Galbrajtova američka oluja

Film Operacija Oluja pokazao je kako se propagandno ludilo širi do neslućenih razmera. Najveće etničko čišćenje u savremenoj istoriji (više od 250.000 prognanih iz svojih domova plus nekoliko hiljada pobijenih civila, oteta i spaljena imovina, koja je vekovima sticana, i preko dve stotine uništenih pravoslavnih hramova i manastira) proglašava se najvećim dostignućem mirotvorstva!

U jednom od prošlih brojeva pisali smo „kako su ustaše spasavale američke pilote u Drugom svetskom ratu“, a sada ćemo o nastavku slične „ljubaznosti i savezničkih odnosa“ u sukobu koji se još nije završio i koji preti još gorim posledicama. U filmu Operacija Oluja, koji je sačinio isti tim „američko-hrvatskih filmaša“ s Nikolom Knezom na čelu, o genocidu masovnih razmera i najvećem ratnom zločinu u HH veku pod nazivom Oluja, kaže se: „Tokom leta 1995. jednog američkog pilota oborili su i zarobili Srbi, ali su ga spasle hrvatske specijalne snage“ (Ante Kovačević, hrvatski novinar i povjesničar). Uopšte ceo ovaj nazovifilmski projekat prožet je odvratnim udvaranjem i podilaženjem američkom gledaocu, koji bi trebalo da pozdravi direktno američko učešće na jednoj (hrvatskoj) strani u dalekom, tuđem građanskom i etničkom ratu. To zvuči kao maligni refren svega što u Operaciji Oluja slovi kao dokaz „bratstva po oružju“ između Amerikanaca i Hrvata, koji su se 1995–1999. borili i pobedili svetsko zlo u vidu srpskog fašizma. Upravo tako se izrazio Piter Galbrajt, Klintonov ambasador u Hrvatskoj i direktni akter Oluje, na čiju ćemo se sramnu ulogu ovde detaljnije osvrnuti. Galbrajt je, inače, glavna faca u ovom filmu, koji je dokaz da pokretne slike odlikuje imanentna obmana, ali da upravo ta osobina medijuma može da otkrije istinu – kada laž postane nepodnošljiva. [restrict]

JADNI MALI HRVATI Da je opsena preterala svaku snošljivu meru, potvrđuje i činjenica da je Galbrajt jedini stranac koji govori u ovom filmu, u kome, inače, koncertira samo uvežbani hor povjesničara, novinara i časnika nove NDH na temu Oluje kao „velike humanitarne akcije za spasavanje stanovništva Bihaća od sigurnog genocida većih razmera nego onog u Srebrenici“, „biblijske priče o Davidu i Golijatu koja se ostvarila“ (ko je ovde bio David a ko Golijat?), „pravog ispunjenja mirovne misije Ujedinjenih nacija bez koga ne bi bilo Dejtonskog sporazuma“, čime je Hrvatska „zaslužila najveće priznanje međunarodne zajednice, ako ne i Nobelovu nagradu za mir“! (Ante Nazor, povjesničar i ravnatelj dokumentacionog centra domovinskog rata Hrvatske). Ovo propagandno ludilo širi se do neslućenih razmera. Najveće etničko čišćenje u savremenoj istoriji (više od 250.000 prognanih iz svojih domova plus nekoliko hiljada pobijenih civila, oteta i spaljena imovina, koja je vekovima sticana, i preko dve stotine uništenih pravoslavnih hramova i manastira) proglašava se najvećim dostignućem mirotvorstva! Jadni mali Hrvati, kojima je uskraćeno svako pravo na obranu, pojavili su se u ulozi biblijskog diva (odnos snaga u Oluji bio je 7:1 za Hrvate, a da ne govorimo o kompletnoj logistici najveće vojne sile sveta, njenom vazduhoplovstvu i komandnom kadru, koji je, u stvari, rukovodio Olujom). Tako se među Knezovim horistima pojavio nekakav Binenfeld, navodno predstavnik jevrejske zajednice u Hrvatskoj, koji ispeva odu o agresiji Srba prema Jevrejima (!?) i do zemlje se klanja Tuđmanu i Gotovini što su poveli veliku bitku za – jevrejski narod! „To je istorijska istina, koju treba ponoviti hiljadu puta. Zato jevrejska zajednica ima veliku veru u hrvatsku državu, a Hrvatska može biti ponosna na svoju obranu jevrejskog naroda“ (od koga? – prim. B. Z). Naravno da je ova suluda izmišljotina upućena pre svega američkoj populaciji jevrejskog porekla, koja je brojna i veoma uticajna, bez obzira što vodeći jevrejski istoričari genocida, poput profesora Gideona Grajfa, koji Jasenovac smatra evropskim Aušvicom, ne nalaze ni traga ovakvoj pojavi. Teška hipoteka genocida nad Srbima 1941–1945. leži i danas na hrvatskom srcu i oni će učiniti sve da je sakriju ili barem relativizuju izmišljanjem srpskih ratnih zločina u novim masovnim sukobima. Zato se o Oluji uopšte ne govori kao hrvatskoj agresiji na zaštićenu zonu Srpske Krajine (UN KRO), sa Kninom kao glavnim ciljem, nego kao „humanitarnom“ proboju opsade Bihaća i „oslobođenju“ ovog grada u Bosni, dakle u drugoj nezavisnoj i suverenoj državi, preko koje je ostvaren glavni Tuđmanov vojni i politički cilj sadržan u „Brionskom naređenju“, koje smo svi čuli po sto puta: „da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu, odnosno da ono što nećemo odmah zahvatiti mora kapitulirati u nekoliko dana“.
