Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Izdavačka i knjižarska 2021: raport Pečatovih autora
Nedavno je Pečat pisao o „Sajmu knjiga bez sajma“ – razmatrajući uzroke i posledice dvogodišnje pauze u organizovanju i održavanju Beogradskog sajma knjiga, decenijama najznačajnije kulturne manifestacije u regionu. Tom prilikom podsetili smo i na izvesnost da „kao jedinstveno mesto gde se može razgovarati sa piscima, kupovati po niskim cenama, sresti sa mnoštvom sjajnih ljudi, Sajam je nudio sve elemente književnog života na jednom mestu, kao i da su u drugoj godini pandemije ovi elementi zasebno prisutni, ali da sinergije nema“. Može se, međutim, potvrditi da bez obzira na sve izuzetno nepovoljne okolnosti, srpska književnost iz druge polovine 2020. i iz cele 2021. godine izlazi znatno bogatija.
U ovom tematu čitaoci će saznati – kako je izdavačka 2021. pokazala da knjiga opstaje „uprkos svemu“ i šta tome u prilog govori izbor Pečatovih kritičara, koji predstavljaju neke od najboljih naslova iz produkcije u godini koja upravo odlazi.
Proza
Među romanima koji su neosetno prošli, a na koje je trebalo obratiti pažnju, i potražiti u knjižarama, svakako je Jezava Mladena Milosavljevića, jedna vrsta enciklopedijskog, obrnuto hronološkog romana koji obuhvata jeziva i fantastična bića srpskih predanja i ukršta ih s istorijom u interesantnom obliku. Izdavač je mala izdavačka kuća „Bedem“. Hroničarski zamah, kao i andrićevsku težnju da se univerzalne teme osvetle iz perspektive dinarskog varoškog sveta, odlikuje i roman Mirka Jovanovića Između crnih polja, objavljen u ediciji „Vidici“ u izdanju Matice srpske – društva članova u Crnoj Gori. Književna scena u Crnoj Gori, koja već sama po sebi reflektuje kulturne podele koje su lako mogle naneti nepopravljivu štetu, nema osetniju recepciju u Srbiji, pa je ovaj roman prilika da se i o tome sazna nešto više.
Izdavačka kuća „Presing“ iz Mladenovca, mala ali agilna u predstavljanju one književnosti koja prolazi na marginama naše javnosti, premda ne i na marginama kulturnog života, objavila je dva interesantna romana u ediciji „Yugo_lit“ – Šesta pesma za Ingu Jadranke Milenković i Avanture pobednika Vladimira Kolarića. Oba romana provociraju čitalačku pažnju na dva nivoa – kulturnom memorijom i erudicijom, te izokretanjem uhodanog društvenog poretka. Dok je u Šestoj pesmi za Ingu ova izokrenutost unekoliko manje eksplicitna, a više plod ukrštanja elemenata ženskog pisma, tranzicionih trauma i filozofskih problema savremenosti, u Kolarićevom romanu je iskorišćen subverzivni potencijal erotskog žanra, koji sam po sebi nikada nije pripadao vodećem toku srpske književnosti.
U Kolu „Srpske književne zadruge“ izašao je roman Nebo, tako duboko Vesne Kapor. Neveliko obimom, ovo delo je bogato smislom jer postavlja izuzetno teška pitanja koja zadiru u najdublje slojeve – ili traume – našeg kolektivnog iskustva. Prevladavanje smrti jedinog deteta, i prevladavanje nemogućnosti da se o toj smrti piše ispunjavaju stranice ove proze osobenom lirskom dinamikom koja pažnju čitaoca sve vreme drži na visokom nivou. S druge strane, knjiga kratkih proza Igora Marojevića, Sve za lepotu, koja bi se mogla čitati i kao roman, ali i kao niz pripovetki povezanih istorijskim okvirom (20. vek) i temom (problemom lepote) pokazuje večitost velikih priča književnosti uprkos kulturnim i istorijskim razlikama na kojima je zasnovan manipulativni duh savremene kulturne politike u svetu. Izdavač je, kao i u slučaju prethodne Marojevićeve knjige (Ostaci sveta), „Dereta“.
Osoben odnos teme i postupka, osenčen gorkom, ali ne i crnom ironijom, karakteriše roman Zamak Dragana Lakićevića, objavljen u „Partenonu“. Napisan iz kafkijanske perspektive pisca u kreativnom egzilu – boravku u neobičnom zamku na severu Evrope – Lakićevićev roman o pisanju romana zapravo je mnogo više od toga – slika kulturnih tendencija savremenog Zapada (onakvog kakvog ga autor vidi) i udela srpske kulture u njemu. Na drugačiji način, pozicija srpskog naroda u savremenosti, a kroz izbegličku perspektivu, karakteristika je i novog romana Anđelka Anušića, Život iz zasjede, u izdanju „Službenog glasnika“. Među sunarodnicima u Srbiji marginalizovani, a u zavičaju nepoželjni – Anušićevi junaci u najdubljem psihološkom sloju poprimaju obrise dvostrukih stranaca, i ostavljaju nas zapitane nad tom neugodnom činjenicom.
Poezija
Među pesničkim, nekoliko knjiga se izdvaja svojim značajem. U izdanju Kulturnog centra Novog Sada nove knjige objavili su Bojana Stojanović Pantović, Povreda beline, i Petar Matović, O sadašnjosti i sedativima. Obe knjige predstavljaju svojevrsne poetske odgovore na krizu savremenosti, pojačanu iskušenjem pandemije. Dok je u Matovićevoj knjizi ova tema jasnije prisutna, u pesmama Bojane Stojanović Pantović ona je višestruko povezana s problemom samog stvaralaštva.
Među izdanjima Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ iz Kraljeva čitaocima „Pečata“ svakako će najzanimljivija biti knjiga Dragana Hamovića Prisutni građani, poema o stradanju Kraljevčana oktobra 1941. Smelim, i umetnički opravdanim proširivanjem pesničkog obuhvata i na streljane po oslobođenju, Hamović je ovoj knjizi, koja je trebalo da bude i deo zvaničnog obeležavanja osamdesetogodišnjice nacističkog zločina, omogućio da nadraste kontekst u kojem je nastala, što nije čest slučaj s ovakvim tipom poezije.
Poemom se oglasila i Gordana Đilas u Opraštanju („Fondacija Grupa sever“), u čijem jezgru je odlazak majke s ovoga sveta kao pokretač lirskog tkanja. Kao i u romanu Vesne Kapor, i ovde je stvaranje zalog prevazilaženja traume, u delikatnoj ravnoteži emocija mimo svake patetike. Poetički drugačiji i epski direktniji je Đorđo Sladoje u Modrim žilicama, romanu u stihovima čiji izdavač je „Centar za srpske studije“ iz Banjaluke. Čitav lirski svet, s kojim smo se fragmentarno upoznavali kroz brojne Sladojeve zbirke, ovde je predstavljen u svom totalitetu, koji obuhvata i svoju tragičku, ali i nenametljivu komičku dimenziju, a obe skupa otkrivaju sasvim ljudsku i toplu osećajnost koja senči ove stihove o ljudima iz surovih predela.
Svakako treba pomenuti i knjigu pesama Slobodana Jovića Isusov trn, u izdanju „Srpske književne zadruge“. Nenametljivi glas ovog pesnika iz Tobuta, varira između zagledanosti u svet iz novozavetne perspektive i modernog pitanja teodiceje, koji čine da figura Boga u njegovoj poeziji varira između blagog Hristovog lika i strogog starozavetnog Boga, što na izvesni način reflektuje i dublje antropološke predstave.
Ipak, ne čine samo nove knjige dinamiku jedne literature, često su to i izbori kao važni momenti u stvaralaštvu jednog pesnika, jer neretko i presudno formiraju njegov književnoistorijski lik. Ove godine to je slučaj sa obimnim izborom poezije Dragana Markovića Vrt (u izdanju „Pravoslavne reči“) i Dugim senkama trenutaka, izabranim pesmama Tomislava Marinkovića u izdanju Zadužbine „Desanka Maksimović“. Obe knjige na svoj način oblikuju glavne poetičke tokove dvaju pesnika, a knjiga Tomislava Marinkovića, uzevši u obzir i kontekst edicije u kojoj je objavljena, može predstavljati i kanonski presek njegove poezije.
Klasici
Na kraju ove nemoguće sajamske šetnje kroz domaću književnost spomenuću i meni najdraža izdanja, svojevrsne književnoistorijske dragulje. Na prvom mestu, to je kritičko izdanje romana Gospođica Ive Andrića, koje je minuciozno priredio Milan Potrebić, u izdanju Zadužbine Ive Andrića. Gospođica je deo četvrtog kola Kritičkog izdanja dela Ive Andrića i prvi od njegovih romana koji su priređeni na taj način. S obzirom na kvalitet ove i prethodnih 17 knjiga KIDIA, naredne knjige, prevashodno kritička izdanja Andrićevih hronika, ali i eseja, Omer-paše Latasa i Znakova pored puta predstavljaće svojevrsne kulturne događaje.
U izdanju Matice srpske u toku je izlazak iz štampe Sabranih dela Borislava Mihajlovića Mihiza. Ovim poduhvatom konačno će se ispraviti nepravda prema jednom od najvažnijih stvaralaca u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka, čiji trag je ostao neizbrisiv, ali čije realno prisustvo u savremenom književnom životu nije bilo tom tragu adekvatno.
Svetlost su ugledale i dve knjige koje su, uslovno rečeno, u rukopisu bile više decenija. To su memoari Skerlićeve supruge Klare, Moj život sa Jovanom Skerlićem, koji su nastajali od leta 1938. do proleća 1939. godine, a koje je s francuskog preveo Živomir Mladenović još pre Drugog svetskog rata. Propratne tekstove, predgovor i studiju o Klari Skerlić, koji čine deo ove knjige, napisala je Slavica Garonja Radovanac, a izdavač je „Akademska knjiga“ iz Novog Sada.
U izdanju, za sada teško dostupnom, Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu izašla je knjiga kratkih novela iz zaostavštine Vladana Desnice, Zasluženi odmor. Knjigu je kritički priredio Vladan Bajčeta sa Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, a predgovor je napisao Tonko Maroević. Pisac Proljeća Ivana Galeba je, sudeći po preživelim rukopisima (dosta nedovršenih je i spalio, kako tvrdi njegov sin Uroš) imao u planu i treću knjigu kratkih priča, a dvanaest sabranih u ovoj knjizi celovite su i uobličene, pa će za sve ljubitelje Desničinog dela predstavljati prijatno iznenađenje.
Na kraju ove sajamske šetnje bez Sajma, a u nekim slučajevima i bez knjižara u kojima je moguće pronaći sve knjige navedene u tekstu, jedno je sigurno: bez obzira na sve okolnosti, srpska književnost će iz druge polovine 2020. i iz cele 2021. godine izaći znatno bogatija. Šta će od tog bogatstva ostati i njena trajna vrednost ovog trenutka ne možemo znati, ali već samo obilje pruža nadu da će naša kultura i u budućnosti pronalaziti načine da opstane vremenu uprkos.
