ГОРКА ПИЛУЛА

Да ли је власт „нешто обећала“ компанији Рио Тинто? Речено питање све више заокупља пажњу грађана Србије. Даља разрада и продубљивање ове, кључне, недоумице поводом злогласне мултинационалне компаније, која по свету истрајно зулум чини, воде ка другим битним нејасноћама: колико је поменуто „нешто“ из тог обећања „коначно“, може ли се, и под којим условима, од обећања одустати? Следи ли казна ако се истраје у протеривању „међународног предатора“? Уколико дође до плаћања пенала на међународној арбитражи, која и каква цена ће бити? Хоће ли због евентуалног растурања посла – од беса англо-аустралијске аждаје одлучне да литијум ископава баш у Јадру – страдати и политичку и финансијску штету претрпети појединци из управљачког врха земље?
На упите о мери опасности која вреба из обавезујућих уговора с компанијом Рио Тинто у јавности се изричу различити коментари проблематичне утемељености, будући да су многе чињенице нејасне. Скоро две деценије дуга сарадња с овом компанијом, којој трагови вазда одишу нечовештвом, била је нетранспарентна, готово обавијена „мистеријом“. Песимисти и оптимисти данас размишљају, или предвиђају, вођени жељама или горким талогом лоших националних искустава. Све нам се чини могућим – од успеха пароле као што је „Рио Тинто – Марш са Дрине“, изречене плаховито и с убеђењем да ће својом снагом стварно почистити предатора, па до дефетистичког „ову горку пилулу мораћемо да прогутамо“.
Хоћемо ли се са злом изборити, или ћемо доживети да се обистине црне слутње, а део плодне, лепе и моћне Србије претвори у затровани и страшни месечев пејзаж? Понешто о следу догађаја, генези садашње ситуације и распореду одговорности у међувремену је ипак откривено. Пратећи догађаје од 2017, и раније, овдашња НВО, Фонд за развој демократије, управо објављује скицу за драму „Како се калио пројекат Јадар“: „Вероватно због огромног значаја и очекиваног прихода од више десетина милијарди ЕУР, да би Пројекат ’Јадар’ добио већи легалитет и да би се отклонила свака сумња, Влада је 2017. године потписала Меморандум са Rio Sava Exploration d.o.o. и Rio Tinto Mineras Development Limited (Лондон). Меморандумом је предвиђено образовање заједничке радне групе која ће да надгледа, унапређује и проверава имплементацију кључних аспеката Пројекта ’Јадар’, и која ће помоћи у предузимању мера у вези са поступком издавања дозвола за руднике и прераду руда. Након потписивања Меморандума, Влада је донела Одлуку којом је образовала предвиђену Радну групу за имплементацију пројекта ’Јадар’, у коју је ушло 28 функционера (државних секретара, помоћника министара, шефова кабинета, саветника потпредседника Владе итд.). Међу њима су и: генерални директор Rio Sava Exploration d.o.o., други секретар заинтересоване Амбасаде, директор Светске банке у Србији итд. За председника ове радне групе именована је проф. др Зорана З. Михајловић, потпредседник Владе и министар рударства и енергетике.“
Из предоченог сценарија Рио-драме, није нејасно због чега потом Влада, како се наводи у овом тексту: „шаље у скупштинску процедуру на усвајање Предлог Закона о изменама Закона…., на 438 страна… Месец дана касније (20. 4. 2021.) Народна скупштина једногласно усваја Предлог Закона, који (…) утврђује право носилаца истраживања – да без расписивања јавног надметања или прикупљања понуда имају право: да добију решење о одобрењу (дозволу) за експлоатацију и/или експлоатационо поље, да на утврђеним резервама и/или ресурсима имају искључиво право коришћења и располагања…“
Верујемо да сада није нејасно ни питање проф. др Душка Кузовића – „шта странци траже у Радној групи за имплементацију пројекта Рио Тинто, чији су чланови и Мајкл Шираев, други секретар амбасаде Аустралије у Београду, као и директор Светске банке у Србији Стивен Ндегва, а био је и представник амбасаде САД?“ Тачније – „Како може да дође до најбруталнијег сукоба интереса, па да представници Рио Тинта буду у државној комисији за реализацију пројекта?“
Коначно, да ли је због свега реченог разумљивија порука с портала Арчибалд Рајс: „Темељни српски интереси одавно нису били овако опасно угрожени као што су сада. Установљени међународно правни механизми допуштају могућност да сагласност и потпис шефа државе, без учешћа других институција и без обзира на опсег његових надлежности прописаних домаћим законодавством, обавезује државу коју он представља.“
Најмоћнији политичар у земљи, дакле шеф српске државе, јесте повукао закон о експропријацији и референдуму, уз наглашавање да је то учинио излазећи у сусрет вољи грађана, а не Рио Тинту (којем за наставак послова све то, наводно, није неопходно), али – шта ће он чинити убудуће? Хоће ли у свести и одлукама председника надвладати државни резон или, рецимо, они злогласни, „међународно правни механизми који допуштају“ – „свашта нешто“ што никако није државни разлог. Подсетимо да је један од најмоћнијих политичких ауторитета данашњице (Х. Кисинџер) веровао да је поводом налога националног интереса стварно важна „идеја о равнотежи снага која пружа утеху да ће се тиме што свака држава следи сопствене себичне интересе, некако остварити општа безбедност и напредак“. Имају ли српски политичари, конкретно – један од њих, право да у име државног интереса буду себични у поменутом смислу? Наравно, под претпоставком да политичар о којем је реч истовремено има амбицију да буде државник, а не пуки вазалчић моћника чији претећи кажипрст данас показује на речену компанију – један од појавних облика стоглаве мултинационалне предаторске хидре?
Тешки послови траже изузетне људе. Какве заиста – можда нам може разјаснити парадигматичан подсетник владике бачког Иринеја, објављен прошле недеље у склопу његовог ауторског текста Феномен крштеног некрста: „Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника – Тесла, Пупин и Миланковић – заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији.“
Бити данас водећи политичар народа који је владика, наводећи чињенице, овако окарактерисао, то обавезује. Захтева снагу и мудрост. Српски лидери, данас као и увек, морају бити способни, далековиди и храбри у мери да је то, како песници воле да кажу – мимо људи! Морају бити спремни на личну жртву. Спремни да с народом, понекад и уместо њега „прогутају горку пилулу“. Знајући чиме све ова горчина прети и шта значи. Јасно је да захтевано херојство сада подразумева супротстављање законима и законодавцима дубоке управе комитета глобалног поретка, чији је „мали“ штићеник и овде помињани опасни, на Србију устремљени, интернационални грабљивац поетичног имена.


2 коментара

  1. Ako je zorana mihajlovic uplela prste, onda sve je jasno. Napunice dzepove a narod ce ispastati. Ali, ko je njen sef, ko je postavio za ministra zna se? Samo gluma I kobajagi zabrinutost za drzavu. Lepe bajke za laku noc. E moja Srbijo…..

    6
    1
  2. Tоплица

    За Србију данас, Печат је НИН из времена Слободана Релића, ако не и много више, обзиром на околности у Земљи и около, а овим текстом постаје друштвена трибина од непроцењивог значаја.
    Количина злокобне тајности у делању око литијума, око преговора о Косову и Метохији, сад се већ назире и случај Републике Српске и још понечега, угони страх у кости сваком патриоти овде. Разбашкарили смо се у духу времена кад је “Тиле” уређивао наше односе, али из онога ништа нисмо научили. Рецимо, лепо је да нас макар и по познатим условима Запад “части” индустријализацијом и подужим миром, али ми добро знамо да тај Ђаво не спава ! Ако смо му оволико драги и мили, онда и то има цену !
    А мултикомпаније. Има их које уговоре работу за коју обе стране знају да ће бити одбијена, да би се онда наплатиле и делиле милијарде “штете”. Овде то није али би било боље и да јесте него овако. . .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *