VLADIMIR ZELENSKI – IŠČEKIVANJE RUSKE INVAZIJE

Ako neko na Zapadu misli da će izjavama o tome da Ukrajina nije članica NATO-a, i da je oni neće vojno braniti, podstaći Putina da „izvrši invaziju“ na nju, onda nimalo ne poznaje ruskog lidera

Rusija gomila trupe na granici s Ukrajinom, ali za svaki slučaj priprema i državni udar u Kijevu, za rušenje predsednika Vladimira Zelenskog. Ovakav scenario slikaju zapadni i mediji pod kontrolom kijevske vlasti, sa samo jednim ciljem – da Rusija i njen lider Vladimir Putin budu unapred okrivljeni, ma šta se u narednom periodu bude dešavalo u Ukrajini. A kada krivca pronađu, onda može biti otvoren i put ka realnoj destabilizaciji. Što je, verovatno, jedini način za Zelenskog i postmajdansku elitu da se nadaju očuvanju vlasti, imajući u vidu da posle osam godina tavorenja i iščekivanja boljeg života narod Ukrajine ima sve manje strpljenja i sluha za nova obećanja. Zato se nasilni scenario može nekome učiniti kao gotovo idealan za „resetovanje“ situacije i rešavanje nagomilanih problema.
Jer ko će dok spoljni i unutrašnji neprijatelj vreba i čeka pogodan trenutak za napad, pitati zašto plate godinama ne rastu, zašto nema uglja, gasa i struje. I zašto, na kraju krajeva, već skoro deceniju nema mira, uprkos tome što je još 2014. tadašnji predsednik Porošenko najavio „pobedu nad teroristima“? Taj scenario podržavaju i na Zapadu, na rečima i u medijskim izveštajima, a veoma malo na delu. Finansijska pomoć stiže na kašičicu, dovoljno tek da se Ukrajina ekonomski sasvim ne uruši, a realnu i opipljivu vojnu pomoć „protiv separatizma“ nikada nisu dobili. Kao što nisu postali ni članica EU, pa čak ni NATO-a, iako je to bilo jedno od glavnih obećanja na „evromajdanu“, kada su silom rušili legalno izabranu vlast predsednika Viktora Janukoviča i njegove Partije regiona.

MOSKVA DRŽI NA OKU DONBAS Ovaj scenario, ipak, za njih je daleko od idealnog, jer najavljenog ruskog napada već godinama nema. Putin i njegovi generali, doduše, s vremena na vreme prodefiluju svojom teritorijom u regionima koji se graniče s Ukrajinom, tek toliko da pokažu da drže na oku Donbas u kome danas živi više od milion ruskih državljana koji su posle 2014. stekli taj status. Time šalju poruku da neće ostaviti na cedilu svoju braću u slučaju nekog iznenadnog napada. Sportskim rečnikom rečeno, za Kijev i NATO neće biti lakih poena u Donbasu. Kao što ih nije bilo ni tokom sukoba 2014. i 2015. godine, kada su likvidirani čitavi bataljoni ukrajinskih dobrovoljaca i regularne armije, nakon njihovih ofanziva na potezu između Donjecka, Luganska i Azovskog mora.
Kako je prošle nedelje izjavio generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, „svako nasilje nad Ukrajinom imaće svoje posledice i cenu“. Naravno, ovo je upozorenje Moskvi, mada nije ni rečju nagovestio o kakvim „posledicama i ceni“ je reč, pa može samo da se nagađa o tome. Svako nasilje, zapravo, uvek ima svoje posledice i cenu, što je u Ukrajini već viđeno pre nekoliko godina. Najveću cenu, naravno, platilo je više od 4.000 civila u Donbasu, jer ih je napad ukrajinskih snaga koštao – života. Iako ni na koji način nisu učestvovali u konfliktu, već su imali tu nesreću da žive na „liniji fronta“, ili u gradovima poput Donjecka, Luganska i drugim, gde su padale ukrajinske granate. Posledice su bile i po više od milion njihovih sunarodnika koji su izbegli iz Donbasa, mahom u Rusiju, da ne bi doživeli sličnu tragičnu sudbinu. Ali glavom su platili i učesnici ratnih operacija, pre svega nekoliko hiljada vojnika poslatih iz Kijeva koji su želeli da „oslobađaju“ Donbas od njegovih žitelja.
Stoltenberg je još ukazao na „neobično visoku koncentraciju“ ruske vojske na granici s Ukrajinom i podvukao da je reč o „tenkovima, artiljeriji, oklopnoj tehnici, bespilotnim letelicama i borbenim sredstvima za vođenje elektronskog rata“. Napomenuo je da su namere Rusije „nepoznate“, ali da je ona „već napadala Ukrajinu, okupirala Krim i destabilizovala istočni deo zemlje“. Takođe, kako je rekao, Kremlj izvodi sajbernapade protiv susedne države i „sve su to veoma ozbiljni razlozi za brigu“. Treba obratiti pažnju na kontekst, odnosno tajming ovih izjava, neposredno uoči sastanka šefova diplomatija NATO-a u letonskoj prestonici Rigi. Posebno je naglasio da se princip kolektivne samoodbrane ne odnosi na Ukrajinu, budući da ona nije članica Alijanse. Drugim rečima, šef NATO-a je jasno i javno stavio do znanja da članice neće svojim vojnim snagama braniti Kijev.