Od Štazija do porodičnih povesti i socijalnih studija
Piše Nataša Anđelković
Izdavači su se i ove, sad već minule jeseni, kao i svih ranijih, pripremali i dvotrećinsku godišnju produkciju rasporedili u dva meseca – septembar i oktobar. Čitaoci, zato, nisu bili uskraćeni za „sveže“ sajamske knjige iako Sajma nije bilo.Ljubitelji istočnonemačke kulture i književnosti, koji su se ranijih godina upoznali s radom izdavačke kuće „Radni sto“, pred sobom imaju novo delo Volfganga Hiblinga Ja, čiji su prvi prevedeni roman U vezi sa strancem, o kojem smo ranije pisali u Pečatu, čitali tokom 2020. godine. Roman Ja prikazuje uhodnički sistem Štazija, istočnonemačke tajne policije, u ovoj priči usmeren na polje umetnosti i privatnih života umetnika. Prelamanje ličnog, društvenog i umetničkog identiteta na glavnom junaku pokazuje svu jezivost totalitarnih država, ali i svojevrsnu nedodirljivost umetničkog stvaranja. I od Hajnera Milera iz ove izdavačke kuće, nakon dela Pozorište je kontrolisano ludilo, stiže knjiga dramskih, poetskih i proznih tekstova pod nazivom Nema dovoljno za sve o kapitalizmu. Bojana Denić, prevodilac ovih naslova, publici je predstavila i jednu od najznačajnijih nemačkih spisateljica 20. veka Kristu Volf, kratkim romanom Avgust, pričom o ratnom siročetu, Avgustu, čiji je jedini zavičaj kojeg se seća i koji ga određuje – „Zamak“, bolnica-sirotište za plućne bolesnike, u prvim godinama po završetku Drugog svetskog rata.
Da se čitaoci ne bi zbunili, treba skrenuti pažnju da je Avgust naziv i novog romana Džona Vilijamsa (u prevodu Branislava Gojkovića), koga je „Plato“ predstavio pre nekoliko godina kultnim romanom Stoner. U formi epistolarnog romana, Vilijams ovde predstavlja Gaja Oktavijana Avgusta, osnivača Rimskog carstva, prateći njegov životni put od rane mladosti, preko vremena kada je postao „gospodar sveta“ do duboke starosti. Ovim romanom Vilijams je uspeo ne samo da da portret jedne od najvećih istorijskih figura svih vremena već i da pronikne u filozofiju i duh davne epohe na kojoj počiva čitava naša civilizacija. Nakon što je V. G. Zebalda, jednog od najvećih pisaca 20. veka, predstavio našoj publici pre petnaest godina romanom Saturnovi prstenovi, „Plato“ sada, u prevodu Spomenke Krajčević, objavljuje njegovu knjigu Vrtoglavica, koja se može odrediti kao proza na granici između pripovedaka, putopisa, eseja ili kratkog romana. Kako je ovo zapravo prvo Zebaldovo delo, u njemu su vidljive sve poetičke karakteristike koje će razvijati u ostala četiri romana (do iznenadne smrti u saobraćajnoj nesreći 2001), a koje čine magična snaga fragmentarne naracije kojom se promišljaju zanimljivi događaji ili ličnosti iz dvadesetovekovne kulture, umetnosti i istorije u spoju s pričama o individualnim sudbinama. Do sada nepoznatog nemačkog pisca Klausa Cezara Cerera „Plato“ je predstavio njegovim prvencem Genije, u prevodu Jelene Pržulj, neobičnom pričom o siromašnom ukrajinskom imigrantu u Ameriku koji na ličnom primeru – preko svog sina, hoće da dokaže da se pravilnim vaspitanjem i obrazovanjem od svakog čoveka može napraviti genije. Prožimanjem antiratne, humanističke ideje s ličnim, intimnim poljem života, ovaj roman pokazuje veličanstvenost jedne ideje i njenu istovremenu neodrživost.
„Dereta“ je objavila pretposlednji roman jednog od najvećih savremenih američkih pisaca Džonatana Frenzena – Sloboda, u prevodu Milice Kecojević (dok se najnoviji, Raskršća, još prevodi). Iako velikog obima, od skoro šeststo strana, ovaj Frenzenov roman čita se gotovo u jednom dahu. On daje portret američkog društva i njegove srednje klase od sedamdesetih godina 20. veka do današnjeg doba, prikazujući nekoliko generacija jedne porodice kroz koju se prelamaju politički procesi u sprezi s akumulacija kapitala i licemernom borbom nevladinih organizacija za pravedniji, zdraviji poredak i slobodu. Ovaj izdavač nastavlja s objavljivanjem Nabokovljevih dela, pa tako sada pred čitaoce, u prevodu Bojane Vujin, donosi roman Smeh u tami. Nabokov ovde vodi naraciju koja problematizuje odnos stvarnosti i umetnosti, ličnost autora postavlja kao junaka, meša trivijalne žanrove s visokom književnošću, nastojeći da kroz uzbudljivu priču o zabranjenoj ljubavi i ljubavnom trouglu s protagonistima koji participiraju u svetu umetnosti, odgonetne večno pitanje odnosa stvarnosti i umetničke iluzije.
Izdavačka kuća „Štrik“ ugostila je tokom jeseni u Beogradu poljsku književnicu Martu Đido, koja je zajedno s prevodiocem Milom Gavrilović predstavila roman Uživanje. Uspeh ove knjige u Poljskoj i drugim evropskim zemljama očitovao se u neobičnom prikazu mladalačke strasti, zbližavanja i upoznavanja kroz telesno uživanje bez opterećivanja konvencijama. Preispitivanje tog odnosa i ispravnosti ranije donetih odluka, pri susretu nakon petnaest godina, vodi otkrivanju mana kako u samim protagonistima, tako i u opštem poimanju ljubavi i strasti. Nakon romana Daljine, „Štrik“ nastavlja da objavljuje dela mađarske spisateljice Magde Sabo, pa tako sada, u prevodu Marka Čudića, čitaoci imaju pred sobom roman Ulica Katlin – priču o sudbini petoro ljudi koji su rano detinjstvo delili u idiličnoj budimpeštanskoj ulicu Katlin, a koje je rat poveo na različite strane, menjajući sve njihove odnose, vizije budućnosti i predstavu sreće s kojom su započeli životni put. Ovaj izdavač je publici predstavio i englesku književnicu s početka 20. veka Beril Bejnbridž: roman Krojačica prevela je Marija Obadović. Ova autorka, koja je pisala sedamdesetih godina, a godine Drugog svetskog rata proživela u Liverpulu, u Krojačici donekle svedoči o tom dobu, o životu niže srednje klase u ratom suzbijenoj Engleskoj, ali mnogo više istražuje sve lomove i nemire u duši žene i to iz perspektive dve generacije.
Publici koja voli savremenog norveškog pisca Karla Uvea Knausgora izdavačka kuća „Booka“ omogućila je sada da čita kompletnu tetralogiju po nazivima godišnjih doba (U jesen, U zimu, U proleće, U leto), u prevodu Radoša Kosovića. Pisac ju je započeo kao ispovednu prozu svojoj još nerođenoj ćerki, a potom kroz naredne knjige razvio kao esejistička razmišljanja o svetu, životu, porodici, ljubavi, prenoseći se na konkretnije i ličnije teme o depresiji svoje žene, roditeljstvu (U proleće), da bi u poslednjem delu (U leto) promišljao o sebi kao piscu, ocu i tragao za odgovorom na pitanje šta su smisao i vrednost života.
Ovaj izbor ukazuje da među našim izdavačima ima onih koji vrlo pažljivo biraju i razvijaju prevodnu književnost, što čitaoce dovodi u mogućnost da proberu prozu pisaca različitih poetika, tema, stilova. Verujemo da će njihov „ulov“ po knjižarama, onim tradicionalnim kao i onlajn, biti dobar, a onima koji pomisle da im je ovo nedovoljno, potvrđujemo da ćemo za njih i s njima nastaviti da čitamo dobre knjige i da tragamo za njima.
Knjige i koronokratija: Nismo pobeđeni, uprkos svemu
Piše Vladimir Dimitrijević
Či Ši Huang Ti, car koji je gradio Kineski zid, bio je ljut kad su njegovi podanici po dobru pominjali drevne careve. I zato je rešio da spali sve knjige prošlih doba, i žive je zakopao preko stotinu mudraca koji su knjige skrivali od policije. I umro je car, a knjige su ponovo napisane, i ostale su zauvek. Koronokratija već dve godine ukida Sajam knjiga u Beogradu, taj veliki susret duha i čitalaca, ali knjiga se bori, i ne predaje se. O tome ovde i nekoliko reči.KATENA MUNDI
Po dubokom uverenju potpisnika ovih redova, knjiga mladog istoričara Rastka Lompara o Dimitriju Ljotiću, Učitelj ili farisej, jedan je od izdavačkih poduhvata godine. Dokaz da se, ako je čovek učen i pošten, može i danas pisati sine ira et studio, na temeljima činjenica (pre svega arhivskih, a ne udbaško-publicističkih), i sa zaključcima koliko nepristrasnim, toliko i neminovnim. Sva pitanja i odgovori su tu – od onoga da li je Ljotić bio Hitlerov plaćenik, preko njegovog odnosa sa SPC i vladikom Nikolajem, do srodnosti i razlika između Zbora i rumunske Gvozdene garde. Srbija ima sve više mladih istoričara koji napuštaju ideološka obzorja dosadašnje istoriografije i kreću ka novim sintezama. Rastko Lompar je jedan od njih.
Dr Miša Đurković je u „Kateni mundi“ upravo objavio svoj „konspirološki diptih“: drugo izdanje Tamnih koridora moći i nastavak te dragocene zbirke naučnih eseja Mračne koridore moći. Sve bitne teme su katalogizovane i temeljno obrađene, od teorije i prakse zavere, preko političkog homoseksualizma i novog trockizma, razaranja porodice pomoću bezakonih zakona, odnosa masona i jezuita, do uloge agenata Kominterne i NKVD-a u predratnim ratovima u kulturi.
Akademik Kosta Čavoški nam je darovao dve nove knjige. Nacija i nacionalizam govori o istoriji i poreklu Engleza, Francuza, Nemaca, Škota, Iraca, Velšana, Italijana, a preko Čavoškog nam se, o ovom pitanju, obraćaju mislioci poput Kanta, Herdera, Džona Stjuarta Mila, Entonija Smita i drugih. Jezik, domovina, simboli, mitovi o poreklu i izabranom narodu – o svemu tome i mnogo čemu drugom piše prosvećeni patriota i naslednik Slobodana Jovanovića. U Zlu vlasti sabrani su politički ogledi i analize Koste Čavoškog od 1989. do 1995: ko pročita, znaće šta nam se, danas i ovde, zbiva.
Trilogija Slobodana Antonića (sve tri knjige su ponovljene, ali u znatno proširenim izdanjima) – Iskušenja radikalnog feminizma, Moć i seksualnost i Demontaža kulture – pravo je svedočenje da živimo u doba nemilosrdnog obračuna kancer-kapitalističke globokratije s ostacima tradicionalnih vrednosti u svim društvima. Ratuje se protiv žene kao čovečice, koja je čovek po preimućstvu, u ime tobož slobodne žene (robinje – robotice tog istog kancer-kapitalizma, koja je „u tripu“ da je dovoljna samoj sebi); protiv prirodnih polova, u ime džender konstrukcionizma i sodomizacije; protiv sazdavanja čoveka u ime viših vrednosti – taj rat globokrate i njihovi izmećari kod nas i u svetu vode u ime subhumane koprokulture. Srpski hrišćanski sociolog Slobodan Antonić naročito se bavi trijumfom drugosrbijanštine nad normalnom Srbijom. Dok je ovakvih knjiga, taj trijumf je privremen.
Dragan Dobrašinović, u stilu Čika Jove Zmaja, nedavno, povodom bezobzirne hajke NATO istoričara na Miloša Kovića, zapisa: „Uhapsite Ković Mišu / Nek robija na Kališu / A studenti istorije / Nek crtaju Čiča Glišu.“ Ipak, ni studenti istorije, ni mi, čitaoci, nećemo morati da crtamo simpatičnog čikicu, jer se progonjenik ne predaje. Nova knjiga Kovićeva, Velike sile i Srbi 1496–1833 pokazuje kako su se velike sile odnosile prema Srbima posle propasti srednjovekovnih država, kako su izgledale srpska crkvena i narodna diplomatija, kako je srpski narod geopolitiku učio kroz stradanja, koja je ideja vodilja srpske istorije u modernom dobu.
Poluintelektualac i nacionalna politika je knjiga iz pera Mila Lompara, koji je, kao polemičar, otišao korak dalje od Nikole Miloševića u reflektorskom razobličavnju privida na našoj javnoj sceni. Po ko zna koji put, Lompar pokazuje da mi, umesto dosledne kulturne politike, imamo samo „našeg čoveka“ (za koga se, na kraju krajeva, ispostavi da uopšte nije naš).
Slobodan Reljić je pak neka vrsta našeg oca Brauna, Čestertonovog detektiva-amatera, koji, na pitanje samouverenih moćnika: „Vi ne verujete našem ekspertu?“ – odgovara lakonski: „Ne, naprotiv! Ja verujem da je on ekspert, a još više verujem da je vaš!“ Najnovija Reljićeva studija Volja za laž objašnjava informacioni haos u kome živimo: kako je nastao, čemu služi i kako ga prevazići.
Ako se ovome dodaju Opasna vremena Nebojše Katića (Katić misli sečivom, i to Okamovim), Dogodine na moru (Nikola Malović, vitez sa srpskog Jadrana, u punoj snazi misli i mišica), Promena epoha i Zapad na raskršću Bogdane Koljević Grifit (knjiga za naša, „tranzitna“ vremena, dnevnik lucidnih uvida i preciznih analiza, od 2015. naovamo), Otkrivanje autošovinizma Zorana Ćirjakovića (taj ume s drugosrbijanskim neznalicama i opajdarama), Srbija 1941 Bojana Dimitrijevića (kako smo prošli kroz najkrvaviju srpsku godinu 20. veka), Stara Raška pod italijanskom okupacijom 1941–1943 Milutina Živkovića (najbolja studija napisana o Drugom svetskom ratu u ovoj centralnoj srpskoj oblasti), Politika rimskih papa u 20. veku Karlhajnca Dešnera (ko bi da poveruje „ljupkom papi“ Francisku, neka čita baš Dešnerov dvotomnik), Pravo i pravoslavlje Zorana Čvorovića (hrišćansko pravo na udaru globonacizma – zašto?), Zlo u književnosti i kulturi Slađane Ilić (ubedljivi dokaz tvrdnje Žarka Vidovića da istorijske svesti nema bez svesti o zlu), Dubrovačko Srpstvo kroz vekove Irene Arsić (istraživanje koje ide u samu srž fenomena rimokatoličkog Srpstva, bez hiperbolizacije, ali i bez prećutkivanja), Od pravne države do titoističke diktature profesora prava Milana Petrovića (nastanak brozomore iz duha revolucionarnog voluntarizma), Jugoslavija i naturistička kultura Aleksandra Rakovića (Titov „koka-kola socijalizam“ i nudizam, do sada neobrađivana tema) – jasno nam je da je ovogodišnja žetva „Katene mundi“ više nego obilata.
