Деца су порасла, а борба је остала иста

ПОВОДОМ ОВОГОДИШЊЕ НИНове НАГРАДЕ

Коме су одломци из Басариног Контраендорфина о еротском животу Десанке Максимовић били одбојни, наћи ће прегршт такође одбојних, али уметнички успелијих одломака и у Деци. НИН-ов жири, другим речима, већ годинама бира она дела која, благо речено, субверзирају српску културу. То је сасвим у складу с постмодернистичком или неоавангардном визијом књижевности, и то је седамдесетих година претходног века можда и било аутентично, али 2022. није

Неупитна догма савремене књижевне мисли јесте да је (готово) све дозвољено и да је роман оно што критичка јавност препозна као роман. Озбиљније полемике су се водиле већ око Андрићеве Проклете авлије. Овај роман није препознат као такав због своје дужине, па је награда припала Добрици Ћосићу за Корене. Недавно, слична полемика повела се око жанровског статуса Арзамаса Иване Димић. Али шта рећи онда за Децу Милене Марковић, књигу овенчану 68. НИН-овом наградом за најбољи роман године написан на српском језику? Да ли је овај наратив роман ако није проза? Искуство романа у стиховима из 19. века, као и чињеница да је од критичке јавности (не све, дабоме) препознат као роман требало би да затвори ову тему, јер је даља расправа чисто теоријске природе.
Но баш та расправа може понешто да каже о НИН-овом жирију и његовој мисији. Пре тога, треба предочити само дело. Дакле, без обзира на стиховану форму, пред нама је недвосмислено приповедни текст, аутофикционалне природе. Лирски приповедач прича о свом животу, од првих сећања, која су обележена проблемима суочавања са смрћу, преко личног уобличења у конфликту са заједницом, до неке врсте уцеловљења у симболичком смислу, које ипак има и особине отвореног краја јер однос осетљиве, премда борбене уметничке индивидуе и света бесконачна је тема. По овим особинама, Деца имају елементе билдунгсромана и романа о уметнику, па би се могла поредити с бројним делима те врсте.
Међутим, како је овде реч о особеном и изграђеном уметничком гласу, ове велике теме преломљене су кроз поетичку оптику Милене Марковић. Средина с којом се уметник бори наша је, српска и југословенска, а време је тако карактеристично за добар део наратива њене генерације – деведесете и деценије после. Само лирско приповедање није увек хронолошко. После првих делова, у којима су успостављене основне релације између лирског ја, окружења, духа времена и дубоко интимних пројекција, остатак је неретко фрагментаран, с бројним скоковима унапред и уназад, који имају функцију да рељефно поцртају разлику између бившег и садашњег ја, као и између детињства и зрелости.
Пажљивији читалац препознаће и омиљена места из поезије Милене Марковић. У Деци су бројни контрасти, између различитих генерација, између урбаног и руралног, између центра и периферије, али доминантна разлика је она између ја и света. Свет, па чак и деца којима је лирско ја мајка, неретко су део оног хоризонта на којем и против којег се води борба за личну аутономију и слободу, која, опет, укључује и љубав према ономе против чега се бори. Због тога на моменте ова стихована прича делује као брутално искрено и аутентично осветљавање најрањивијих делова интиме који, као и у свакој вечитој причи, реферишу на нешто заједничко свима.
Али ту смо и код главног проблемског места ове књиге. Наиме, као што и у поезији овог аутора има прегршт вулгаризама, тако и у Деци читалац може пронаћи веома експлицитне примере поетике ружног која тај свет којем је лирско ја супротстављено боји у анималистичком тону, као да је свеукупно наше друштво роб животињских нагона. Фигуре које традиционално имају заштитнички ореол, попут рецимо деде, овде могу имати веома негативни обрис, док идилично породично окружење представља и оквир који спутава приповедача, упркос недвосмисленој љубави или баш због ње. Због тога се лирска или места митске евокације смењују с примерима поетике шока која, опет, претендује да осветљавањем најтамнијих делова људске психе покаже распоне људског.
Наративизовано искуство младе мајке једног аутистичног детета читаоцу коме поетика шока и ружног не смета деловаће аутентично, док онима који експерименте у књижевности ипак не подржавају до конца може деловати бласфемично и скаредно. Вишедеценијска теоријска подршка оваквом лирском или прозном проседеу сам манир чини већ виђеним, али то су питања која превазилазе оквире овог текста.
Баш у вези с тим морамо се вратити на проблем самог жирија и његове културне политике. Коме су одломци из Басариног Контраендорфина о еротском животу Десанке Максимовић били одбојни, наћи ће прегршт такође одбојних, али уметнички успелијих одломака и у Деци. НИН-ов жири, другим речима, већ годинама бира она дела која, благо речено, субверзирају српску културу. То је сасвим у складу с постмодернистичком или неоавангардном визијом књижевности, и то је седамдесетих година претходног века можда и било аутентично, али 2022. није. У савременом контексту, они испуњавају одређену улогу у културном рату која за једне делује елитистички или авангардно, док за већину ионако малобројних људи заинтересованих за културу читаво то подузеће нема никаквог смисла, сем политичко-идеолошког. Милена Марковић свакако није неко ко ће испунити културтрегерску улогу, а коју су многи рецентни лауреати ове награде оберучке прихватили, али није ни уметничка фигура која ће наићи на опште одобравање. У том уском простору обликоваће се одјеци Деце у данима који следе. Надамо се да ће, када ти дани прођу, ово дело добити читаоце, ако такви и постоје данас, чија перспектива надилази актуелне идеолошке поделе у српској књижевности. За разлику од многих романа награђених претходних година Деца макар имају шансу за то.


2 коментара

  1. Delo Milene Marković – Deca je mediokritetsko. Sad je pitanje da li postoji književna kritika? Da postoji to bi podrazumevalo čitanje knjiga onih pisaca i pesnika koji nisu recimo u interesnoj sferi Filološkog fakulteta i Instituta za književnost. Kada je bio neki skup kritičara o delu Dragoslava Mihailovića prebrojao sam 7 – 8 kritičara sa sve doktoratom koji su u isto vreme i ” pesnici ” sa jednim brojem izvikanih nagrada. To su uglavnom oni bez istinskog lirskog talenta a bogami i bez metafizičke dubine. Tako da knjige poezije u šake i to knjige onih pisaca sa kojima ne ispijate kafe a koji su u UKS -u, SKD -u i DKV -u.
    O tome koliko su naklonjeni darovitim umetnicima pojedini ” pesnici ” u žirijima za pesničke nagrade govori onaj primer kada je El Greko tvrdio da Mikelanđelovo slikarstvo ništa ne valja.
    Da se vratim na Markovićkinu knjigu, ona je populistička knjižica za one sa kič ukusom i sentimentalce.
    Sreća da je Kukić sačuvao obraz jer nije glasao za tu knjigu. A neka se zapitaju svi današnji ” književni kritičari ” – imaju li uopšte više ikakav autoritet?
    I završiću sa rečima čuvenog američkog kritičara Harolda Bluma – kako neko ko je čitao Persi B. Šelija može tako lako da pređe na lošu literaturu?

    2
    1
  2. баш прочитах изнова неке Миленине песме штампане латиницом – опасна Милена

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.