BELORUSIJO, OPROSTI

Belorusija je poslednja zemlja na ovome svetu kojoj bi Srbija trebalo da uvodi bilo kakve sankcije. Ne zbog Belorusa, a još manje zbog toga što s Belorusijom imamo bogzna kakvu ekonomsku razmenu, nego što se radi o državi koja je uz nas bila čak i onda kada je Rusija omanula, dakle zbog nas samih i našeg obraza

Sećate li se onog vica iz vremena bombardovanja kada tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin besan zove svog američkog kolegu Bila Klintona? Kaže Jeljcin: „Ne možete da bombardujete SR Jugoslaviju tek tako, nećemo to dozvoliti!“ Klinton odgovara: „Daćemo vam kredit od šest milijardi dolara, ali da ćutite.“ „U redu, ali da ne bombardujete civilnu infrastrukturu, civile, da ne uništavate zemlju“, odgovori Jeljcin. „Daćemo vam još šest milijardi, ali da ćutite i u vezi s tim“, širokogrud je bio Klinton. „A da nam date još šest milijardi, pa da ih bombardujemo zajedno“, odgovori Jeljcin, čiji je ostanak na vlasti u Rusiji bio od vitalnog američkog interesa, kako su naknadno pokazala dokumenta iz Klintonove arhive.
Iako je tadašnji premijer Rusije Jevgenij Primakov tog 24. marta 1999. godine, kada je čuo da je počela NATO agresija na SRJ, naredio da se avion kojim je putovao u zvaničnu posetu Vašingtonu iznad Atlantika okrene nazad, a poseta otkaže (što je verovatno doprinelo i njegovoj smeni dvadesetak dana kasnije, 12. maja), ne može se, nažalost, reći da je zvanična Rusija učinila mnogo, a svakako ne dovoljno, da nas sačuva od američkog osiromašenog uranijuma. [restrict]

Da li Kremlj tada nije mogao, ili vođen pripitim i korumpiranim Jeljcinom nije baš ni hteo, da nas spasava stvar je o kojoj se može raspravljati. Činjenica je da ni Vladimir Putin nije bio u stanju i mogućnosti da spasi Huseinov Irak ili Gadafijevu Libiju od američke agresije na način na koji je to mogao u Asadovoj Siriji. Trebalo je vremena da se Rusija ponovo uspravi.
Ni Belorusija i njen lider Aleksandar Lukašenko te 1999. godine nisu mogli mnogo na praktičnom nivou da učine za nas, ali mogli su i jesu na simboličnom – Lukašenko je jedini svetski lider koji nas je posetio u to tragično vreme i poslao nam 500 tona humanitarne pomoći. Nije mnogo, ali je i previše, ako shvatate šta hoćemo da kažemo. I na tome mu hvala.
Sada je situacija obrnuta. Srbija je od vremena NATO agresije prošla dugačak put. Od zemlje koja je devedesetih predstavljala svetsku avangardu otpora zapadnjačkom imperijalizmu i neokolonijalizmu, preko praktično kolonizovane zemlje na kolenima (poput jeljcinovske Rusije), do države koja je (nalik na Rusiju iz prve decenije Putinove vladavine) počela da vraća sopstveno dostojanstvo, suverenost i snagu. Današnja Belorusija je, s druge strane, sada na udaru zapadnih sila u situaciji sličnoj u kakvoj smo mi bili devedesetih, s tom razlikom što iza sebe ima današnju moćnu Rusiju. Danas je Belorusija u opasnosti da bude bačena na kolena, žrtva je neoružane agresije koja ima potencijal da preraste i u oružanu.
Baš kao što nama te 1999. godine beloruska pomoć i podrška nisu mnogo značili u praktičnom smislu, ali jesu sve u simboličkom, moralnom, tako i danas Belorusiju u realnosti ne pogađa previše činjenica da se Srbija priključila đavolskim sankcijama koje joj nameće Evropska unija. Kao što smo rekli, niti mi s Belorusijom imamo bogzna kakvu trgovinsku razmenu, pa im sad od nas zavisi hoće li imati najneophodnije namernice, niti je njihovim avionima neophodan prelet preko naše teritorije. I ovako ne mogu da se materijalizuju na našem nebu, kada nemaju odakle do njega da stignu, jer smo okruženi državama NATO-a i EU. A i same evropske sankcije su više nego beznačajne, jer se odnose na 17 pojedinaca i 11 entiteta (mahom kompanija).
Problem je u nečemu drugom – u simboličnoj, da ne kažemo moralnoj ravni. Mi državi koja od svog osamostaljenja do dana današnjeg (poslednji konkretan gest je donacija četiri borbena aviona Mig-29) prema nama ima više nego bratski odnos uvodimo sankcije da bismo se dodvorili entitetu koji ne samo da ne želi da nas primi u svoje okrilje nego aktivno radi protiv naših vitalnih interesa pomaganjem secesije kosovskih Albanaca, ili utapanjem Republike Srpske u centralizovanu BiH.
Prethodni put kada se ovako nešto dešavalo, kada smo svoju spoljnu politiku usklađivali s Evropskom unijom na štetu svojih pravih prijatelja, juna 2012, u vreme tehničke vlade koju je predvodio Tadićev fikus Mirko Cvetković, Minsku je bilo vrlo jasno o čemu se radi i da ne treba previše to da nam zamera. „Žao nam je zbog ove odluke. Očigledno je to demonstracija lojalnosti prema centru moći koji zahteva takve akcije i spreman je da ih nagradi“, rekao je tada portparol beloruskog ministarstva spoljnih poslova Andrej Savinih i, pokazujući snagu razumevanja koja se može porediti samo s onom majčinskom, dodao da će Minsk nastaviti normalne odnose sa Srbijom kao da ničega nije bilo.
Nema, dakle, prevelike štete zbog našeg priključivanja sankcijama EU protiv Belorusije, osim s moralnog stanovišta. A kome je do morala, neka ide u crkvu, govorio je naš „vizionar“ i „reformator“ Zoran Đinđić. E, pa braćo i sestre, došlo je vreme da svi lepo odemo u crkvu i zamolimo Boga da nam i ovo oprosti. A onda, komplet vlada u avion, pa u Minsk. Ili, možda, autobusom. Da imaju vremena još malo da razmisle na putu.

[/restrict]