OBRAZ SVETAČKI
Kao pravoslavni hrišćani verujemo da je Bog stvorio svet. Verujemo da je Bog stvorio čoveka i ne verujemo da je čovek samo „goli majmun“. Što više napredujemo u nauci, shvatamo svu složenost čak i najmanje ćelije. Iz toga, naravno, hrišćani izvlače i moralne zaključke. Ovaj život sigurno nije poligon besmisla. Biti s Hristom u bolu i radosti jedini je način da nadrastemo sebe i postanemo ono što, po apostolu, oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čovekovo ne dođe – svetlonosci.
Knjige biblioteke „Obraz svetački“ govore baš o tome. Tu je zbornik beseda mitropolita limasolskog Atanasija Bog je odgovor; Dijeta ili post – kako postiti u savremenom svetu; Bog čovek i đavo – putevima Svete Tajne Ispovesti; Smrt je pobeđena – O životu posle smrti (arhim. Rafail Karelin, Žan-Klod Larše, jeromon. Grigorije Svetogorac); Gospode, nauči me moliti se – Savremeni čovek u potrazi za molitvom (mitrop. Antonije Blum, arhim. Rafail Karelin, monah Konstantin…); Podigni me, Gospode, sa postelje bola – Sa Hristom kroz tamu zloćudnih tumora (najzad i na srpskom jeziku pouke i saveti obolelima od tumora, kao ispovesti pravoslavnih hrišćana koji su preživeli suočenje s ovom opakom bolešću).
PROMETEJ ILI TERET SMISLOTVORSTVA
Zoran Kolundžija već decenijama nosi teret smislotvorstva na svojim plećima, prometejski otimajući istinu o gradu i svetu od epohe u kojoj je njegov narod, Srbi, osuđen na nestajanje. Zato mi, i ove godine, nedostaje ne samo Sajam knjiga nego i Zoran Kolundžija na njemu, na ulazu u glavni prostor velikih izdavača, dok, osmehnut i odlučan kao vojskovođa koji ne sumnja u pobedu, dočekuje i ispraća svoje autore i ugledna imena kulture, ali i „obične“ čitaoce, slovesnike sve ređe u naše „postistinito“ doba.
Za tri decenije rada, s više od 3.000 naslova, u saradnji sa 2.500 autora, Kolundžija je čovek koji je napunio jednu biblioteku. I nastavlja da je puni.
Svaki izdavač je strateg: bira kojim pravcem i kojom silom kreće u osvajanje prostora kulture. Kolundžijina strategija je silazak u dubinu našeg pamćenja, i pronalaženje istina o kojima se svi možemo složiti. Zato je, u svom izdavačkom poduhvatu, krenuo od odbrane reči (sjajni rečnici i traganja za poreklom onoga što je osnova srpskog jezika), ukazao na celosnost našeg narodnog podviga (nezaobilazne knjige o herojskoj borbi srpskog naroda i njegovih velikana s one strane Drine, Dunava i Save), i, skupa sa saizdavačima, čitalačkoj rodbini i svojti darovao preko STOTINU knjiga o veličanstvenoj epopeji Srba u Prvom svetskom ratu. Posle Kolundžijinog poduhvata Prvi svetski rat postaje naša neotuđiva junačka i mučenička baština, koja pokazuje šta smo bili i šta bismo mogli biti kad ne bismo zaboravljali sebe i svoje.
Veliki pamtilac (jer kultura je pamćenje, a mi smo, kako reče Miodrag Pavlović, u ratu koji „sećanje briše“), Zoran Kolundžija je opravdao svoje srpsko prezime, od koga je 180 ljudi ovog prezimena stradalo u Jasenovcu. On stalno otvara puteve ka našoj sabornoj katarzi, koje ne može biti bez pamćenja žrtve. Kolundžija svojoj izdavačkoj kući nije slučajno dao ime „Prometej“ – Srbi, njegov narod, jesu, kako reče Milutin Bojić, kako „apostoli jada“, tako i „Prometeji nade“.
