ВЛАДИМИР ЗЕЛЕНСКИ – ИШЧЕКИВАЊЕ РУСКЕ ИНВАЗИЈЕ

Ако неко на Западу мисли да ће изјавама о томе да Украјина није чланица НАТО-а, и да је они неће војно бранити, подстаћи Путина да „изврши инвазију“ на њу, онда нимало не познаје руског лидера

Русија гомила трупе на граници с Украјином, али за сваки случај припрема и државни удар у Кијеву, за рушење председника Владимира Зеленског. Овакав сценарио сликају западни и медији под контролом кијевске власти, са само једним циљем – да Русија и њен лидер Владимир Путин буду унапред окривљени, ма шта се у наредном периоду буде дешавало у Украјини. А када кривца пронађу, онда може бити отворен и пут ка реалној дестабилизацији. Што је, вероватно, једини начин за Зеленског и постмајданску елиту да се надају очувању власти, имајући у виду да после осам година таворења и ишчекивања бољег живота народ Украјине има све мање стрпљења и слуха за нова обећања. Зато се насилни сценарио може некоме учинити као готово идеалан за „ресетовање“ ситуације и решавање нагомиланих проблема.
Јер ко ће док спољни и унутрашњи непријатељ вреба и чека погодан тренутак за напад, питати зашто плате годинама не расту, зашто нема угља, гаса и струје. И зашто, на крају крајева, већ скоро деценију нема мира, упркос томе што је још 2014. тадашњи председник Порошенко најавио „победу над терористима“? Тај сценарио подржавају и на Западу, на речима и у медијским извештајима, а веома мало на делу. Финансијска помоћ стиже на кашичицу, довољно тек да се Украјина економски сасвим не уруши, а реалну и опипљиву војну помоћ „против сепаратизма“ никада нису добили. Као што нису постали ни чланица ЕУ, па чак ни НАТО-а, иако је то било једно од главних обећања на „евромајдану“, када су силом рушили легално изабрану власт председника Виктора Јануковича и његове Партије региона.

МОСКВА ДРЖИ НА ОКУ ДОНБАС Овај сценарио, ипак, за њих је далеко од идеалног, јер најављеног руског напада већ годинама нема. Путин и његови генерали, додуше, с времена на време продефилују својом територијом у регионима који се граниче с Украјином, тек толико да покажу да држе на оку Донбас у коме данас живи више од милион руских држављана који су после 2014. стекли тај статус. Тиме шаљу поруку да неће оставити на цедилу своју браћу у случају неког изненадног напада. Спортским речником речено, за Кијев и НАТО неће бити лаких поена у Донбасу. Као што их није било ни током сукоба 2014. и 2015. године, када су ликвидирани читави батаљони украјинских добровољаца и регуларне армије, након њихових офанзива на потезу између Доњецка, Луганска и Азовског мора.
Како је прошле недеље изјавио генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг, „свако насиље над Украјином имаће своје последице и цену“. Наравно, ово је упозорење Москви, мада није ни речју наговестио о каквим „последицама и цени“ је реч, па може само да се нагађа о томе. Свако насиље, заправо, увек има своје последице и цену, што је у Украјини већ виђено пре неколико година. Највећу цену, наравно, платило је више од 4.000 цивила у Донбасу, јер их је напад украјинских снага коштао – живота. Иако ни на који начин нису учествовали у конфликту, већ су имали ту несрећу да живе на „линији фронта“, или у градовима попут Доњецка, Луганска и другим, где су падале украјинске гранате. Последице су биле и по више од милион њихових сународника који су избегли из Донбаса, махом у Русију, да не би доживели сличну трагичну судбину. Али главом су платили и учесници ратних операција, пре свега неколико хиљада војника послатих из Кијева који су желели да „ослобађају“ Донбас од његових житеља.
Столтенберг је још указао на „необично високу концентрацију“ руске војске на граници с Украјином и подвукао да је реч о „тенковима, артиљерији, оклопној техници, беспилотним летелицама и борбеним средствима за вођење електронског рата“. Напоменуо је да су намере Русије „непознате“, али да је она „већ нападала Украјину, окупирала Крим и дестабилизовала источни део земље“. Такође, како је рекао, Кремљ изводи сајбернападе против суседне државе и „све су то веома озбиљни разлози за бригу“. Треба обратити пажњу на контекст, односно тајминг ових изјава, непосредно уочи састанка шефова дипломатија НАТО-а у летонској престоници Риги. Посебно је нагласио да се принцип колективне самоодбране не односи на Украјину, будући да она није чланица Алијансе. Другим речима, шеф НАТО-а је јасно и јавно ставио до знања да чланице неће својим војним снагама бранити Кијев.

