GORKA PILULA

Da li je vlast „nešto obećala“ kompaniji Rio Tinto? Rečeno pitanje sve više zaokuplja pažnju građana Srbije. Dalja razrada i produbljivanje ove, ključne, nedoumice povodom zloglasne multinacionalne kompanije, koja po svetu istrajno zulum čini, vode ka drugim bitnim nejasnoćama: koliko je pomenuto „nešto“ iz tog obećanja „konačno“, može li se, i pod kojim uslovima, od obećanja odustati? Sledi li kazna ako se istraje u proterivanju „međunarodnog predatora“? Ukoliko dođe do plaćanja penala na međunarodnoj arbitraži, koja i kakva cena će biti? Hoće li zbog eventualnog rasturanja posla – od besa anglo-australijske aždaje odlučne da litijum iskopava baš u Jadru – stradati i političku i finansijsku štetu pretrpeti pojedinci iz upravljačkog vrha zemlje?
Na upite o meri opasnosti koja vreba iz obavezujućih ugovora s kompanijom Rio Tinto u javnosti se izriču različiti komentari problematične utemeljenosti, budući da su mnoge činjenice nejasne. Skoro dve decenije duga saradnja s ovom kompanijom, kojoj tragovi vazda odišu nečoveštvom, bila je netransparentna, gotovo obavijena „misterijom“. Pesimisti i optimisti danas razmišljaju, ili predviđaju, vođeni željama ili gorkim talogom loših nacionalnih iskustava. Sve nam se čini mogućim – od uspeha parole kao što je „Rio Tinto – Marš sa Drine“, izrečene plahovito i s ubeđenjem da će svojom snagom stvarno počistiti predatora, pa do defetističkog „ovu gorku pilulu moraćemo da progutamo“.
Hoćemo li se sa zlom izboriti, ili ćemo doživeti da se obistine crne slutnje, a deo plodne, lepe i moćne Srbije pretvori u zatrovani i strašni mesečev pejzaž? Ponešto o sledu događaja, genezi sadašnje situacije i rasporedu odgovornosti u međuvremenu je ipak otkriveno. Prateći događaje od 2017, i ranije, ovdašnja NVO, Fond za razvoj demokratije, upravo objavljuje skicu za dramu „Kako se kalio projekat Jadar“: „Verovatno zbog ogromnog značaja i očekivanog prihoda od više desetina milijardi EUR, da bi Projekat ’Jadar’ dobio veći legalitet i da bi se otklonila svaka sumnja, Vlada je 2017. godine potpisala Memorandum sa Rio Sava Exploration d.o.o. i Rio Tinto Mineras Development Limited (London). Memorandumom je predviđeno obrazovanje zajedničke radne grupe koja će da nadgleda, unapređuje i proverava implementaciju ključnih aspekata Projekta ’Jadar’, i koja će pomoći u preduzimanju mera u vezi sa postupkom izdavanja dozvola za rudnike i preradu ruda. Nakon potpisivanja Memoranduma, Vlada je donela Odluku kojom je obrazovala predviđenu Radnu grupu za implementaciju projekta ’Jadar’, u koju je ušlo 28 funkcionera (državnih sekretara, pomoćnika ministara, šefova kabineta, savetnika potpredsednika Vlade itd.). Među njima su i: generalni direktor Rio Sava Exploration d.o.o., drugi sekretar zainteresovane Ambasade, direktor Svetske banke u Srbiji itd. Za predsednika ove radne grupe imenovana je prof. dr Zorana Z. Mihajlović, potpredsednik Vlade i ministar rudarstva i energetike.“
Iz predočenog scenarija Rio-drame, nije nejasno zbog čega potom Vlada, kako se navodi u ovom tekstu: „šalje u skupštinsku proceduru na usvajanje Predlog Zakona o izmenama Zakona…., na 438 strana… Mesec dana kasnije (20. 4. 2021.) Narodna skupština jednoglasno usvaja Predlog Zakona, koji (…) utvrđuje pravo nosilaca istraživanja – da bez raspisivanja javnog nadmetanja ili prikupljanja ponuda imaju pravo: da dobiju rešenje o odobrenju (dozvolu) za eksploataciju i/ili eksploataciono polje, da na utvrđenim rezervama i/ili resursima imaju isključivo pravo korišćenja i raspolaganja…“
Verujemo da sada nije nejasno ni pitanje prof. dr Duška Kuzovića – „šta stranci traže u Radnoj grupi za implementaciju projekta Rio Tinto, čiji su članovi i Majkl Širaev, drugi sekretar ambasade Australije u Beogradu, kao i direktor Svetske banke u Srbiji Stiven Ndegva, a bio je i predstavnik ambasade SAD?“ Tačnije – „Kako može da dođe do najbrutalnijeg sukoba interesa, pa da predstavnici Rio Tinta budu u državnoj komisiji za realizaciju projekta?“
Konačno, da li je zbog svega rečenog razumljivija poruka s portala Arčibald Rajs: „Temeljni srpski interesi odavno nisu bili ovako opasno ugroženi kao što su sada. Ustanovljeni međunarodno pravni mehanizmi dopuštaju mogućnost da saglasnost i potpis šefa države, bez učešća drugih institucija i bez obzira na opseg njegovih nadležnosti propisanih domaćim zakonodavstvom, obavezuje državu koju on predstavlja.“
Najmoćniji političar u zemlji, dakle šef srpske države, jeste povukao zakon o eksproprijaciji i referendumu, uz naglašavanje da je to učinio izlazeći u susret volji građana, a ne Rio Tintu (kojem za nastavak poslova sve to, navodno, nije neophodno), ali – šta će on činiti ubuduće? Hoće li u svesti i odlukama predsednika nadvladati državni rezon ili, recimo, oni zloglasni, „međunarodno pravni mehanizmi koji dopuštaju“ – „svašta nešto“ što nikako nije državni razlog. Podsetimo da je jedan od najmoćnijih političkih autoriteta današnjice (H. Kisindžer) verovao da je povodom naloga nacionalnog interesa stvarno važna „ideja o ravnoteži snaga koja pruža utehu da će se time što svaka država sledi sopstvene sebične interese, nekako ostvariti opšta bezbednost i napredak“. Imaju li srpski političari, konkretno – jedan od njih, pravo da u ime državnog interesa budu sebični u pomenutom smislu? Naravno, pod pretpostavkom da političar o kojem je reč istovremeno ima ambiciju da bude državnik, a ne puki vazalčić moćnika čiji preteći kažiprst danas pokazuje na rečenu kompaniju – jedan od pojavnih oblika stoglave multinacionalne predatorske hidre?
Teški poslovi traže izuzetne ljude. Kakve zaista – možda nam može razjasniti paradigmatičan podsetnik vladike bačkog Irineja, objavljen prošle nedelje u sklopu njegovog autorskog teksta Fenomen krštenog nekrsta: „Srpski narod, premda malobrojan, po ponečem je bio, a i danas je, prvi u svetu. Prvi veliki ustanak protiv tada nepobedivog Osmanskog carstva, i to na vrhuncu njegove moći, podižu Srbi, pod vođstvom sveštenomučenika Teodora, mitropolita vršačkog. U 20. veku, prvi gerilac u porobljenoj Evropi jeste jedan Srbin, Draža Mihailović, a prvi od Nemaca oslobođeni grad u toj Evropi jeste jedan srpski grad, Loznica, a oslobodio ga je Dražin oficir Misita. Tri srpska naučnika – Tesla, Pupin i Milanković – zauzimaju neka od prvih mesta u istoriji svetske nauke. U naše dane Novak Đoković je prvi teniser sveta, a Mokra Gora najbolje turističko selo na svetu. Moglo bi se nabrojati još toga, ali nema potrebe. Srpski narod, međutim, ima danas, kako ja to vidim, i planetarno prvenstvo po broju onih koji se ističu u samoporicanju, autošovinizmu i proizvodnji trojanskih konja u Srbiji.“
Biti danas vodeći političar naroda koji je vladika, navodeći činjenice, ovako okarakterisao, to obavezuje. Zahteva snagu i mudrost. Srpski lideri, danas kao i uvek, moraju biti sposobni, dalekovidi i hrabri u meri da je to, kako pesnici vole da kažu – mimo ljudi! Moraju biti spremni na ličnu žrtvu. Spremni da s narodom, ponekad i umesto njega „progutaju gorku pilulu“. Znajući čime sve ova gorčina preti i šta znači. Jasno je da zahtevano herojstvo sada podrazumeva suprotstavljanje zakonima i zakonodavcima duboke uprave komiteta globalnog poretka, čiji je „mali“ štićenik i ovde pominjani opasni, na Srbiju ustremljeni, internacionalni grabljivac poetičnog imena.