OPERACIJA “ĆURAN” – Uništavanja srpske vojske

Znamo kome smeta jačanje odbrambene moći Srbije, a znamo i zašto. Dvostruki aršini prema vojskama na Balkanu upozoravaju na opasnost

Jednu stvar moramo priznati zapadnim moćnicima: bili su, i ostali, dosledni u svom stavu prema vojskama država nastalih cepanjem bivše SFR Jugoslavije. Dok su ostale jačali novcem i silnim donacijama, samo za srpsku vojsku su plaćali da se oslabi.

FINANSIRANJE UNIŠTAVANJA Na stranu to što su preko svojih savetnika „sugerisali“ bivšem rukovodstvu Srbije razne „projekte“ profesionalizacije i preformacije, kojima su stvoreni pa onda i uništeni ogromni viškovi teškog naoružanja; čak i lako naoružanje VS postalo je trn u oku Zapada. Zato je ambasada SAD u više navrata finansirala njegovo uništenje. Na primer, platila je 800.000 dolara da se uništi 10.000 raketa i 400 lansera prenosnog sistema „Strela 2M“, koji spada u trupnu PVO, i zbog toga smo kasnije morali da kupujemo francuski „Mistral“ koji ima isti domet. Da ne bi bilo prevare, ovom sramnom činu prisustvovao je ambasador Vilijam Montgomeri na vojnom poligonu Nikinci.
Prema izjavama naših stručnjaka, Vojska Srbije je više uništena nakon 5. oktobra, a pogotovo u vreme Borisa Tadića i Dragana Šutanovca, nego za vreme sukoba s NATO-om – sa 400 bataljona spala je na 100, a sa 1.029 tenkova na 239.
Bilo bi interesantno znati ko je ovoj operaciji uništavanja srpske vojske dao ime „Ćuran“. Ćurke bije glas da nisu baš pametne životinje, pa je neko ovakvim nazivom operacije pokušao da nas upozori, ili da nas ismeje i ponizi. Jer gluposti su brojne. Vojska je 1999. godine imala 1.000 vanbrodskih motora, 1.500 čamaca, 230 dozera, 200 rovokopača, kao inženjerijsku opremu za savladavanje vodenih prepreka. To su bila neophodna vojna sredstva i za borbu protiv elementarnih nepogoda, koje su zbog klimatskih promena sve češće i opasnije. I sve je to uništeno ili prodato u staro gvožđe, uz objašnjenje da će se za taj novac nabaviti nova oprema, ali od tih para vojska nije dobila nijedan dinar. Jedino je u svemu tome logično ime operacije.

SADA MOGU GAĐATI BEOGRAD Za to vreme donacijama su jačali druge vojske i paravojske u našem okruženju – hrvatsku, takozvanu kosovsku, albansku, crnogorsku, makedonsku, bugarsku…
Doduše, donirali su Vojsci Srbije 19 vozila „Hamvi“; samo vozila, bez ikakvog naoružanja. Hvala im i na tome, ako nije u pitanju samo alibi da su donacije davali svima.
Posebno su ojačali hrvatsku vojsku. Kada njima doniraju, to su veliki brojevi i prava ubojita oružja. Recimo, samo u jednoj turi SAD su im donirale 220 oklopnih vozila tipa MRAP, a nedavno su im poklonili i 162 terenska vozila povučena iz Avganistana.
Poklonili su im i 16 helikoptera OH-58D Kajova Varior, podvodna autonomna vozila Remus 100 ratnoj mornarici, dva borbena helikoptera UH-60 Blek Hok vredna 55 miliona dolara, tenkove, haubice, dronove i ko zna šta sve još. Ipak, Hrvati su se najviše obradovali kada su im poklonili 16 samohodnih višecevnih bacača raketa, koji mogu da se modifikuju za lansiranje balističkih raketa respektivnog dometa, jer su odmah zaključili da „sada mogu gađati Beograd“.

DVOSTRUKI ARŠINI Tako je hrvatska vojska jačala a srpska slabila, da bi 2019. godine, po rangiranju agencije „Global fajerpauer“, naša vojska po jačini bila daleko, čitavih devet mesta, ispod snage hrvatske vojske. Sada se situacija menja. Prošle godine bili su jedno mesto ispod Srbije i zbog toga se podigla velika prašina u regionu i vapaj prema zapadnim silama: „Region je u opasnosti, Srbi se opasno naoružavaju.“ A Srbija samo ispravlja namernu podmuklu prevaru i degradaciju.
Ovi dvostruki aršini kada je u pitanju srpska vojska u odnosu na ostale vojske na Balkanu siguran su znak da Zapad dugoročno ima loše namere prema Srbiji. Neko bi rekao, to je zato što su ostale države u NATO-u ili su na putu da to postanu. Ta logika ne važi jer je Vojska Srbije drastično oslabljena upravo u vreme kada su je „preformacijama“ pripremali za ulazak u NATO.

[restrict]

REDOVNO SLUŽENJE VOJNOG ROKA Vrhunac dugoročnog slabljenja odbrambenog sistema Srbije bilo je „zamrzavanje“ redovnog služenja vojnog roka.
Ukinut je na prevarantski način, bez referenduma i ispitivanja volje naroda. Time je uništena ratna vojska Srbije jer su izostale obuka i popuna rezervnog sastava. Profesionalna vojska, ma koliko dobra i kvalitetna bila, može da prihvati prve udare agresora, ali bez rezervnog sastava i ratnih jedinica ne može se dobiti rat. Da bi ta strateška manjkavost postala trajna, neodržavanjem i prodajom uništena je i infrastruktura (kasarne).
Zapadni moćnici su preko naše prozapadne vlasti pripremali Srbiju za ulazak u NATO iako Srbima nisu verovali, i zato je ona morala biti ekonomski i vojno slaba, i pod striktnom kontrolom. Za balkanskog lidera predviđena je Hrvatska, koja je i danas kivna što se taj projekat nije ostvario. Baš u toj fazi pripreme za pridruživanje alijansi bilo je predviđeno zadovoljenje teritorijalnih i drugih apetita pouzdanih zapadnih satelita na Balkanu na štetu Srbije. To je najbolji pokazatelj da Zapad na Srbiju nikada i nije gledao kao na saveznika.

POLITIKA VOJNE NEUTRALNOSTI Tako to izgleda kada stranci brinu o srpskoj vojsci. Međutim, njihove planove pokvarila je promena vlasti i uspostavljanje politike nezavisnosti i vojne neutralnosti, uz ekonomski razvoj Srbije koji nisu predvideli. Dovoljno ekonomsko jačanje omogućilo je postepeno naoružavanje i modernizaciju srpske vojske.
Bilo bi to mnogo teže da nisu uspostavljeni bratski međudržavni odnosi i vojnotehnička saradnja s Rusijom.
Slabljenje VS po stranim direktivama bilo je zaista lukavo. Uništavano je ono što je najteže obnoviti, i što je jednoj vojsci u današnjim ratovima najpotrebnije. Skoro potpuno je uništena vazdušna komponenta, jer je njen oporavak najskuplji. I ne samo zato – izostankom zaštite iz vazduha ni kopnene snage ne mogu da se upotrebe optimalno, baš zbog opasnosti od uništenja iz vazduha.
Sada je to prošlost. Imamo eskadrilu modernizovanih lovaca Mig-29. Pored starih imamo i nove respektivne PVO sisteme „Pancir“, čiji broj se povećava. Moderni francuski „Mistral“ nadomestio je uništene prenosne sisteme „Strela 2M“. Pitanje je dana kada će slojevita odbrana vitalnih objekata u Srbiji biti zaokružena kineskim sistemom FK-3. Vazdušna komponenta ojačana je i modernim helikopterima Mi-17, moćnim Mi-35, ali i Erbasovim H-145M.
Kopnena vojska je moderno opremljena i naoružana. Oklopna komponenta ojačana je ruskom donacijom modernizovanih tenkova T-72 i oklopnih vozila. Protivoklopna sredstva dopunjena su kupovinom ruskih raketa „Kornet“, koje probijaju svaki oklop.
Legendarne specijalne jedinice vraćene su u brigadnu formaciju. Međutim, posebno je važno to što se pronalazi optimalno rešenje za kvalitetnu i trajnu popunu ratnih jedinica, što će višestruko povećati snagu naše odbrane. Traži se najbolji model, ali gotovo je sigurno da će to biti uvođenje redovnog služenja vojnog roka.

BRITANSKI UTICAJ Zapadne sile ne odustaju od ideje da od „Kosova“ naprave državu, iako je potpuno jasno da ona ne može da funkcioniše. Istovremeno vrše veliki pritisak da se menja Dejtonski sporazum u pravcu unitarne BiH i gašenja Republike Srpske. U toku su velike promene u američkim i britanskim timovima za Balkan, po čemu se može zaključiti da se menja kompletna politika i da im se iz nekih razloga veoma žuri. Po izboru diplomata jasno je da i dalje forsiraju, za Srbe, neprihvatljiva rešenja, i da će im pritisci i pretnje biti glavni argumenti.
I pored toga što na Balkan dolazi jaka američka diplomatska postava koju pamtimo po zlu, naglo jača i britanski uticaj na događaje. Ne radi se samo o britanskim obaveštajnim timovima i Gurkama na KiM nego britanski Parlament traži izmenu Dejtonskog sporazuma i da se njihovi specijalci pošalju i u BiH.
Premijer Boris Džonson zaključio je „da se Balkan suočava s najvećom pretnjom po stabilnost i sigurnost u poslednje dve decenije“, i prvi put imenovao britanskog specijalnog izaslanika za Balkan ser Stjuarta Piča (kome je kraljica poklonila titulu viteza).
Moguće da je u pitanju dogovor sa SAD da se i Britanci uključe s jakim autoritetom kako bi lakše nametnuli svoja rešenja pred inferiornu EU. Jer Pič je najviši maršal u britanskom vazduhoplovstvu i obavljao je najviše dužnosti u britanskoj vojsci i u NATO-u. Moguće je da ga je na to mesto preporučilo i to što je bio komandant vazdušnih snaga NATO-a na Kosovu 2000. godine, a zatim šef vojne obaveštajne službe, da bi kasnije postao i načelnik Štaba združenih operacija. Podršku mu je i pre dolaska dao Kristijan Šmit, visoki predstavnik za BiH (koga Srbi ne priznaju), ali i svi srpski protivnici. Već sam njegov dolazak može se shvatiti kao vojni pritisak, ili čak kao vojna pretnja Srbiji. Međutim, treba imati u vidu da je on, pored svega toga, i stručnjak za hibridno ratovanje koji će pokušati da postigne cilj nevojnim sredstvima.

NOVA AGRESIJA Geostrateški položaj i odbrambena moć Srbije su se poslednjih godina značajno promenili i može se očekivati da će otpor Srbije pokušati da slome hibridnim napadima, što se upravo dešava. Ali ako im ta lukavost ne uspe, ništa nije isključeno – NATO želi Balkan kao potpuno kontrolisanu platformu za vojno nastupanje prema Rusiji.
Unutrašnje prevratničke snage pokušavaju da se predstave kao nosioci masovnih protesta i nasilnih akcija. Bilo bi dobro da je to tačno, jer opasnost bi bila manja, ali to jednostavno nije istina. Oni su, zajedno sa agresivnim nevladinim organizacijama koje finansira strani faktor, pioni u rukama stranih centara moći i biće samo onoliko opasni kolika im je podrška sa Zapada. Sa stanovišta zapadnih stratega, ideja je logična – mnogo je lakše „nivelisati“ razvoj Srbije i ponovo uništiti njen odbrambeni sistem preko kvislinške vlasti, nego ulaziti u skup rizik novih ratova na Balkanu.
Na Srbiju je izvršena nova agresija, ali ovog puta hibridnim ratom. Međutim, ne treba zaboraviti da je hibridni rat vojna strategija kojom se ostvaruje isti cilj kao i u oružanoj agresiji; hibridni rat predstavljaju kao nenasilni napad, ali to nije tačno. On je projektovan tako da izazove silu i agresiju iznutra, a ako treba, i građanski rat. Sem toga, ograničenu upotrebu oružane sile predviđa i hibridni napad.
Zato jačanje naše vojske nema alternativu. Jer ako generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg na nedavnom samitu u Rigi, nakon toliko godina, kaže da je „bombardovanje Srbije bilo legitimno i opravdano“, a mi naravno znamo da je to bila sramna i surova oružana agresija, onda i njegov govor moramo da shvatimo kao vojnu pretnju, jer razarajuću agresiju on predstavlja kao „humanitarnu akciju nakon koje su se izbeglice vratile kući“. Naravno da Stoltenberg zna da se više od 200.000 srpskih izbeglica sa KiM nije vratilo kući, ali oni na samitu u Rigi nikome nisu važni. Nije važno ni što se više od 250.000 Srba nije vratilo u Hrvatsku na svoja ognjišta.
Šta je drugo rekao Stoltenberg nego, ako procene da treba, da će ponovo uraditi isto. Da li nam on to poručuje da će, ukoliko kročimo na naše Kosovo i Metohiju da sprečimo pogrom Srba, napraviti reprizu „Milosrdnog anđela“? Okolnosti su se promenile i tačno je da se to sada zbog Rusije i Kine čini nemogućim, ali nemoguće se činilo i 1999. godine pa se ipak dogodilo. Dobro je da čujemo njihove aktuelne stavove, kako bismo znali da se nisu promenili, kao i njihova pristrasnost. Ovo saznanje je potvrda ispravnosti odluke da o srpskoj bezbednosti i odbrani srpskih interesa brinemo sami, uz podršku tradicionalnih prijatelja, pre svega Rusije i Kine.
S obzirom na sve te pretnje i izazove, moramo se upitati koliko treba da bude jaka naša vojska? Gde je ta optimalna mera do koje treba da se naoružavamo i jačamo?
Treba da bude toliko jaka da nas države iz okruženja, čak i zajedničkom agresijom, ne mogu poraziti, i da budemo u stanju da velikim silama nanesemo takve gubitke da im se agresija ne isplati. Nije to nešto predimenzionirano nego sasvim realno, jer onaj ko napada mora biti bar tri puta jači. Na dobrom smo putu da to ostvarimo, što pravi veliku nervozu kod onih koji nam ne misle dobro.

[/restrict]