DIPLOMATSKA HULJA Glavnu ulogu u ovoj zločinačkoj raboti odigrao je pomenuti Piter Galbrajt, američki ambasador u Zagrebu, koga je jedan američki novinar reljefno opisao kao „diplomatsku bitangu“ čija „karijera više liči na neki film agenta 007 nego na put bilo kog normalnog diplomate“ (Andy Bromage: The Rogue Diplomat, „Seven Days“, 28. mart 2012). Njega je Bil Klinton postavio na ovo diplomatsko mesto sa ciljem da po svaku cenu sprovede u delo plan uništenja srpskog naroda zapadno od Drine tako što će vojnopolitički ujediniti Hrvate i Muslimane, a onda prvo likvidirati Republiku Srpsku Krajinu (Knin), pa zatim Republiku Srpsku (Banjaluka). Ovaj plan počeo je da energično sprovodi Galbrajt uz svesrdnu pomoć bonskog ambasadora (ostale zemlje Zapada, kao i Savet bezbednosti UN bili su na početku veoma uzdržani prema ovoj demonskoj zamisli, pa su se na jednoj strani našli samo SAD i Nemačka, a na drugoj sav „drugi svet“), tako što je organizovao susret Tuđmana i Izetbegovića u Splitu 22. jula 1994, dan posle teškog poraza Dudakovićevog 5. korpusa Armije BiH na putu Cazin–Bihać. Tada je Galbrajt smislio i napisao tzv. Splitsku deklaraciju (punim nazivom: Deklaraciju o oživotvorenju Sporazuma iz Vašingtona o zajedničkoj odbrani od srpske agresije), koju su svečano potpisali Tuđman i Izetbegović. Tim dokumentom se „pozivala vojska Hrvatske da vojno interveniše u Bosni i Hercegovini, posebno u opsadi Bihaća“. Evo kako u filmu to opisuje sam Galbrajt: „Postignut je sporazum o zajedničkoj vojnoj akciji (joint military action) između Tuđmana i Izetbegovića (drugi deo Muslimana, pod Fikretom Abdićem, u tzv. Cazinskoj republici, borio se tada na strani Srba – prim. B. Z). U deklaraciju sam uključio tekst kojim BiH formalno traži pomoć Hrvatske u odbrani zemlje. Zašto? Zato što to opravdava hrvatsku direktnu intervenciju u BiH, pošto po međunarodnom pravu jedna država ne može stupiti na tle druge države osim ako nije pozvana nekim formalnim aktom, što proističe iz prava na samoodbranu. Ono što nas je najviše zanimalo je okončati rat u Bosni i spasiti grad Bihać sa 160.000 ljudi od čega 40.000 muslimanskih dečaka, koji su bili pred genocidom.“ Tako je nastala ova „diplomatska vratolomija“ koja bi, da nije imala jezive posledice, bila tragikomična. Ali je obezbedila „legalni“ upad ustaša u Bihać i zatvaranje obruča oko Knina nedelju dana pre početka Oluje. Sve je to pripremano gotovo dve godine od kad je Klinton primenio politiku SAD prema ratu na tlu bivše Jugoslavije i rešio da se otvoreno umeša u sukob protiv Srba, a na svoju stranu privuče i ceo Zapad. Njegovi poverljivi ljudi Holbruk, Galbrajt i drugi bacili su se na izvršenje tog zadatka.
U međuvremenu do detalja su razrađeni vojni planovi za Oluju. Pentagon je u varoši Aleksandrija u Virdžiniji (u svojoj neposrednoj blizini) osnovao privatnu firmu pod „neutralnim“ nazivom Military Professional Resources – MPR – sa preko 3.000 zaposlenih (od čega 340 bivših američkih generala i viših oficira), neku vrstu vojnog think-tank-a, čiji je jedini zadatak bio da strategijski, taktički i logistički osmisli Oluju. Godinu dana pre Oluje s ovom firmom hrvatska vlada potpisuje detaljan plan akcije pod šifrovanim naslovom Demokratski tranzicioni program, kojim su do detalja predviđene četiri faze združenog vojnog udara na Republiku Srpsku Krajinu. Galbrajt je imao kompletan uvid u ovu doktrinu, kojom se, u stvari, sprovodilo u delo Klintonovo naređenje i sva scenarija ratnog sukoba između 120.000 hrvatskih odlično opremljenih i naoružanih vojnika i manje od 50.000 krajinskih boraca, razvučenih na borbenoj liniji od oko 700 km, sa naoružanjem bivše JNA. Već prvog dana Oluje američki avioni bez oznaka uništili su oba raspoloživa radara srpske vojske, precizno i na osnovu satelitskih snimaka američke vojske. A zatim se sila MPR koncentrisala na jedinu avio-bazu u Udbini. Oluja je samo čekala na ugovoreni znak iz Vašingtona.
„Kad sam primio poruku koju sam očekivao i želeo“, nastavlja Galbrajt, „javio sam predsedniku Tuđmanu da se SAD ne protive vojnoj operaciji kako je zamišljena. Mi cenimo vašu volju da potrošite vaše dragocene ljudske živote i prolijete krv za oslobođenje Bihaća (Knin se uopšte ne spominje jer je spadao u zaštićenu zonu UN KRO – prim. B. Z!). Ali vas upozoravamo da ako stvari ne pođu dobro, nemojte od nas tražiti pomoć. Ostaćete sami. Ta poruka je tako napisana kako sam savetovao. Rekao sam: ’Ovo nije zeleno svetlo’. Predsednik Tuđman je odgovorio: ’Da, znam da nije zeleno svetlo’. Ali, naravno, bilo je zeleno svetlo! … Zauzimanjem Knina i Banjaluke došlo bi do definitivnog poraza fašističkog srpskog režima u Bosni, koji je vršio genocid. Dakle, ne bi bilo nikakvog Dejtona, ne bi bilo podele Bosne, dogodio bi se odlučan poraz zločinačke i fašističke (srpske – prim. B. Z.) strane.“
Ovde se dobro vide pravi Klintonovi ciljevi. Ali stvari nisu išle kako je planirano. Hrvatska vojska zauzela je Bihać i Knin i odmah zatvorila celu Krajinu pa započela s represalijama i terorom nad krajinskim Srbima. Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju u kojoj se od Hrvatske traži da momentalno obustavi sve vojne aktivnosti (11. avgusta 1995), EU je zamrzla program pomoći, a ceo svet video je masovni egzodus Srba. Rusija se definitivno probudila; Jeljcin je odmah povukao sve sankcije protiv SR Jugoslavije i najavio nove korake. Moglo bi se reći da je dolazak Putina od ovog trenutka postao neminovan. Republika Srpska spremila se za odlučnu odbranu svoje teritorije. Akcija se morala zaustaviti. „To je bila teška odluka i zato smo Holbruk i ja odlučili da se držimo datih instrukcija. Otišli smo Tuđmanu i zatražili da obustavi napredovanje, da ne osvaja Banjaluku. Danas, posle svih ovih godina, nisam siguran da je to bila prava odluka.“ Danas, posle svih ovih godina, takvo mišljenje još postoji u vrhovima Bajdenove administracije i sve što se dogodilo i što se događa vodi nas ponovo na Klintonovu ratnu politiku mešanja i grube sile, ucena i ultimatuma, Holbrukove i Galbrajtove siledžijske diplomatije – samo što danas svet više nije onaj iz 1995. godine. Agresija NATO-a iz 1999. definitivno je otreznila Istok i danas imamo novi svet. O svemu tome u ovom filmu nema ni reči.
AVGANISTANSKI POUČAK Diplomatija zla i nameštaljki slomila se i o Galbrajtova leđa. Svi njegovi modeli „prljavih igara“, a to će reći ukupne američke spoljne politike Klintonovog doba propali su u Avganistanu, gde se Galbrajt našao na dužnosti pomoćnika specijalnog izaslanika Ujedinjenih nacija Kaja Ejdea, 2009. Tu je pokušao da utiče na izbore za avganistanskog predsednika Karzaija i da dovede američkog piona Ašrafa Ganija, ali je generalni sekretar Bang Ki-Mun prozreo njegovu ujdurmu i smenio ga posle nepunih sedam meseci. Cela američka politika u Avganistanu doživela je totalni slom upravo zbog dugogodišnjeg, bahatog uplitanja u unutrašnje stvari zemlje, a Ašraf Gani je morao bezglavo da beži poslednjim helikopterom u Uzbekistan, sa američkim pasošem u džepu, kao svojom jedinom imovinom. Ceo sramni debakl najveće sile sveta u Avganistanu rezultat je jednog, slobodno možemo reći, galbrajtovskog modela spoljne politike – drskog i pristrasnog mešanja u unutrašnje stvari suverenih zemalja – koji bi se mogao nazvati avganistanskim poučkom. Zatim je osramoćeni Galbrajt digao ruke od diplomatije i pokušao da muva naftom kao „poslovan čovek“ i dobrovoljni saradnik kurdistanskih pobunjenika „za slobodu i nezavisnost Kurdistana“ (posao u kome je imao dragocena iskustva na Balkanu!) za protivvrednost od preko 100 miliona petrodolara, ali su u Siriju ušli Rusi, a Turska čvrsto zadržala svoj deo. Sada Piter Galbrajt, olinjali doajen starih ratnih igara, krcka penziju senatora u Vermontu i seća se svoje Oluje. Možda se i nada kakvom povampirenju u duhu Bajdenovog „okretanja lista“ na Balkanu, čemu, na kraju krajeva, služi i ovaj film.

[/restrict]