scena iz braka“ Bergmana. Za brojne gledaoce je, međutim, glavni favorit za TV proizvod sezone britanska mini-serija iz zatvorskog ambijenta „Robija“. Mnoge su teme direktno ili posredno, sasvim otvoreno ili metaforično oslikavale naš svet, čak ga i kritikovale, pa i unosile zastrašujuće vizije neposredne budućnosti kao direktne posledice onoga što nam se sada dešava. Ipak, nije bilo dovoljno konkretnosti, maštovitosti, pa ni političke ozbiljnosti da se na pravi način one iznesu ni u formi kritike, ni ozbiljne satire, ni makar nekako merodavnog osuđujućeg komentara. U filmskoj produkciji takođe nije bilo bolje. Za većinu autora i u ovoj sezoni se prvenstveno vodilo računa o zaradi, a onda, eventualno, i o kvalitetu onoga čime se do te zarade dolazi.