Галбрајтова америчка олуја

Филм Операција Олуја показао је како се пропагандно лудило шири до неслућених размера. Највеће етничко чишћење у савременој историји (више од 250.000 прогнаних из својих домова плус неколико хиљада побијених цивила, отета и спаљена имовина, која је вековима стицана, и преко две стотине уништених православних храмова и манастира) проглашава се највећим достигнућем миротворства!

У једном од прошлих бројева писали смо „како су усташе спасавале америчке пилоте у Другом светском рату“, а сада ћемо о наставку сличне „љубазности и савезничких односа“ у сукобу који се још није завршио и који прети још горим последицама. У филму Операција Олуја, који је сачинио исти тим „америчко-хрватских филмаша“ с Николом Кнезом на челу, о геноциду масовних размера и највећем ратном злочину у ХХ веку под називом Олуја, каже се: „Током лета 1995. једног америчког пилота оборили су и заробили Срби, али су га спасле хрватске специјалне снаге“ (Анте Ковачевић, хрватски новинар и повјесничар). Уопште цео овај назовифилмски пројекат прожет је одвратним удварањем и подилажењем америчком гледаоцу, који би требало да поздрави директно америчко учешће на једној (хрватској) страни у далеком, туђем грађанском и етничком рату. То звучи као малигни рефрен свега што у Операцији Олуја слови као доказ „братства по оружју“ између Американаца и Хрвата, који су се 1995–1999. борили и победили светско зло у виду српског фашизма. Управо тако се изразио Питер Галбрајт, Клинтонов амбасадор у Хрватској и директни актер Олује, на чију ћемо се срамну улогу овде детаљније осврнути. Галбрајт је, иначе, главна фаца у овом филму, који је доказ да покретне слике одликује иманентна обмана, али да управо та особина медијума може да открије истину – када лаж постане неподношљива.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

4 коментара

  1. Овакви текстови су добродошли и преко потребни: да Србима, веома склоним заборављању и олаком прелажењу преко туђих зала – као да се нису ни когодила – продрма сећање, да укаже на след догађања онима који о томе не знају ништа јер су били млади… Пре него што се неки изроди и “случајни” Срби, грлато, не заузму за емитовањи таквих филмова као што је Операција олуја и Quo vadis, Aida? на простору Србије која још није зацелила многобројне ране из своје свеукупне историје, посебно блиске, а који имају, између осталог, за циљ и индоктринацију незреле омладине, природно бунтовне.
    Кажем, такви текстови су потребни, али да буду стално присутни у штампи, не би ли се неутралисало, колико може, погубно дејство пропаганде против српског народа. Каква ће штета да буде од приказивања једног од наведених филмова у Новом Пазару? – видећемо. Тај град је потрчао да му пружи топло гостопримство, а слика људи који стоје у дугачком реду да би купили карту све говори сама за себе: једва су дочекали да пропрате (ваљда, аплаузом) блаћење Срба. А зашто па не у Новом Пазару? Шта раде и Срби у срцу Србије, снимањем дозлабога лоших (и неистинитих) филмова и серија које финансира РТС 1, Стбија – као да су намерно бирали сценаристе и редитеље да би ефекат био што лошији. Као да немамо квалитетне људе за те послове! Као да се све чини намерно! Значи, поред текстова у штампи, коју млади и не читају, и филмови и ТБ серије, уметнички бољи, а заснован на истинитим историјским чињеницама, без подилажења онима који нас виде као у кривом огледалу (ваљда, да би имали прођу на страним тржиштима) иначе – чему, коме? – мораму да се питамо.

  2. Душан Буковић

    У овом контексту потстсетили бисмо цењене сараднике Вашег портала на књигу мађарског публицисте Emila Lengyela (1895–1985), коју је објавио у Њујорку 1969. године под насловом “Nationalism, the Last Stage of Communism” – “Национализам, последња фаза комунизма“, где у слободном преводу дословно стоји:

    „И нацисти су унели неограничену мржњу у људска срца, као и Монголски кан. Хитлерове идеје прихватили су и југословенски суседи, Мађарска, Бугарска и Румунија, не зато што су се са њим састајали очи у очи, већ зато што су се плашили његовог гнева. Срби су били другачијег типа, спремни да се одупру нацистима. Отпор освајача био је њихово историјско наслеђе.

    Џингис-кан је напао њихову земљу са нисколетећим бомбардерима Штука , од којих се Срби нису могли бранити. Немачки бомбардери су побили хиљаде Срба на београдским улицама…

    У Хрватској су се појавиле усташе, терористичка организација. ‘Усташе’ су били екстремни националисти, антисрпски фашисти, који су увели владавину терора која је превазишла по својим зверствима Џингис Кана. Усташе се нису задовољили само са тиме да се њихови непријатељи, политички противници и српски родољуби, само стрељају. У многим случајевима полагали су их на пањеве, на којима су жртвама секли главе. Често су жртве биле окружене одушевљеним усташама. Толико су усташе били поносни на своја дела, која су овековечили безбројним фотографијама, да би се потсећали на најгнусније злочине, које су починили у историји Балкана…“ (Види: Emil Lengyel, Nationalism, the Last Stage of Communism, New York, 1969, стр. 114/15).

  3. Hrvati i muslimani prave filmove u svoju korist, na bazi neistina i mrznje prema Srbima. To je njihova stvar i njihova sramota, koja ce se kad-tad utvrditi. Problem je sta radimo mi Srbi. Nasa tzv elita:reditelji, scenaristi glumci su odavno shvatili, da ce dobijati nagrade i priznanja u inostrantstvu samo ako urade nesto protiv svoga naroda, samim tim i protiv sebe, pljujuci nas i prikazujuci kao najgori ljudski talog. To se i ubise cineci. Problem je i u nama Srbima, velikoj vecini, koja voli svoje korene i svoj narod, ali nista ne cinimo da osudimo i ignorisemo takve postupke nase “elite”. Mirno cutimo, obozavamo nas jad i cemer elite, tapsemo im, glorifikujemo, jer pobogu to je “umetnost” i nije vazno sto je protiv nas, vazno je da imamo umetnike, umesto da ih bojkotujemo, da ih ignorisemo i odbacujemo od sebe. O tome sta radi nase Ministarstvo kulture niti se pitamo , niti trazimo objasnjenje. Sve nam je jedno, zato nemamo nikakvo moralno pravo da se ljutimo na druge, sto rade u korist svoga naroda. Srbi, probudite seOlga Ilic

  4. unutrašnji dijalog

    Antisrpski, srbofobićni filmovi zasnovani na lažima i mržnji prema Srbima namnožili se od 2.000-te god. do danas, koji većinom ne samo što se adekvatno ne osudjuju i razobličavaju, nego se i na domaćem terenu od jednog dela srpske elite-Srba (filmske, umetničke, kulturne) primaju, čak i nagradjuju kao umetnička dela. To se ne bi dešavalo da nije jedan deo državnih funkcionera koji vode državu Srbiju prećutno odobravao (ćutanje-odobravanje) takve filmove u ime mira i pomirenja. Takav je, na primer, domaći film “Besa” Srdjana Karanovića, koji je nagradjen na Berlinskom bijenalu, i otišao po americi da širi antisrpsko nepoverenje.
    SADRŽAJ filma “BESA” opisuje ljubavnu dramu koja se navodno desila u vreme Prvog svetskog rata izmedju nastavnice muzičkog (mlade vrlo lepe Slovenke Lee, supruge direktora škole-Srbina) i školskog poslužitelja patrijarhalnog Albanca Azema koji po godinama može Lei otac da bude, koji je dao “Besu” (časnu reč-zakletvu) da će sačuvati učiteljicu Leu? Nije sačuvao nego je uspostavio ljubavnu vezu a može otac da joj bude!?
    DOGADJAJ se desio kada je direktor škole-Srbin dobio ratni raspored, a mladu suprugu Leu navodno nije imao kome da je ostavi – predao je na čuvanje starijem služitelju škole Albancu Azemu – koji je dao “Besu” da je sačuva do povratka srbina-direktora.
    Sadržaj filma stavlja Srbe, srpske vojnike i oficira u vrlo “negativnom” kontekstu, a Albanca Azema sa njegovom porodicom u vrlo “pozitivnom” kontekstu, u superlativu: Prvo, služitelj Azem “obučen” sedi na drvenom patosu naslonjen na zid – u istoj sobi sa nastavnicom Leom i noću i danju (znači direktor škole-Srbin nije dao ni posteljinu, ni krevet, ni sobu Azemu (i zašto u istoj sobi sa nastavnicom?), ni hranu… Azemu porodice od kuće donosi hranu(!)? – Znači poruka: Srbi eksploatišu i ponižavaju šiptare-Albance(!).
    Drugo, mladi srpski vojnici u prolazu oko škole dobacivali ljubavne reči nastavnici Lei – Azem ih najurio Kamenjem (hrabar albanac, Srbi nepristojne kukavice).
    Treće, Srpski oficir je dobio obavezu da povremeno obilazi učiteljicu Leu za nabavku kućnih potrebština: kada je bio sobi i dogovarao sa Leom… Azem kako je sedeo na patos naslonjen na zid – odjednom je skočio na srpskog oficira sa ledja, kao panter sa nožem u ruci i naslonio ga na vrat srpskom oficiru – da se gubi-izadje napolju (kao koristio udvaračke reči)? – Opet je Šiptar Azem postao hrabar junak, a Srbin ofocir kukavica, Srbi pokvaren, eksploatatorski, diskriminatorski narod prema šiptarima-albancima? – Šiptarska “Besa” (časna reč, zakletva) se postavlja kao visok moralni, verski, nacionalni čin “pravde”(!)? Da ne dužim.

    POSTAVLJA SE PITANJE: gde je ta šiptarska-albanska “Besa” bila – kada se 70. godina na Kosovu i Metohiji (u izvesnoj meri i van Kosova, Z. MKD, Juga Sr.) vršili i vrše raznovrsni zulumi nad Srbima i etničko čišćenje – da se proteraju sa srpske teritorije KiM (taj separatistički projekat su do danas, uz pomoć srpskih oportunista punih političkog slepila i nacionalnog nejedinstva Srba) – sa lakoćom ostvarili)!!!

    “BESA” JE šiptarska-albanska tradicija koja važi medju njima, naročito u prošlosti – korišćena najviše u “krvnoj osveti” (Šiptar da besu da će se osvetiti). Nema veze sa srbima i Srbijom, ali se povezuje sa Srbijom: najnoviji serijal o šiptarskoj “BESI” u više serija na TV ekranima? Primera radi, ZŠTO Srbija za 70 god. – nije snimila NIJEDAN (0) film “o uzrocima iseljavanja Srba i Crnogoraca sa KiM”, “o šiptarskim zulumima nad Srbima i separatističko-šovinističkoj politici – da se proteraju sa srpske teritorije KiM? Nejedinstveni-nesložni Srbi sami sebi najveći neprijatelji! Da skratim. Hvala na razumevanju!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *