Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Издавачка и књижарска 2021: рапорт Печатових аутора
Недавно је Печат писао о „Сајму књига без сајма“ – разматрајући узроке и последице двогодишње паузе у организовању и одржавању Београдског сајма књига, деценијама најзначајније културне манифестације у региону. Том приликом подсетили смо и на извесност да „као јединствено место где се може разговарати са писцима, куповати по ниским ценама, срести са мноштвом сјајних људи, Сајам је нудио све елементе књижевног живота на једном месту, као и да су у другој години пандемије ови елементи засебно присутни, али да синергије нема“. Може се, међутим, потврдити да без обзира на све изузетно неповољне околности, српска књижевност из друге половине 2020. и из целе 2021. године излази знатно богатија.
У овом темату читаоци ће сазнати – како је издавачка 2021. показала да књига опстаје „упркос свему“ и шта томе у прилог говори избор Печатових критичара, који представљају неке од најбољих наслова из продукције у години која управо одлази.
Проза
Међу романима који су неосетно прошли, а на које је требало обратити пажњу, и потражити у књижарама, свакако је Језава Младена Милосављевића, једна врста енциклопедијског, обрнуто хронолошког романа који обухвата језива и фантастична бића српских предања и укршта их с историјом у интересантном облику. Издавач је мала издавачка кућа „Бедем“. Хроничарски замах, као и андрићевску тежњу да се универзалне теме осветле из перспективе динарског варошког света, одликује и роман Мирка Јовановића Између црних поља, објављен у едицији „Видици“ у издању Матице српске – друштва чланова у Црној Гори. Књижевна сцена у Црној Гори, која већ сама по себи рефлектује културне поделе које су лако могле нанети непоправљиву штету, нема осетнију рецепцију у Србији, па је овај роман прилика да се и о томе сазна нешто више.
Издавачка кућа „Пресинг“ из Младеновца, мала али агилна у представљању оне књижевности која пролази на маргинама наше јавности, премда не и на маргинама културног живота, објавила је два интересантна романа у едицији „Yugo_лит“ – Шеста песма за Ингу Јадранке Миленковић и Авантуре победника Владимира Коларића. Оба романа провоцирају читалачку пажњу на два нивоа – културном меморијом и ерудицијом, те изокретањем уходаног друштвеног поретка. Док је у Шестој песми за Ингу ова изокренутост унеколико мање експлицитна, а више плод укрштања елемената женског писма, транзиционих траума и филозофских проблема савремености, у Коларићевом роману је искоришћен субверзивни потенцијал еротског жанра, који сам по себи никада није припадао водећем току српске књижевности.
У Колу „Српске књижевне задруге“ изашао је роман Небо, тако дубоко Весне Капор. Невелико обимом, ово дело је богато смислом јер поставља изузетно тешка питања која задиру у најдубље слојеве – или трауме – нашег колективног искуства. Превладавање смрти јединог детета, и превладавање немогућности да се о тој смрти пише испуњавају странице ове прозе особеном лирском динамиком која пажњу читаоца све време држи на високом нивоу. С друге стране, књига кратких проза Игора Маројевића, Све за лепоту, која би се могла читати и као роман, али и као низ приповетки повезаних историјским оквиром (20. век) и темом (проблемом лепоте) показује вечитост великих прича књижевности упркос културним и историјским разликама на којима је заснован манипулативни дух савремене културне политике у свету. Издавач је, као и у случају претходне Маројевићеве књиге (Остаци света), „Дерета“.
Особен однос теме и поступка, осенчен горком, али не и црном иронијом, карактерише роман Замак Драгана Лакићевића, објављен у „Партенону“. Написан из кафкијанске перспективе писца у креативном егзилу – боравку у необичном замку на северу Европе – Лакићевићев роман о писању романа заправо је много више од тога – слика културних тенденција савременог Запада (онаквог каквог га аутор види) и удела српске културе у њему. На другачији начин, позиција српског народа у савремености, а кроз избегличку перспективу, карактеристика је и новог романа Анђелка Анушића, Живот из засједе, у издању „Службеног гласника“. Међу сународницима у Србији маргинализовани, а у завичају непожељни – Анушићеви јунаци у најдубљем психолошком слоју попримају обрисе двоструких странаца, и остављају нас запитане над том неугодном чињеницом.
Поезија
Међу песничким, неколико књига се издваја својим значајем. У издању Културног центра Новог Сада нове књиге објавили су Бојана Стојановић Пантовић, Повреда белине, и Петар Матовић, О садашњости и седативима. Обе књиге представљају својеврсне поетске одговоре на кризу савремености, појачану искушењем пандемије. Док је у Матовићевој књизи ова тема јасније присутна, у песмама Бојане Стојановић Пантовић она је вишеструко повезана с проблемом самог стваралаштва.
Међу издањима Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева читаоцима „Печата“ свакако ће најзанимљивија бити књига Драгана Хамовића Присутни грађани, поема о страдању Краљевчана октобра 1941. Смелим, и уметнички оправданим проширивањем песничког обухвата и на стрељане по ослобођењу, Хамовић је овој књизи, која је требало да буде и део званичног обележавања осамдесетогодишњице нацистичког злочина, омогућио да надрасте контекст у којем је настала, што није чест случај с оваквим типом поезије.
Поемом се огласила и Гордана Ђилас у Опраштању („Фондација Група север“), у чијем језгру је одлазак мајке с овога света као покретач лирског ткања. Као и у роману Весне Капор, и овде је стварање залог превазилажења трауме, у деликатној равнотежи емоција мимо сваке патетике. Поетички другачији и епски директнији је Ђорђо Сладоје у Модрим жилицама, роману у стиховима чији издавач је „Центар за српске студије“ из Бањалуке. Читав лирски свет, с којим смо се фрагментарно упознавали кроз бројне Сладојеве збирке, овде је представљен у свом тоталитету, који обухвата и своју трагичку, али и ненаметљиву комичку димензију, а обе скупа откривају сасвим људску и топлу осећајност која сенчи ове стихове о људима из сурових предела.
Свакако треба поменути и књигу песама Слободана Јовића Исусов трн, у издању „Српске књижевне задруге“. Ненаметљиви глас овог песника из Тобута, варира између загледаности у свет из новозаветне перспективе и модерног питања теодицеје, који чине да фигура Бога у његовој поезији варира између благог Христовог лика и строгог старозаветног Бога, што на извесни начин рефлектује и дубље антрополошке представе.
Ипак, не чине само нове књиге динамику једне литературе, често су то и избори као важни моменти у стваралаштву једног песника, јер неретко и пресудно формирају његов књижевноисторијски лик. Ове године то је случај са обимним избором поезије Драгана Марковића Врт (у издању „Православне речи“) и Дугим сенкама тренутака, изабраним песмама Томислава Маринковића у издању Задужбине „Десанка Максимовић“. Обе књиге на свој начин обликују главне поетичке токове двају песника, а књига Томислава Маринковића, узевши у обзир и контекст едиције у којој је објављена, може представљати и канонски пресек његове поезије.
Класици
На крају ове немогуће сајамске шетње кроз домаћу књижевност споменућу и мени најдража издања, својеврсне књижевноисторијске драгуље. На првом месту, то је критичко издање романа Госпођица Иве Андрића, које је минуциозно приредио Милан Потребић, у издању Задужбине Иве Андрића. Госпођица је део четвртог кола Критичког издања дела Иве Андрића и први од његових романа који су приређени на тај начин. С обзиром на квалитет ове и претходних 17 књига КИДИА, наредне књиге, превасходно критичка издања Андрићевих хроника, али и есеја, Омер-паше Латаса и Знакова поред пута представљаће својеврсне културне догађаје.
У издању Матице српске у току је излазак из штампе Сабраних дела Борислава Михајловића Михиза. Овим подухватом коначно ће се исправити неправда према једном од најважнијих стваралаца у српској књижевности друге половине 20. века, чији траг је остао неизбрисив, али чије реално присуство у савременом књижевном животу није било том трагу адекватно.
Светлост су угледале и две књиге које су, условно речено, у рукопису биле више деценија. То су мемоари Скерлићеве супруге Кларе, Мој живот са Јованом Скерлићем, који су настајали од лета 1938. до пролећа 1939. године, а које је с француског превео Живомир Младеновић још пре Другог светског рата. Пропратне текстове, предговор и студију о Клари Скерлић, који чине део ове књиге, написала је Славица Гароња Радованац, а издавач је „Академска књига“ из Новог Сада.
У издању, за сада тешко доступном, Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу изашла је књига кратких новела из заоставштине Владана Деснице, Заслужени одмор. Књигу је критички приредио Владан Бајчета са Института за књижевност и уметност у Београду, а предговор је написао Тонко Мароевић. Писац Прољећа Ивана Галеба је, судећи по преживелим рукописима (доста недовршених је и спалио, како тврди његов син Урош) имао у плану и трећу књигу кратких прича, а дванаест сабраних у овој књизи целовите су и уобличене, па ће за све љубитеље Десничиног дела представљати пријатно изненађење.
На крају ове сајамске шетње без Сајма, а у неким случајевима и без књижара у којима је могуће пронаћи све књиге наведене у тексту, једно је сигурно: без обзира на све околности, српска књижевност ће из друге половине 2020. и из целе 2021. године изаћи знатно богатија. Шта ће од тог богатства остати и њена трајна вредност овог тренутка не можемо знати, али већ само обиље пружа наду да ће наша култура и у будућности проналазити начине да опстане времену упркос.
Од Штазија до породичних повести и социјалних студија
Пише Наташа Анђелковић
Издавачи су се и ове, сад већ минуле јесени, као и свих ранијих, припремали и двотрећинску годишњу продукцију распоредили у два месеца – септембар и октобар. Читаоци, зато, нису били ускраћени за „свеже“ сајамске књиге иако Сајма није било.Љубитељи источнонемачке културе и књижевности, који су се ранијих година упознали с радом издавачке куће „Радни сто“, пред собом имају ново дело Волфганга Хиблинга Ја, чији су први преведени роман У вези са странцем, о којем смо раније писали у Печату, читали током 2020. године. Роман Ја приказује уходнички систем Штазија, источнонемачке тајне полиције, у овој причи усмерен на поље уметности и приватних живота уметника. Преламање личног, друштвеног и уметничког идентитета на главном јунаку показује сву језивост тоталитарних држава, али и својеврсну недодирљивост уметничког стварања. И од Хајнера Милера из ове издавачке куће, након дела Позориште је контролисано лудило, стиже књига драмских, поетских и прозних текстова под називом Нема довољно за све о капитализму. Бојана Денић, преводилац ових наслова, публици је представила и једну од најзначајнијих немачких списатељица 20. века Кристу Волф, кратким романом Август, причом о ратном сирочету, Августу, чији је једини завичај којег се сећа и који га одређује – „Замак“, болница-сиротиште за плућне болеснике, у првим годинама по завршетку Другог светског рата.
Да се читаоци не би збунили, треба скренути пажњу да је Август назив и новог романа Џона Вилијамса (у преводу Бранислава Гојковића), кога је „Плато“ представио пре неколико година култним романом Стонер. У форми епистоларног романа, Вилијамс овде представља Гаја Октавијана Августа, оснивача Римског царства, пратећи његов животни пут од ране младости, преко времена када је постао „господар света“ до дубоке старости. Овим романом Вилијамс је успео не само да да портрет једне од највећих историјских фигура свих времена већ и да проникне у филозофију и дух давне епохе на којој почива читава наша цивилизација. Након што је В. Г. Зебалда, једног од највећих писаца 20. века, представио нашој публици пре петнаест година романом Сатурнови прстенови, „Плато“ сада, у преводу Споменке Крајчевић, објављује његову књигу Вртоглавица, која се може одредити као проза на граници између приповедака, путописа, есеја или кратког романа. Како је ово заправо прво Зебалдово дело, у њему су видљиве све поетичке карактеристике које ће развијати у остала четири романа (до изненадне смрти у саобраћајној несрећи 2001), а које чине магична снага фрагментарне нарације којом се промишљају занимљиви догађаји или личности из двадесетовековне културе, уметности и историје у споју с причама о индивидуалним судбинама. До сада непознатог немачког писца Клауса Цезара Церера „Плато“ је представио његовим првенцем Геније, у преводу Јелене Пржуљ, необичном причом о сиромашном украјинском имигранту у Америку који на личном примеру – преко свог сина, хоће да докаже да се правилним васпитањем и образовањем од сваког човека може направити геније. Прожимањем антиратне, хуманистичке идеје с личним, интимним пољем живота, овај роман показује величанственост једне идеје и њену истовремену неодрживост.
„Дерета“ је објавила претпоследњи роман једног од највећих савремених америчких писаца Џонатана Френзена – Слобода, у преводу Милице Кецојевић (док се најновији, Раскршћа, још преводи). Иако великог обима, од скоро шестсто страна, овај Френзенов роман чита се готово у једном даху. Он даје портрет америчког друштва и његове средње класе од седамдесетих година 20. века до данашњег доба, приказујући неколико генерација једне породице кроз коју се преламају политички процеси у спрези с акумулација капитала и лицемерном борбом невладиних организација за праведнији, здравији поредак и слободу. Овај издавач наставља с објављивањем Набоковљевих дела, па тако сада пред читаоце, у преводу Бојане Вујин, доноси роман Смех у тами. Набоков овде води нарацију која проблематизује однос стварности и уметности, личност аутора поставља као јунака, меша тривијалне жанрове с високом књижевношћу, настојећи да кроз узбудљиву причу о забрањеној љубави и љубавном троуглу с протагонистима који партиципирају у свету уметности, одгонетне вечно питање односа стварности и уметничке илузије.
Издавачка кућа „Штрик“ угостила је током јесени у Београду пољску књижевницу Марту Ђидо, која је заједно с преводиоцем Милом Гавриловић представила роман Уживање. Успех ове књиге у Пољској и другим европским земљама очитовао се у необичном приказу младалачке страсти, зближавања и упознавања кроз телесно уживање без оптерећивања конвенцијама. Преиспитивање тог односа и исправности раније донетих одлука, при сусрету након петнаест година, води откривању мана како у самим протагонистима, тако и у општем поимању љубави и страсти. Након романа Даљине, „Штрик“ наставља да објављује дела мађарске списатељице Магде Сабо, па тако сада, у преводу Марка Чудића, читаоци имају пред собом роман Улица Катлин – причу о судбини петоро људи који су рано детињство делили у идиличној будимпештанској улицу Катлин, а које је рат повео на различите стране, мењајући све њихове односе, визије будућности и представу среће с којом су започели животни пут. Овај издавач је публици представио и енглеску књижевницу с почетка 20. века Берил Бејнбриџ: роман Кројачица превела је Марија Обадовић. Ова ауторка, која је писала седамдесетих година, а године Другог светског рата проживела у Ливерпулу, у Кројачици донекле сведочи о том добу, о животу ниже средње класе у ратом сузбијеној Енглеској, али много више истражује све ломове и немире у души жене и то из перспективе две генерације.
Публици која воли савременог норвешког писца Карла Увеа Кнаусгора издавачка кућа „Booka“ омогућила је сада да чита комплетну тетралогију по називима годишњих доба (У јесен, У зиму, У пролеће, У лето), у преводу Радоша Косовића. Писац ју је започео као исповедну прозу својој још нерођеној ћерки, а потом кроз наредне књиге развио као есејистичка размишљања о свету, животу, породици, љубави, преносећи се на конкретније и личније теме о депресији своје жене, родитељству (У пролеће), да би у последњем делу (У лето) промишљао о себи као писцу, оцу и трагао за одговором на питање шта су смисао и вредност живота.
Овај избор указује да међу нашим издавачима има оних који врло пажљиво бирају и развијају преводну књижевност, што читаоце доводи у могућност да проберу прозу писаца различитих поетика, тема, стилова. Верујемо да ће њихов „улов“ по књижарама, оним традиционалним као и онлајн, бити добар, а онима који помисле да им је ово недовољно, потврђујемо да ћемо за њих и с њима наставити да читамо добре књиге и да трагамо за њима.
Књиге и коронократија: Нисмо побеђени, упркос свему
Пише Владимир Димитријевић
Чи Ши Хуанг Ти, цар који је градио Кинески зид, био је љут кад су његови поданици по добру помињали древне цареве. И зато је решио да спали све књиге прошлих доба, и живе је закопао преко стотину мудраца који су књиге скривали од полиције. И умро је цар, а књиге су поново написане, и остале су заувек. Коронократија већ две године укида Сајам књига у Београду, тај велики сусрет духа и читалаца, али књига се бори, и не предаје се. О томе овде и неколико речи.КАТЕНА МУНДИ
По дубоком уверењу потписника ових редова, књига младог историчара Растка Ломпара о Димитрију Љотићу, Учитељ или фарисеј, један је од издавачких подухвата године. Доказ да се, ако је човек учен и поштен, може и данас писати sine ira et studio, на темељима чињеница (пре свега архивских, а не удбашко-публицистичких), и са закључцима колико непристрасним, толико и неминовним. Сва питања и одговори су ту – од онога да ли је Љотић био Хитлеров плаћеник, преко његовог односа са СПЦ и владиком Николајем, до сродности и разлика између Збора и румунске Гвоздене гарде. Србија има све више младих историчара који напуштају идеолошка обзорја досадашње историографије и крећу ка новим синтезама. Растко Ломпар је један од њих.
Др Миша Ђурковић је у „Катени мунди“ управо објавио свој „конспиролошки диптих“: друго издање Тамних коридора моћи и наставак те драгоцене збирке научних есеја Мрачне коридоре моћи. Све битне теме су каталогизоване и темељно обрађене, од теорије и праксе завере, преко политичког хомосексуализма и новог троцкизма, разарања породице помоћу безаконих закона, односа масона и језуита, до улоге агената Коминтерне и НКВД-а у предратним ратовима у култури.
Академик Коста Чавошки нам је даровао две нове књиге. Нација и национализам говори о историји и пореклу Енглеза, Француза, Немаца, Шкота, Ираца, Велшана, Италијана, а преко Чавошког нам се, о овом питању, обраћају мислиоци попут Канта, Хердера, Џона Стјуарта Мила, Ентонија Смита и других. Језик, домовина, симболи, митови о пореклу и изабраном народу – о свему томе и много чему другом пише просвећени патриота и наследник Слободана Јовановића. У Злу власти сабрани су политички огледи и анализе Косте Чавошког од 1989. до 1995: ко прочита, знаће шта нам се, данас и овде, збива.
Трилогија Слободана Антонића (све три књиге су поновљене, али у знатно проширеним издањима) – Искушења радикалног феминизма, Моћ и сексуалност и Демонтажа културе – право је сведочење да живимо у доба немилосрдног обрачуна канцер-капиталистичке глобократије с остацима традиционалних вредности у свим друштвима. Ратује се против жене као човечице, која је човек по преимућству, у име тобож слободне жене (робиње – роботице тог истог канцер-капитализма, која је „у трипу“ да је довољна самој себи); против природних полова, у име џендер конструкционизма и содомизације; против саздавања човека у име виших вредности – тај рат глобократе и њихови измећари код нас и у свету воде у име субхумане копрокултуре. Српски хришћански социолог Слободан Антонић нарочито се бави тријумфом другосрбијанштине над нормалном Србијом. Док је оваквих књига, тај тријумф је привремен.
Драган Добрашиновић, у стилу Чика Јове Змаја, недавно, поводом безобзирне хајке НАТО историчара на Милоша Ковића, записа: „Ухапсите Ковић Мишу / Нек робија на Калишу / А студенти историје / Нек цртају Чича Глишу.“ Ипак, ни студенти историје, ни ми, читаоци, нећемо морати да цртамо симпатичног чикицу, јер се прогоњеник не предаје. Нова књига Ковићева, Велике силе и Срби 1496–1833 показује како су се велике силе односиле према Србима после пропасти средњовековних држава, како су изгледале српска црквена и народна дипломатија, како је српски народ геополитику учио кроз страдања, која је идеја водиља српске историје у модерном добу.
Полуинтелектуалац и национална политика је књига из пера Мила Ломпара, који је, као полемичар, отишао корак даље од Николе Милошевића у рефлекторском разобличавњу привида на нашој јавној сцени. По ко зна који пут, Ломпар показује да ми, уместо доследне културне политике, имамо само „нашег човека“ (за кога се, на крају крајева, испостави да уопште није наш).
Слободан Рељић је пак нека врста нашег оца Брауна, Честертоновог детектива-аматера, који, на питање самоуверених моћника: „Ви не верујете нашем експерту?“ – одговара лаконски: „Не, напротив! Ја верујем да је он експерт, а још више верујем да је ваш!“ Најновија Рељићева студија Воља за лаж објашњава информациони хаос у коме живимо: како је настао, чему служи и како га превазићи.
Ако се овоме додају Опасна времена Небојше Катића (Катић мисли сечивом, и то Окамовим), Догодине на мору (Никола Маловић, витез са српског Јадрана, у пуној снази мисли и мишица), Промена епоха и Запад на раскршћу Богдане Кољевић Грифит (књига за наша, „транзитна“ времена, дневник луцидних увида и прецизних анализа, од 2015. наовамо), Откривање аутошовинизма Зорана Ћирјаковића (тај уме с другосрбијанским незналицама и опајдарама), Србија 1941 Бојана Димитријевића (како смо прошли кроз најкрвавију српску годину 20. века), Стара Рашка под италијанском окупацијом 1941–1943 Милутина Живковића (најбоља студија написана о Другом светском рату у овој централној српској области), Политика римских папа у 20. веку Карлхајнца Дешнера (ко би да поверује „љупком папи“ Франциску, нека чита баш Дешнеров двотомник), Право и православље Зорана Чворовића (хришћанско право на удару глобонацизма – зашто?), Зло у књижевности и култури Слађане Илић (убедљиви доказ тврдње Жарка Видовића да историјске свести нема без свести о злу), Дубровачко Српство кроз векове Ирене Арсић (истраживање које иде у саму срж феномена римокатоличког Српства, без хиперболизације, али и без прећуткивања), Од правне државе до титоистичке диктатуре професора права Милана Петровића (настанак брозоморе из духа револуционарног волунтаризма), Југославија и натуристичка култура Александра Раковића (Титов „кока-кола социјализам“ и нудизам, до сада необрађивана тема) – јасно нам је да је овогодишња жетва „Катене мунди“ више него обилата.
ОБРАЗ СВЕТАЧКИ
Као православни хришћани верујемо да је Бог створио свет. Верујемо да је Бог створио човека и не верујемо да је човек само „голи мајмун“. Што више напредујемо у науци, схватамо сву сложеност чак и најмање ћелије. Из тога, наравно, хришћани извлаче и моралне закључке. Овај живот сигурно није полигон бесмисла. Бити с Христом у болу и радости једини је начин да надрастемо себе и постанемо оно што, по апостолу, око не виде, и ухо не чу, и у срце човеково не дође – светлоносци.
Књиге библиотеке „Образ светачки“ говоре баш о томе. Ту је зборник беседа митрополита лимасолског Атанасија Бог је одговор; Дијета или пост – како постити у савременом свету; Бог човек и ђаво – путевима Свете Тајне Исповести; Смрт је побеђена – О животу после смрти (архим. Рафаил Карелин, Жан-Клод Ларше, јеромон. Григорије Светогорац); Господе, научи ме молити се – Савремени човек у потрази за молитвом (митроп. Антоније Блум, архим. Рафаил Карелин, монах Константин…); Подигни ме, Господе, са постеље бола – Са Христом кроз таму злоћудних тумора (најзад и на српском језику поуке и савети оболелима од тумора, као исповести православних хришћана који су преживели суочење с овом опаком болешћу).
ПРОМЕТЕЈ ИЛИ ТЕРЕТ СМИСЛОТВОРСТВА
Зоран Колунџија већ деценијама носи терет смислотворства на својим плећима, прометејски отимајући истину о граду и свету од епохе у којој је његов народ, Срби, осуђен на нестајање. Зато ми, и ове године, недостаје не само Сајам књига него и Зоран Колунџија на њему, на улазу у главни простор великих издавача, док, осмехнут и одлучан као војсковођа који не сумња у победу, дочекује и испраћа своје ауторе и угледна имена културе, али и „обичне“ читаоце, словеснике све ређе у наше „постистинито“ доба.
За три деценије рада, с више од 3.000 наслова, у сарадњи са 2.500 аутора, Колунџија је човек који је напунио једну библиотеку. И наставља да је пуни.
Сваки издавач је стратег: бира којим правцем и којом силом креће у освајање простора културе. Колунџијина стратегија је силазак у дубину нашег памћења, и проналажење истина о којима се сви можемо сложити. Зато је, у свом издавачком подухвату, кренуо од одбране речи (сјајни речници и трагања за пореклом онога што је основа српског језика), указао на целосност нашег народног подвига (незаобилазне књиге о херојској борби српског народа и његових великана с оне стране Дрине, Дунава и Саве), и, скупа са саиздавачима, читалачкој родбини и својти даровао преко СТОТИНУ књига о величанственој епопеји Срба у Првом светском рату. После Колунџијиног подухвата Први светски рат постаје наша неотуђива јуначка и мученичка баштина, која показује шта смо били и шта бисмо могли бити кад не бисмо заборављали себе и своје.
Велики памтилац (јер култура је памћење, а ми смо, како рече Миодраг Павловић, у рату који „сећање брише“), Зоран Колунџија је оправдао своје српско презиме, од кога је 180 људи овог презимена страдало у Јасеновцу. Он стално отвара путеве ка нашој саборној катарзи, које не може бити без памћења жртве. Колунџија својој издавачкој кући није случајно дао име „Прометеј“ – Срби, његов народ, јесу, како рече Милутин Бојић, како „апостоли јада“, тако и „Прометеји наде“.
