USPOSTAVLJANJE SVETSKE DIKTATURE I NEPREKIDNI RAT

Militarizacija medicine, permanentna revolucija i (neo)trockizam (2.DEO)

Zbog čega se veruje da će „Sporazum o pandemiji“ – ukoliko bude usvojen u formi koju predlaže SZO, odnosno ako dobije status međunarodnog ugovora – istovremeno proizvesti socijalnu revoluciju s nesagledivim posledicama?

Kao što je francuski politički konsultant i osnivač „Réseau Voltaire“ Tjeri Mejsan primetio u martu ove godine, „Blinken namerava da nastavi liniju uspostavljenu nakon što je predsednik Regan doveo trockiste da stvore Nacionalni fond za demokratiju (NED) i pretvorio ljudska prava u oružje intervencije, u unutrašnje stvari drugih država i pored toga što ih on sam nikada nije posmatrao. A interesi vladajuće klase su se promenili“.
Moguće je da će se u ovoj situaciji „trockista“ Blinken ne samo suprotstaviti Moskvi i Pekingu već će se boriti i sa domaćim političkim protivnicima u liku vojnog lobija.
Ni političari Evropske unije nisu imuni na trockizam. Kako tvrdi Rade Janković, zanimljivo je što se članovi Evropske komisije nazivaju komesarima, što je direktna asocijacija na marksizam i komunizam sovjetskog tipa. No bez pretenzija na konačan spisak, ovo su trockisti koji su bili ili su još u EK: Žoze Manuel Barozo, nama dobro poznat Havijer Solana (iz vremena agresije NATO-a na SR Jugoslaviju), Joška Fišer, Danijel Kon-Benedikt, Angela Merker, Aleksis Cipras…

Permanentna revolucija nastupa militarizacijom medicine

O Trockom postoji ogromna literatura. O njemu je čak i Lenjin, povremeno, loše govorio. Nazivao ga je „blebetalo“, „klepetalo“, „frazer“, „tipičan poluobrazovani bogoslovski brbljivac“ i „advokat za mračne posliće“. Takođe, Lenjin je optuživao Trockog da obmanjuje radnike, krije istinu, te da je „najpodliji karijerista“. Međutim, Trocki je bio najbolji govornik među revolucionarima, koji je slušaoce usijavao i inspirisao za akciju.
Trocki je kao glavni komesar za Crvenu armiju izuzetno preterivao u odlukama, ne žaleći živote revolucionara. Zapravo, učinio je najveće gadosti i zločine o kojima je trebalo obaveštavati javnost, ali to tada (a, izgleda, ni sada) nije bilo moguće. Njegov omiljeni izraz je „nemilosrdno kazniti“, a streljao je čak i jednog admirala (Sčastnog).
Trocki je, dakle, bio praktičar koji je u politički život uneo tri važne ideje što se implementiraju u geopolitiku a primenjuju i danas. To je ideja o permanentnoj revoluciji, predaja državnog (nacionalnog) suvereniteta nadnacionalnom centru (Novi svetski poredak) i militarizacija građanskog (civilnog) društva, koju je započeo militarizacijom rada.
Sve tri ideje žive u savremenoj geopolitici, doduše u nešto izmenjenom i estetizovanom kontekstu. „Permanentni revolucionari“ danas su skriveni u nevladinom sektoru, koji na mig pokrovitelja jurišaju na režim ili mural – svejedno, ali sve mora biti organizovano u militarističkom duhu.

Koliko se samo dogodilo tzv. obojenih revolucija, prisetimo se najpoznatijih: „Baršunasta“ u Čehoslovačkoj (1989), „Buldožer“ u SR Jugoslaviji (2000), „Revolucija ruža“ u Gruziji (2003), „Narandžasta“ u Ukrajini (2004), „Revolucija tulipana“ u Kirgiziji (2005), „Jasmin“ u Tunisu (2011). Svim ovim obojenim revolucijama neotrockisti se danas otvoreno hvale, a izvesno je da je njihov krajnji rezultat bio dovođenje marionetskih vlada. Jasno je da su obojene revolucije deo „permanentne revolucije“, ali su ih samo retki analitičari tumačili u trockističkom narativu.
Trocki je, podsetimo, zagovarao i militarizaciju građanskog društva. Trocki nije nikada isključivao prinudu u svim njenim oblicima, od najblažih do najtežih.
Trocki piše (citati iz njegove knjige „Iz revolucije“, koju je objavio riječki „Otokar Keršovani“): „Element obaveznosti državne prisile ne samo da ne silazi s povijesne scene nego će, naprotiv, igrati još u toku duga razdoblja neobično veliku ulogu.“ Zatim Trocki proglašava čoveka lenjivcem koji nastoji da izbegne rad, pa konstatuje: „moglo bi se reći da je čovjek prilično lijena životinjska vrsta“. Zbog toga je Trocki predložio militarizaciju rada, kao rešenje ovog problema. Tako su nastale radna obaveza i radne (udarne) brigade. I sve to po ugledu na organizaciju vojske. Radna mobilizacija, štabovi ili komiteti za mobilizaciju, komandanti brigada, radna disciplina, radničke uniforme… Na kraju je Trocki išao na formiranje radnih armija…
U odbranu militarizacije Trocki je izneo sledeći stav: „Ostvarivanje radne obveze nezamislivo je – u ovoj ili onoj meri – bez primjene metode militarizacije rada, Ovaj nas termin odmah uvodi u oblast najvećeg praznoverja i opozicijskih jadikovki.“ Drugim rečima, etiketa (praznoverje i jadikovanje), umesto argumenata.

[restrict]

Nacrt „Sporazuma o pandemiji“ SZO podržale su mnoge zemlje. Očigledno, među njima su najnapredniji u medicinskom smislu. Evo „cele liste“ koju su organizatori objavili na zahtev svetske zajednice. Projekat su potpisale Albanija, Argentina, Australija, Bangladeš, Brazil, Kanada, Čile, Kolumbija, Kostarika, Dominikanska Republika, Ekvador, Egipat, Fidži, Gruzija, Island, Indija, Indonezija, Izrael, Japan, zemlje članice Afričke grupe, države članice Evropske unije, Meksiko, Monako, Crna Gora, Nepal, Novi Zeland, Norveška, Pakistan, Panama, Paragvaj, Peru, Republika Koreja, Republika Moldavija, Srbija, Singapur, Švajcarska, Tajland, Trinidad i Tobago, Tunis, Turska, Ukrajina, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, Sjedinjene Američke Države, Urugvaj i Vanuatu. Imajte na umu da su sve ove zemlje ili gospodari ili sateliti anglosaksonskog sveta.

VLADAĆE TEROR, A PANDEMIJA JE IZGOVOR

Posle militarizacije rada usledile su druge militarizacije, a danas je očigledno da se panedmija virusa korona koristi za militarizaciju medicine, jer kako drugačije objasniti prinudu nošenja maske, vakcinisanja neproverenim vakcinama, zaključavanja (kao najekstremniji deo mere navodne zaštite stanovništva). Kako objasniti angažovanje vojske i policije (u Australiji i drugde) da silom nametnu stanovništvu ove mere?
Poslednja mera zaštite od kovida je „zaključavanje“. Prema teoriji socijalizacije, jasno je da je čovek društveno biće i da mu je društvo drugih ljudi neophodno. Kada je asocijalan, odnosno počne da nanosi povrede ili velike štete drugim ljudima, on se izoluje (najčešće u zatvor). Međutim, ako i tamo nastavi da bude asocijalan – ide u samicu. Samoća je najteža kazna za čoveka. A mere protiv kovida predviđaju zaključavanje, tj. samoću…
Iako su brojne države pokušale da prisilno vakcinišu ljude, neke čak i donele zakone o tome, očigledno je da je ostala ogromna masa nevakcinisanih. Zato SZO pokušava da nametne „Sporazum o pandemiji“, a nevladine organizacije pretvara u svoje „odrede smrti“, tj. vojsku i policiju koje treba da budu potkazivači i izvršitelji mera i kazni koje narede globalisti („Živela OZNA!“), naravno bez suda i suđenja, jer isti „Sporazum o pandemiji“ predviđa ukidanje ljudskih prava dok ona traje. Drugim rečima, vladaće vojna hunta koja oslobađa prostor za nezamislivi teror nad civilnim stanovništvom. Pandemije su, očigledno, izgovor za mračne namere globalista.
Zanimljivo je viđenje trockizma ruskog autora Igora Druza, koji ga razmatra kao širi pojam, kao neku vrstu apologetskog učenja o haosu i odbacivanju tradicije, a takav poredak je bio i za vreme vlasti Trockog i njegovih pristalica u SSSR-u (otuda i nosi ovo ime). To je učenje o uspostavljanju svetske diktature uz pomoć permanentnog unutrašnjeg i spoljašnjeg rata, o podrivanju u tom cilju, temelja institucije porodice, tradicionalnog morala, i nacionalnih država.

Praktična razrada scenarija ove nove „svetske revolucije“ izvršena je 1997–1998. godine u Indoneziji. Cilj „svetske revolucije“ je uništavanje velikih država budući da je porobljavanje, a potom i eksploatacija malih država lakša i zgodnija od velikih i srednjih. Usled toga dogodile su se „obojene revolucije“ u nizu država, a po pravilu, posle sloma režima na vlast su dolazili „globalisti“, odnosno zastupnici politike neotrockizma. Naravno, glavna i najvažnija meta je Rusija, kao što je bila i 1917. godine. Ovaj globalni proces, kao i evidentni uspesi i u ideologiji i u politici, doveli su do svojevrsne „renesanse trockizma“ koja se odvijala poslednjih godina i još uvek traje.
Upravo ova svetska renesansa, ili jednostavnije – oživljavanje trockizma, kao glavne ideologije koju priprema svetska finansijska prestonica „svetske revolucije“, odvija se istovremeno u nekoliko pravaca. Prvi je u obliku „klasičnog trockizma“, čije se pristalice kunu imenom svog vođe gde god je to moguće.
Drugi – u obliku raznih vrsta organizacija, koje sebe naglašeno nazivaju marksističkim. Prethodnici ovog drugog pravca, još u vreme SSSR-a, bili su ideolozi takozvanog evrokomunizma. Preteča evrokomunizma bila je neotrockistička ideologija „titoizma“, nastala u Jugoslaviji 1950-ih godina, u vidu „jugoslovenskog socijalizma“.
Treći trend modernog trockizma je „desni trockizam“. Za razliku od dva prethodna oblika, on se ne trudi da se maskira komunističkom frazeologijom i koncentrisan je izraz pravog lica trockizma kao takvog, odnosno levičarskog reformističkog krila svetskog liberalizma – ideologije svetskog finansijskog kapitala.
Na svetskoj sceni „desničarski trockizam“ u naše vreme predstavljaju finansijski tajkun Soroš sa svojim tzv. Otvorenim društvom i mrežom „nevladinih“ organizacija pod njegovom kontrolom, ali i tajkun Bil Gejts, sa svojim Fondom i takođe brojnim nevladinim organizacijama i pojedincima koje kontroliše.

[/restrict]