[restrict]

VAŠINGTON NEĆE SLATI SVOJE TRUPE Na to je ukazala i američka novinarka, bivša šefica moskovskog dopisništva Si-En-Ena Džil Dogerti, ukazujući da Ukrajinci mogu od Amerike da očekuju pomoć u naoružanju, ali da Vašington sigurno neće slati svoje trupe na teren. Ona i sama ističe da je „još teško da kaže planira li Putin invaziju na Ukrajinu“, ali da njegov cilj jeste „neutralizacija uticaja SAD i NATO-a“ u bliskom susedstvu. I ona je, kao uzgred, ponovila da „Ukrajina nije članica NATO-a“, pa stoga ne može očekivati direktnu vojnu pomoć.
Ako neko na Zapadu misli da će ovim providnim izjavama o tome da Ukrajina nije članica NATO-a navesti Vladimira Putina da je napadne, onda nimalo ne poznaje ruskog lidera. Jer on svoje odluke ne donosi pod spoljnim uticajem. Niti je, kada je reč o zaštiti ruskih interesa, u njegovim strateškim razmišljanjima previše bitno da li je reč o članici nekog vojnopolitičkog bloka ili ne. Međutim, on dobro zna da bi „ruska invazija na Ukrajinu“ bila ono što zapadni centri propagande najviše žele da bi konačno imali u rukama dokaz ruske agresije o kojoj toliko pričaju bez osnove. No to se neće desiti jer Rusija nema planove za invaziju, što su prethodnih dana potvrdili visoki ruski zvaničnici – uz upozorenje da upravo Kijev planira napad na Donbas. A to bi bila fatalna, i poslednja greška kijevskih vlastodržaca.
Osim na spoljnog, Zelenski se protekle nedelje požalio i na unutrašnjeg neprijatelja, označivši Moskvu kao umešanu i u planiranje državnog udara u Kijevu. Ovog puta, u saradnji s ukrajinskim oligarhom, milijarderom Rinatom Ahmetovim, nekadašnjim „kraljem Donbasa“, koji je ovaj epitet izgubio odmah po izbijanju sukoba 2014. godine, kada je otvoreno stao na stranu ukrajinskih nacionalista. Verovao je tada da će Zapad lako rešiti problem s Rusijom i neposlušnim ukrajinskim regionom, ali se očigledno preračunao. Jeste sačuvao svoje bogatstvo deponovano na Zapadu, pre svega u Londonu, ali je ostao bez srca svoje nekadašnje imperije sa sedištem u Donjecku. Teško je pak verovati da je promenio stav i stao na stranu svojih sugrađana, već će pre biti da je reč o još jednom obračunu tajkuna u vrhu vlasti, što je pojava koja prati ovu državu od sticanja nezavisnosti.
Ali jedan detalj u izjavi Zelenskog je privukao pažnju. „Imamo i unutrašnje izazove koje su uočile obaveštajne službe drugih zemalja. Dobili smo informaciju da će u našoj zemlji biti državni prevrat 1. i 2. decembra. Imamo agenturnu, čak zvučnu informaciju gde predstavnici iz Ukrajine razmatraju s predstavnicima Rusije učešće Rinata Ahmetova u državnom prevratu u Ukrajini“, ukazao je Zelenski. Dodao je da Ahmetova „uvlače u rat protiv Ukrajine“. „On ga je započeo. To će biti njegova velika greška. Ne smete da ratujete protiv svog naroda i predsednika koga je izabrao narod Ukrajine“, poručio je Zelenski.