[restrict]

ВАШИНГТОН НЕЋЕ СЛАТИ СВОЈЕ ТРУПЕ На то је указала и америчка новинарка, бивша шефица московског дописништва Си-Ен-Ена Џил Догерти, указујући да Украјинци могу од Америке да очекују помоћ у наоружању, али да Вашингтон сигурно неће слати своје трупе на терен. Она и сама истиче да је „још тешко да каже планира ли Путин инвазију на Украјину“, али да његов циљ јесте „неутрализација утицаја САД и НАТО-а“ у блиском суседству. И она је, као узгред, поновила да „Украјина није чланица НАТО-а“, па стога не може очекивати директну војну помоћ.
Ако неко на Западу мисли да ће овим провидним изјавама о томе да Украјина није чланица НАТО-а навести Владимира Путина да је нападне, онда нимало не познаје руског лидера. Јер он своје одлуке не доноси под спољним утицајем. Нити је, када је реч о заштити руских интереса, у његовим стратешким размишљањима превише битно да ли је реч о чланици неког војнополитичког блока или не. Међутим, он добро зна да би „руска инвазија на Украјину“ била оно што западни центри пропаганде највише желе да би коначно имали у рукама доказ руске агресије о којој толико причају без основе. Но то се неће десити јер Русија нема планове за инвазију, што су претходних дана потврдили високи руски званичници – уз упозорење да управо Кијев планира напад на Донбас. А то би била фатална, и последња грешка кијевских властодржаца.
Осим на спољног, Зеленски се протекле недеље пожалио и на унутрашњег непријатеља, означивши Москву као умешану и у планирање државног удара у Кијеву. Овог пута, у сарадњи с украјинским олигархом, милијардером Ринатом Ахметовим, некадашњим „краљем Донбаса“, који је овај епитет изгубио одмах по избијању сукоба 2014. године, када је отворено стао на страну украјинских националиста. Веровао је тада да ће Запад лако решити проблем с Русијом и непослушним украјинским регионом, али се очигледно прерачунао. Јесте сачувао своје богатство депоновано на Западу, пре свега у Лондону, али је остао без срца своје некадашње империје са седиштем у Доњецку. Тешко је пак веровати да је променио став и стао на страну својих суграђана, већ ће пре бити да је реч о још једном обрачуну тајкуна у врху власти, што је појава која прати ову државу од стицања независности.
Али један детаљ у изјави Зеленског је привукао пажњу. „Имамо и унутрашње изазове које су уочиле обавештајне службе других земаља. Добили смо информацију да ће у нашој земљи бити државни преврат 1. и 2. децембра. Имамо агентурну, чак звучну информацију где представници из Украјине разматрају с представницима Русије учешће Рината Ахметова у државном преврату у Украјини“, указао је Зеленски. Додао је да Ахметова „увлаче у рат против Украјине“. „Он га је започео. То ће бити његова велика грешка. Не смете да ратујете против свог народа и председника кога је изабрао народ Украјине“, поручио је Зеленски.

„ПИТАЊЕ РАТА И МИРА“ Овом изјавом признао је да стране обавештајне службе слободно делују у Украјини, као код куће – штавише, поносан је што штите и њега. Несумњиво, није имао у виду руске већ западне, првенствено америчке службе. То признање је веома важно, имајући у виду да постмајданска елита и њихови западни пријатељи непрестано указују прстом на наводно руско мешање – али изгледа да им америчко мешање не само не смета, него га и поздрављају. Циљ преврата из 2014. очито није била независна, већ Украјина зависна од западних сила и њихових обавештајних служби које сада више и не крију да управљају и председником и целом украјинском државом. А то више не крије ни председник. Напротив, он се тиме хвали и у јавност износи „информације“ које му они напишу, доставе и „замоле“ да прочита.
И онда председник Украјине који се хвали информацијама добијеним од западних агенција, недељама позива руског лидера на некакав самит, где би они разматрали „питања рата и мира“. Па се љути што Путин такав предлог уопште и не узима у разматрање, свестан да Зеленски не доноси никакве одлуке у Украјини. И поготово не одлучује о кључним питањима регионалне и глобалне политике и безбедности, што украјинско свакако јесте. Путин добро зна да о Украјини, ако уопште треба с неким да преговара, то може само с Американцима, јер они имају реалну власт у Кијеву. Свестан је, такође, и да нема нешто посебно вредно од њих да чује, јер је све већ записано 2015. у споразумима из Минска, које је Кијев потписао. Нити Зеленски има шта да каже – све док одбија да спроведе потписано и покаже тиме добру вољу. Јер с позиција силе, како он то замишља, с Путином се сигурно не може разговарати.
Зеленски све више подсећа на карикатуру Наполеона који је сањао да покори Русију, а из ње је бежао осрамоћен и понижен, повукавши у понор своју војску и народ. Зато је логично што је Зеленски забранио да се у Украјини приказује руски филм „Ржевски против Наполеона“, у коме управо он игра главну улогу – тужну пародију на француског освајача. Ваљда га ова гротескна слика сувише подсећа на самог себе, немоћног и препуштеног на немилост страним силама. И сваким даном свог умишљеног „марша на Москву“ – личиће све више. Никаква инвазија ту неће бити потребна. Зато се „мали Наполеон“ узалуд нада.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *