БЕЛОРУСИЈО, ОПРОСТИ

Белорусија је последња земља на овоме свету којој би Србија требало да уводи било какве санкције. Не због Белоруса, а још мање због тога што с Белорусијом имамо богзна какву економску размену, него што се ради о држави која је уз нас била чак и онда када је Русија оманула, дакле због нас самих и нашег образа

Сећате ли се оног вица из времена бомбардовања када тадашњи председник Русије Борис Јељцин бесан зове свог америчког колегу Била Клинтона? Каже Јељцин: „Не можете да бомбардујете СР Југославију тек тако, нећемо то дозволити!“ Клинтон одговара: „Даћемо вам кредит од шест милијарди долара, али да ћутите.“ „У реду, али да не бомбардујете цивилну инфраструктуру, цивиле, да не уништавате земљу“, одговори Јељцин. „Даћемо вам још шест милијарди, али да ћутите и у вези с тим“, широкогруд је био Клинтон. „А да нам дате још шест милијарди, па да их бомбардујемо заједно“, одговори Јељцин, чији је останак на власти у Русији био од виталног америчког интереса, како су накнадно показала документа из Клинтонове архиве.
Иако је тадашњи премијер Русије Јевгениј Примаков тог 24. марта 1999. године, када је чуо да је почела НАТО агресија на СРЈ, наредио да се авион којим је путовао у званичну посету Вашингтону изнад Атлантика окрене назад, а посета откаже (што је вероватно допринело и његовој смени двадесетак дана касније, 12. маја), не може се, нажалост, рећи да је званична Русија учинила много, а свакако не довољно, да нас сачува од америчког осиромашеног уранијума.

[restrict]

Да ли Кремљ тада није могао, или вођен припитим и корумпираним Јељцином није баш ни хтео, да нас спасава ствар је о којој се може расправљати. Чињеница је да ни Владимир Путин није био у стању и могућности да спаси Хусеинов Ирак или Гадафијеву Либију од америчке агресије на начин на који је то могао у Асадовој Сирији. Требало је времена да се Русија поново усправи.
Ни Белорусија и њен лидер Александар Лукашенко те 1999. године нису могли много на практичном нивоу да учине за нас, али могли су и јесу на симболичном – Лукашенко је једини светски лидер који нас је посетио у то трагично време и послао нам 500 тона хуманитарне помоћи. Није много, али је и превише, ако схватате шта хоћемо да кажемо. И на томе му хвала.
Сада је ситуација обрнута. Србија је од времена НАТО агресије прошла дугачак пут. Од земље која је деведесетих представљала светску авангарду отпора западњачком империјализму и неоколонијализму, преко практично колонизоване земље на коленима (попут јељциновске Русије), до државе која је (налик на Русију из прве деценије Путинове владавине) почела да враћа сопствено достојанство, сувереност и снагу. Данашња Белорусија је, с друге стране, сада на удару западних сила у ситуацији сличној у каквој смо ми били деведесетих, с том разликом што иза себе има данашњу моћну Русију. Данас је Белорусија у опасности да буде бачена на колена, жртва је неоружане агресије која има потенцијал да прерасте и у оружану.
Баш као што нама те 1999. године белоруска помоћ и подршка нису много значили у практичном смислу, али јесу све у симболичком, моралном, тако и данас Белорусију у реалности не погађа превише чињеница да се Србија прикључила ђаволским санкцијама које јој намеће Европска унија. Као што смо рекли, нити ми с Белорусијом имамо богзна какву трговинску размену, па им сад од нас зависи хоће ли имати најнеопходније намернице, нити је њиховим авионима неопходан прелет преко наше територије. И овако не могу да се материјализују на нашем небу, када немају одакле до њега да стигну, јер смо окружени државама НАТО-а и ЕУ. А и саме европске санкције су више него безначајне, јер се односе на 17 појединаца и 11 ентитета (махом компанија).
Проблем је у нечему другом – у симболичној, да не кажемо моралној равни. Ми држави која од свог осамостаљења до дана данашњег (последњи конкретан гест је донација четири борбена авиона Миг-29) према нама има више него братски однос уводимо санкције да бисмо се додворили ентитету који не само да не жели да нас прими у своје окриље него активно ради против наших виталних интереса помагањем сецесије косовских Албанаца, или утапањем Републике Српске у централизовану БиХ.
Претходни пут када се овако нешто дешавало, када смо своју спољну политику усклађивали с Европском унијом на штету својих правих пријатеља, јуна 2012, у време техничке владе коју је предводио Тадићев фикус Мирко Цветковић, Минску је било врло јасно о чему се ради и да не треба превише то да нам замера. „Жао нам је због ове одлуке. Очигледно је то демонстрација лојалности према центру моћи који захтева такве акције и спреман је да их награди“, рекао је тада портпарол белоруског министарства спољних послова Андреј Савиних и, показујући снагу разумевања која се може поредити само с оном мајчинском, додао да ће Минск наставити нормалне односе са Србијом као да ничега није било.
Нема, дакле, превелике штете због нашег прикључивања санкцијама ЕУ против Белорусије, осим с моралног становишта. А коме је до морала, нека иде у цркву, говорио је наш „визионар“ и „реформатор“ Зоран Ђинђић. Е, па браћо и сестре, дошло је време да сви лепо одемо у цркву и замолимо Бога да нам и ово опрости. А онда, комплет влада у авион, па у Минск. Или, можда, аутобусом. Да имају времена још мало да размисле на путу.

[/restrict]

Један коментар

  1. Срамота, до Бога!
    Постало ми је огавно, изазива мучнину, то свеколико додворавање Европској унији, која нас упорно понижава и јасно показује какв смо ми њој партнер. Никакав! На шта је све наша власт, у тзв. преговорима, морала да пристане и шта се од ње очекује отварањем кластера… па, ништа мање него да учини све оно што досад није хтела, могла или фолирала да неће или не може… Па да Србија престане да буде проблем таквим политичким “громадама” и “умовима”, “демократама”, заговорницима западних вредности и људских слобода – што све не да није тачно, него је дијаметрално супротно свему у шта се куну. Зар наша власт не види беспримерно и срамотно лицемерје у свему што нигде изабрана елита у Брислу ради свима, па и самој Европи, на њену штету? Зар нама то треба, тај “европски пут” који се бескрајно условљава, а ништа нам не пружа, сем, можда, шаке евра које треба да послуже као мамац и плата онима који заговарају тај пут, а да народ нису ништа питали. ТО треба да нас питају неким референдумом, а не да нам потурају референдум који је само подмукли начин да дамо одрешене руке онима који ће наш Устав да искасапе по сопственој (анти-националној) жељи и жељи труле бриселске администрације – самопроглашене за пресудитеља свега и свачега. Зар није симптоматично за стање ума и духа дотичне то чиме се она бави: родном равноправношћу, којекаквим коректностима, педерима, истоплним браковима, ревидирањем и фалсификовањем историјских чињеница, измишљањем нових нациста тамо где је добијен рат против оних правих, увођењем бесмислених санкција, убијањем Бога…
    Доста је више повијања кичме, додворавања да би нас неко потапшао по леђима – јер ништа друго нећемо добити од те организације која не зна ни шта ће са собом, а измишља “зелену енергију”, кривце за климатске промене, карбонску квоту и – да не набрајам више. Мука ми је од свега!

    15

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *