ИЗЛОГ КЊИГЕ

ЛУДУС, бр. 206
Удружење драмских уметника Србије, Београд

Будући да је силом (не)прилика 2021. изашао само овај, један једини број Лудуса, он је и својеврсни преглед протекле позоришне године, на коју је, као и на све сфере живота, утицала корона. Међутим, друга пандемијска година у Србији, види се то и на страницама Лудуса, показала је жилавост нашег театра. За понос је чињеница да су од почетка 2021. премијере одржаване мање-више у континуитету, а било је и оних врло добрих, као и фестивала, све у времену када позоришта у већем делу Европе нису радила.
Централни интервју посвећен је Петру Божовићу, добитнику Добричиног прстена за 2020. годину, док се Милана Ланета Гутовића, којем је ово највеће глумачко признање додељено ове године постхумно, сећамо кроз многе његове изјаве и мисли…
Памтиће се ова позоришна година по представама, између осталих, Као да крај није ни сасвим близу (Битеф театар), Каспар (ЈДП), Син и 64 (Атеље 212), Ко је убио Џенис Џоплин? (СНП)…, двоструком издању Битефа, одличном Стеријином позорју одржаном у готово немогућим условима, фестивалима у Нишу, Ужицу, Зајечару, улогама које су остварили нпр. Миња Пековић и Миодраг Драгичевић – о свему томе, али и о театарским дешавањима у Војводини и јужно од Београда пише у овом броју Лудуса. Такође, читаоци ће имати увид у занимљиве иностране продукције – са Авињонског фестивала и из ексјугословенског региона.
У Лудусу бр. 206 налазе се и интервјуи с глумцима Нелом Михаиловић, Мартом Береш, Соњом Исаиловић и Бојаном Милановић, костимографом Јеленом Стокућом, као и редитељима Егоном Савином, Харисом Пашовићем и Југом Радивојевићем, који откад је на челу Београдског драмског позоришта ову кућу је уздигао у сам врх уметнички најуспешнијих театара у земљи.
А остаје да видимо како ће изгледати позориште које буде преживело све ово што се дешава…
А. Ј.

Дејан Медаковић
ЈОСИФ II И СРБИ
Прометеј, Нови Сад

Двојезична монографија академика Дејана Медаковића говори о аустријском цару Јосифу II и његовом односу према српском народу у добу његове владавине аустријском државом, тзв. јосефинизму (1780–1790). Код српског народа цар Јосиф II је упамћен као велики реформатор, визионар и умни владар који је много утицао на преображај српског друштва које је стекло нову самосвест и са много више зрелости ушло у ново раздобље своје историје када је коначно остварено постојање српске националне државе. Према речима рецензента, академика Славка Гавриловића, академик Медаковић указује на то да су сви слојеви српског друштва у Монархији са захвалношћу примали реформе цара Јосифа: свештенство, посебно због Патената о толеранцији из 1781, трговци због рушења феудалних ограничења у друштву, градске црквене општине због прокламовања грађанске равноправности и стицања статуса пуноправних грађана њихових угледнијих чланова, а сељаци због неоспорног побољшања њиховог социјалног и економског стања. У народу, као у целини стваран је култ доброг и праведног цара, у чему се ишло у његову идеализацију. Академик Медаковић, како наводи Гавриловић, долази до закључка да није претерано рећи да је Јосиф II за Србе представљао „идеалног владара“, који, ипак, није успео да до краја реформише своју државу и друштво због отпора мађарске феудално-сталешке опозиције. Али оно што се није постигло у односу на Мађаре и Хрвате, који су негативно оцењивали и потцењивали царев апсолутизам и реформну делатност, на Србе је оставило дубоке трагове, за које Медаковић тврди да јозефинизам за њих представља „највиши степен њихове европеизације у 18. веку“, њихов, српски, „снажан сусрет с просвећеним светом, у коме су … препознали могућности за потврђивање свог националног бића и прихватање нове културне оријентације“. Све речено до пуног изражаја је дошло на Народноослободилачком сабору у Темишвару 1790, недуго после смрти цара Јосифа II, на коме је постављен темељни захтев за српском националном територијом.
У прилог ове садржајне, мисаоно-критичке, високо стилски писане монографије, иде и њена ликовна опрема са укусом и искуством водећег српског историчара уметности и естете, какав је академик Дејан Медаковић.
Све у свему, реч је о врхунском историографском делу које нас уводи у „век просвештенија“, обележен државничком мудрошћу цара Јосифа II и његовом наклоношћу према „Сербском национу“ који се борио за достојно место у његовој етнички и верски сложеној држави, бележи академик Гавриловић у рецензији ове књиге.