„PITANJE RATA I MIRA“ Ovom izjavom priznao je da strane obaveštajne službe slobodno deluju u Ukrajini, kao kod kuće – štaviše, ponosan je što štite i njega. Nesumnjivo, nije imao u vidu ruske već zapadne, prvenstveno američke službe. To priznanje je veoma važno, imajući u vidu da postmajdanska elita i njihovi zapadni prijatelji neprestano ukazuju prstom na navodno rusko mešanje – ali izgleda da im američko mešanje ne samo ne smeta, nego ga i pozdravljaju. Cilj prevrata iz 2014. očito nije bila nezavisna, već Ukrajina zavisna od zapadnih sila i njihovih obaveštajnih službi koje sada više i ne kriju da upravljaju i predsednikom i celom ukrajinskom državom. A to više ne krije ni predsednik. Naprotiv, on se time hvali i u javnost iznosi „informacije“ koje mu oni napišu, dostave i „zamole“ da pročita.
I onda predsednik Ukrajine koji se hvali informacijama dobijenim od zapadnih agencija, nedeljama poziva ruskog lidera na nekakav samit, gde bi oni razmatrali „pitanja rata i mira“. Pa se ljuti što Putin takav predlog uopšte i ne uzima u razmatranje, svestan da Zelenski ne donosi nikakve odluke u Ukrajini. I pogotovo ne odlučuje o ključnim pitanjima regionalne i globalne politike i bezbednosti, što ukrajinsko svakako jeste. Putin dobro zna da o Ukrajini, ako uopšte treba s nekim da pregovara, to može samo s Amerikancima, jer oni imaju realnu vlast u Kijevu. Svestan je, takođe, i da nema nešto posebno vredno od njih da čuje, jer je sve već zapisano 2015. u sporazumima iz Minska, koje je Kijev potpisao. Niti Zelenski ima šta da kaže – sve dok odbija da sprovede potpisano i pokaže time dobru volju. Jer s pozicija sile, kako on to zamišlja, s Putinom se sigurno ne može razgovarati.
Zelenski sve više podseća na karikaturu Napoleona koji je sanjao da pokori Rusiju, a iz nje je bežao osramoćen i ponižen, povukavši u ponor svoju vojsku i narod. Zato je logično što je Zelenski zabranio da se u Ukrajini prikazuje ruski film „Rževski protiv Napoleona“, u kome upravo on igra glavnu ulogu – tužnu parodiju na francuskog osvajača. Valjda ga ova groteskna slika suviše podseća na samog sebe, nemoćnog i prepuštenog na nemilost stranim silama. I svakim danom svog umišljenog „marša na Moskvu“ – ličiće sve više. Nikakva invazija tu neće biti potrebna. Zato se „mali Napoleon“ uzalud nada.

[/restrict]