УСПОСТАВЉАЊЕ СВЕТСКЕ ДИКТАТУРЕ И НЕПРЕКИДНИ РАТ

Милитаризација медицине, перманентна револуција и (нео)троцкизам (2.ДЕО)

Због чега се верује да ће „Споразум о пандемији“ – уколико буде усвојен у форми коју предлаже СЗО, односно ако добије статус међународног уговора – истовремено произвести социјалну револуцију с несагледивим последицама?

Као што је француски политички консултант и оснивач „Réseau Voltaire“ Тјери Мејсан приметио у марту ове године, „Блинкен намерава да настави линију успостављену након што је председник Реган довео троцкисте да створе Национални фонд за демократију (НЕД) и претворио људска права у оружје интервенције, у унутрашње ствари других држава и поред тога што их он сам никада није посматрао. А интереси владајуће класе су се променили“.
Могуће је да ће се у овој ситуацији „троцкиста“ Блинкен не само супротставити Москви и Пекингу већ ће се борити и са домаћим политичким противницима у лику војног лобија.
Ни политичари Европске уније нису имуни на троцкизам. Како тврди Раде Јанковић, занимљиво је што се чланови Европске комисије називају комесарима, што је директна асоцијација на марксизам и комунизам совјетског типа. Но без претензија на коначан списак, ово су троцкисти који су били или су још у ЕК: Жозе Мануел Барозо, нама добро познат Хавијер Солана (из времена агресије НАТО-а на СР Југославију), Јошка Фишер, Данијел Кон-Бенедикт, Ангела Меркер, Алексис Ципрас…

Перманентна револуција наступа милитаризацијом медицине

О Троцком постоји огромна литература. О њему је чак и Лењин, повремено, лоше говорио. Називао га је „блебетало“, „клепетало“, „фразер“, „типичан полуобразовани богословски брбљивац“ и „адвокат за мрачне послиће“. Такође, Лењин је оптуживао Троцког да обмањује раднике, крије истину, те да је „најподлији каријериста“. Међутим, Троцки је био најбољи говорник међу револуционарима, који је слушаоце усијавао и инспирисао за акцију.
Троцки је као главни комесар за Црвену армију изузетно претеривао у одлукама, не жалећи животе револуционара. Заправо, учинио је највеће гадости и злочине о којима је требало обавештавати јавност, али то тада (а, изгледа, ни сада) није било могуће. Његов омиљени израз је „немилосрдно казнити“, а стрељао је чак и једног адмирала (Счастног).
Троцки је, дакле, био практичар који је у политички живот унео три важне идеје што се имплементирају у геополитику а примењују и данас. То је идеја о перманентној револуцији, предаја државног (националног) суверенитета наднационалном центру (Нови светски поредак) и милитаризација грађанског (цивилног) друштва, коју је започео милитаризацијом рада.
Све три идеје живе у савременој геополитици, додуше у нешто измењеном и естетизованом контексту. „Перманентни револуционари“ данас су скривени у невладином сектору, који на миг покровитеља јуришају на режим или мурал – свеједно, али све мора бити организовано у милитаристичком духу.

Колико се само догодило тзв. обојених револуција, присетимо се најпознатијих: „Баршунаста“ у Чехословачкој (1989), „Булдожер“ у СР Југославији (2000), „Револуција ружа“ у Грузији (2003), „Наранџаста“ у Украјини (2004), „Револуција тулипана“ у Киргизији (2005), „Јасмин“ у Тунису (2011). Свим овим обојеним револуцијама неотроцкисти се данас отворено хвале, а извесно је да је њихов крајњи резултат био довођење марионетских влада. Јасно је да су обојене револуције део „перманентне револуције“, али су их само ретки аналитичари тумачили у троцкистичком наративу.
Троцки је, подсетимо, заговарао и милитаризацију грађанског друштва. Троцки није никада искључивао принуду у свим њеним облицима, од најблажих до најтежих.
Троцки пише (цитати из његове књиге „Из револуције“, коју је објавио ријечки „Отокар Кершовани“): „Елемент обавезности државне присиле не само да не силази с повијесне сцене него ће, напротив, играти још у току дуга раздобља необично велику улогу.“ Затим Троцки проглашава човека лењивцем који настоји да избегне рад, па констатује: „могло би се рећи да је човјек прилично лијена животињска врста“. Због тога је Троцки предложио милитаризацију рада, као решење овог проблема. Тако су настале радна обавеза и радне (ударне) бригаде. И све то по угледу на организацију војске. Радна мобилизација, штабови или комитети за мобилизацију, команданти бригада, радна дисциплина, радничке униформе… На крају је Троцки ишао на формирање радних армија…
У одбрану милитаризације Троцки је изнео следећи став: „Остваривање радне обвезе незамисливо је – у овој или оној мери – без примјене методе милитаризације рада, Овај нас термин одмах уводи у област највећег празноверја и опозицијских јадиковки.“ Другим речима, етикета (празноверје и јадиковање), уместо аргумената.

[restrict]
Нацрт „Споразума о пандемији“ СЗО подржале су многе земље. Очигледно, међу њима су најнапреднији у медицинском смислу. Ево „целе листе“ коју су организатори објавили на захтев светске заједнице. Пројекат су потписале Албанија, Аргентина, Аустралија, Бангладеш, Бразил, Канада, Чиле, Колумбија, Костарика, Доминиканска Република, Еквадор, Египат, Фиџи, Грузија, Исланд, Индија, Индонезија, Израел, Јапан, земље чланице Афричке групе, државе чланице Европске уније, Мексико, Монако, Црна Гора, Непал, Нови Зеланд, Норвешка, Пакистан, Панама, Парагвај, Перу, Република Кореја, Република Молдавија, Србија, Сингапур, Швајцарска, Тајланд, Тринидад и Тобаго, Тунис, Турска, Украјина, Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске, Сједињене Америчке Државе, Уругвај и Вануату.
Имајте на уму да су све ове земље или господари или сателити англосаксонског света.

