Deca su porasla, a borba je ostala ista

POVODOM OVOGODIŠNJE NINove NAGRADE

Kome su odlomci iz Basarinog Kontraendorfina o erotskom životu Desanke Maksimović bili odbojni, naći će pregršt takođe odbojnih, ali umetnički uspelijih odlomaka i u Deci. NIN-ov žiri, drugim rečima, već godinama bira ona dela koja, blago rečeno, subverziraju srpsku kulturu. To je sasvim u skladu s postmodernističkom ili neoavangardnom vizijom književnosti, i to je sedamdesetih godina prethodnog veka možda i bilo autentično, ali 2022. nije

Neupitna dogma savremene književne misli jeste da je (gotovo) sve dozvoljeno i da je roman ono što kritička javnost prepozna kao roman. Ozbiljnije polemike su se vodile već oko Andrićeve Proklete avlije. Ovaj roman nije prepoznat kao takav zbog svoje dužine, pa je nagrada pripala Dobrici Ćosiću za Korene. Nedavno, slična polemika povela se oko žanrovskog statusa Arzamasa Ivane Dimić. Ali šta reći onda za Decu Milene Marković, knjigu ovenčanu 68. NIN-ovom nagradom za najbolji roman godine napisan na srpskom jeziku? Da li je ovaj narativ roman ako nije proza? Iskustvo romana u stihovima iz 19. veka, kao i činjenica da je od kritičke javnosti (ne sve, dabome) prepoznat kao roman trebalo bi da zatvori ovu temu, jer je dalja rasprava čisto teorijske prirode.
No baš ta rasprava može ponešto da kaže o NIN-ovom žiriju i njegovoj misiji. Pre toga, treba predočiti samo delo. Dakle, bez obzira na stihovanu formu, pred nama je nedvosmisleno pripovedni tekst, autofikcionalne prirode. Lirski pripovedač priča o svom životu, od prvih sećanja, koja su obeležena problemima suočavanja sa smrću, preko ličnog uobličenja u konfliktu sa zajednicom, do neke vrste ucelovljenja u simboličkom smislu, koje ipak ima i osobine otvorenog kraja jer odnos osetljive, premda borbene umetničke individue i sveta beskonačna je tema. Po ovim osobinama, Deca imaju elemente bildungsromana i romana o umetniku, pa bi se mogla porediti s brojnim delima te vrste.
Međutim, kako je ovde reč o osobenom i izgrađenom umetničkom glasu, ove velike teme prelomljene su kroz poetičku optiku Milene Marković. Sredina s kojom se umetnik bori naša je, srpska i jugoslovenska, a vreme je tako karakteristično za dobar deo narativa njene generacije – devedesete i decenije posle. Samo lirsko pripovedanje nije uvek hronološko. Posle prvih delova, u kojima su uspostavljene osnovne relacije između lirskog ja, okruženja, duha vremena i duboko intimnih projekcija, ostatak je neretko fragmentaran, s brojnim skokovima unapred i unazad, koji imaju funkciju da reljefno pocrtaju razliku između bivšeg i sadašnjeg ja, kao i između detinjstva i zrelosti.
Pažljiviji čitalac prepoznaće i omiljena mesta iz poezije Milene Marković. U Deci su brojni kontrasti, između različitih generacija, između urbanog i ruralnog, između centra i periferije, ali dominantna razlika je ona između ja i sveta. Svet, pa čak i deca kojima je lirsko ja majka, neretko su deo onog horizonta na kojem i protiv kojeg se vodi borba za ličnu autonomiju i slobodu, koja, opet, uključuje i ljubav prema onome protiv čega se bori. Zbog toga na momente ova stihovana priča deluje kao brutalno iskreno i autentično osvetljavanje najranjivijih delova intime koji, kao i u svakoj večitoj priči, referišu na nešto zajedničko svima.
Ali tu smo i kod glavnog problemskog mesta ove knjige. Naime, kao što i u poeziji ovog autora ima pregršt vulgarizama, tako i u Deci čitalac može pronaći veoma eksplicitne primere poetike ružnog koja taj svet kojem je lirsko ja suprotstavljeno boji u animalističkom tonu, kao da je sveukupno naše društvo rob životinjskih nagona. Figure koje tradicionalno imaju zaštitnički oreol, poput recimo dede, ovde mogu imati veoma negativni obris, dok idilično porodično okruženje predstavlja i okvir koji sputava pripovedača, uprkos nedvosmislenoj ljubavi ili baš zbog nje. Zbog toga se lirska ili mesta mitske evokacije smenjuju s primerima poetike šoka koja, opet, pretenduje da osvetljavanjem najtamnijih delova ljudske psihe pokaže raspone ljudskog.
Narativizovano iskustvo mlade majke jednog autističnog deteta čitaocu kome poetika šoka i ružnog ne smeta delovaće autentično, dok onima koji eksperimente u književnosti ipak ne podržavaju do konca može delovati blasfemično i skaredno. Višedecenijska teorijska podrška ovakvom lirskom ili proznom prosedeu sam manir čini već viđenim, ali to su pitanja koja prevazilaze okvire ovog teksta.
Baš u vezi s tim moramo se vratiti na problem samog žirija i njegove kulturne politike. Kome su odlomci iz Basarinog Kontraendorfina o erotskom životu Desanke Maksimović bili odbojni, naći će pregršt takođe odbojnih, ali umetnički uspelijih odlomaka i u Deci. NIN-ov žiri, drugim rečima, već godinama bira ona dela koja, blago rečeno, subverziraju srpsku kulturu. To je sasvim u skladu s postmodernističkom ili neoavangardnom vizijom književnosti, i to je sedamdesetih godina prethodnog veka možda i bilo autentično, ali 2022. nije. U savremenom kontekstu, oni ispunjavaju određenu ulogu u kulturnom ratu koja za jedne deluje elitistički ili avangardno, dok za većinu ionako malobrojnih ljudi zainteresovanih za kulturu čitavo to poduzeće nema nikakvog smisla, sem političko-ideološkog. Milena Marković svakako nije neko ko će ispuniti kulturtregersku ulogu, a koju su mnogi recentni laureati ove nagrade oberučke prihvatili, ali nije ni umetnička figura koja će naići na opšte odobravanje. U tom uskom prostoru oblikovaće se odjeci Dece u danima koji slede. Nadamo se da će, kada ti dani prođu, ovo delo dobiti čitaoce, ako takvi i postoje danas, čija perspektiva nadilazi aktuelne ideološke podele u srpskoj književnosti. Za razliku od mnogih romana nagrađenih prethodnih godina Deca makar imaju šansu za to.