ВЛАДАЋЕ ТЕРОР, А ПАНДЕМИЈА ЈЕ ИЗГОВОР

После милитаризације рада уследиле су друге милитаризације, а данас је очигледно да се панедмија вируса корона користи за милитаризацију медицине, јер како другачије објаснити принуду ношења маске, вакцинисања непровереним вакцинама, закључавања (као најекстремнији део мере наводне заштите становништва). Како објаснити ангажовање војске и полиције (у Аустралији и другде) да силом наметну становништву ове мере?
Последња мера заштите од ковида је „закључавање“. Према теорији социјализације, јасно је да је човек друштвено биће и да му је друштво других људи неопходно. Када је асоцијалан, односно почне да наноси повреде или велике штете другим људима, он се изолује (најчешће у затвор). Међутим, ако и тамо настави да буде асоцијалан – иде у самицу. Самоћа је најтежа казна за човека. А мере против ковида предвиђају закључавање, тј. самоћу…
Иако су бројне државе покушале да присилно вакцинишу људе, неке чак и донеле законе о томе, очигледно је да је остала огромна маса невакцинисаних. Зато СЗО покушава да наметне „Споразум о пандемији“, а невладине организације претвара у своје „одреде смрти“, тј. војску и полицију које треба да буду потказивачи и извршитељи мера и казни које нареде глобалисти („Живела ОЗНА!“), наравно без суда и суђења, јер исти „Споразум о пандемији“ предвиђа укидање људских права док она траје. Другим речима, владаће војна хунта која ослобађа простор за незамисливи терор над цивилним становништвом. Пандемије су, очигледно, изговор за мрачне намере глобалиста.
Занимљиво је виђење троцкизма руског аутора Игора Друза, који га разматра као шири појам, као неку врсту апологетског учења о хаосу и одбацивању традиције, а такав поредак је био и за време власти Троцког и његових присталица у СССР-у (отуда и носи ово име). То је учење о успостављању светске диктатуре уз помоћ перманентног унутрашњег и спољашњег рата, о подривању у том циљу, темеља институције породице, традиционалног морала, и националних држава.


Практична разрада сценарија ове нове „светске револуције“ извршена је 1997–1998. године у Индонезији. Циљ „светске револуције“ је уништавање великих држава будући да је поробљавање, а потом и експлоатација малих држава лакша и згоднија од великих и средњих. Услед тога догодиле су се „обојене револуције“ у низу држава, а по правилу, после слома режима на власт су долазили „глобалисти“, односно заступници политике неотроцкизма. Наравно, главна и најважнија мета је Русија, као што је била и 1917. године. Овај глобални процес, као и евидентни успеси и у идеологији и у политици, довели су до својеврсне „ренесансе троцкизма“ која се одвијала последњих година и још увек траје.
Управо ова светска ренесанса, или једноставније – оживљавање троцкизма, као главне идеологије коју припрема светска финансијска престоница „светске револуције“, одвија се истовремено у неколико праваца. Први је у облику „класичног троцкизма“, чије се присталице куну именом свог вође где год је то могуће.
Други – у облику разних врста организација, које себе наглашено називају марксистичким. Претходници овог другог правца, још у време СССР-а, били су идеолози такозваног еврокомунизма. Претеча еврокомунизма била је неотроцкистичка идеологија „титоизма“, настала у Југославији 1950-их година, у виду „југословенског социјализма“.
Трећи тренд модерног троцкизма је „десни троцкизам“. За разлику од два претходна облика, он се не труди да се маскира комунистичком фразеологијом и концентрисан је израз правог лица троцкизма као таквог, односно левичарског реформистичког крила светског либерализма – идеологије светског финансијског капитала.
На светској сцени „десничарски троцкизам“ у наше време представљају финансијски тајкун Сорош са својим тзв. Отвореним друштвом и мрежом „невладиних“ организација под његовом контролом, али и тајкун Бил Гејтс, са својим Фондом и такође бројним невладиним организацијама и појединцима које контролише.

[/restrict]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Није корпоративном западноевропском и америчком естаблишменту стало до демократије, нису они сентиментални, јер им принципи њихове корпоративне стратегије и тактике налажу да иступају по девизи да „циљ оправдава средство“, са намером да прикажу своје противнике у што ружнијој боји.

    Није дакле изненађујуће, што Френсис Фукујама пише за Отпор у Србији у својој књизи коју је објавио под насловом „America at the crossroads….”, где дословно стоји:

    „У Србији студентска група попут Отпора добила је подршку разних западних организација за промоцију демократије, укључујући НЕД, Међународни републикански институт и УСАИД…

    Утицај ових међународних организација меке моћи био је јасно очигледан у три велике демократске транзиције које су се десиле у Европи у новом миленијуму – пад Слободана Миошевића у Србији 2000. године, Револуција ружа у Грузији 2003. и Наранџаста револуција у Украјини 2004-5….“ – “In Serbia student group like Otpor received support from a variety of Western democracy-promotion organizations, including NED, the International Republican Institute, and USAID…

    The impact of these international soft-power instruments was clearly evident in the tree major democratic transitions that took place in Europe in the new millennium- the fall of Slobodan Miosevic in Serbia in 2000, the Rose Revolution in Georgia in 2003, and Orange Revolution in Ukraine in 2004-5…” (Види: Francis Fukuyama, America at the crossroads – Democracy, power, and the neoconservative legacy, Yale University Press – New Haven and London 2006, p. 136/7).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *