ANATOLIJ STEPANOV – EKUMENIZAM JE UMRO PRE GLOBALIZMA

Razgovarala Milana Babić

Smrt ekumenizma predstavljala je glasnika smrti globalizma, a glavna opasnost leži u filokatolicizmu. U pravoslavnoj javnosti, među mirjanima, sveštenicima i većini arhijereja vlada nedvosmisleno negativan odnos prema mogućnosti susreta prvojerarha naše crkve patrijarha Kirila s rimskim papom Franciskom – iza toga se krije pretnja izričitog priznanja katolika kao dela Crkve Hristove, od koje su oni otpali iskrivljujući pravoslavnu dogmatiku

Jovan Dučić ukazuje da je već u 16. veku hrvatski kaluđer Križanić išao u Rusiju s idejom da celu slavensku Rusiju privede katoličkoj crkvi, a tako da ne bi trebalo napadati pravoslavlje, već propovedati da su obe hrišćanske vere jednake u osnovi, ali da su Grci prevarili Ruse.
Danas, svedoci smo, da to kretanje dobija na snazi. Kakva je buduća uloga Rusije i Ruske pravoslavne crkve u svetskim kretanjima? Koliko je Rusija svesna sadašnjeg prelomnog trenutka i svog pozvanja? Zamolili smo priznatog poznavaoca crkvene problematike Anatolija Dimitrijeviča Stepanova, urednika „Ruske narodne linije“, da nam predstavi rusko gledište na protekla dramatična dešavanja i najavu mogućeg ponovnog susreta ruskog patrijarha i pape.

Kako objašnjavate preokret koji se dogodio kada je u pitanju učešće Ruske crkve na Kritskom saboru i da li se formiranje tzv. Pravoslavne crkve Ukrajine može tumačiti kao osveta Ruskoj crkvi za neučestvovanje u radu Kritskog sabora?
Mislim da ne treba odbaciti taj motiv osvete patrijarha Vartolomeja. Kao i greške naše crkvene diplomatije, koje su produbile konflikt.
Treba napomenuti da se do poslednjeg trenutka Ruska pravoslavna crkva pripremala da učestvuje u Kritskom saboru. Čak je sabor prebačen iz Istanbula na Krit po zahtevu RPC – tada su bili zategnuti odnosi između Rusije i Turske zbog rušenja ruskog aviona iznad Sirije od strane turske armije. Predstavnici RPC su učestvovali u svim predsaborskim zasedanjima, razmatrali su projekte dokumenata. Početkom februara 2016. godine održan je Arhijerejski sabor Ruske pravoslavne crkve koji je utvrdio projekte dokumenata Kritskog sabora i sastav delegacije RPC na saboru.
Međutim, tokom proleća je u našoj crkvi znatno pojačana kritika dokumenata Kritskog sabora. Kao odgovor na to, Sveti sinod je u proleće 2016. godine organizovao konferenciju na Sveto-Tihonovskom univerzitetu, na kojoj su učestvovali arhijereji, sveštenici i mirjani. Na konferenciji je izloženo mnogo kompetentne kritike na račun dokumenata Kritskog sabora. Tada je doneto rešenje da se konferencija obrati sveštenonačaliju RPC sa predlogom da se traže izmene u tim dokumentima, kako bi se iz formulacija uklonila dvosmislenost. Taj zahtev je upućen konstantinopoljskom patrijarhu, ali je bio ignorisan. I tada je Sveti sinod doneo odluku da ne učestvuje na Saboru. Smatram da je velika greška i čak izazov Konstantinopolju bilo to što je odluka RPC o neučestvovanju na Kritskom saboru bila doneta bukvalno uoči njegovog otvaranja. Nije trebalo odugovlačiti. Inače, da je to ranije urađeno, tada bi i druge crkve mogle otkazati učešće. Znam da se sveštenonačalije SPC kolebalo u donošenju konačne odluke.
Naravno, motiv lične osvete, iako važan, nije mogao biti glavni uzrok antikanonskog delovanja patrijarha Vartolomeja u Ukrajini. Postoje nešto važniji razlozi. U krajnjem slučaju, mogu navesti dva. Kao prvo, već odavno je bila u toku, iako prikrivena, u stvarnosti realna borba za primat u vaseljenskom pravoslavlju, između formalno prve Konstantinopoljske crkve i realno najveće i najuticajnije Ruske pravoslavne crkve. I na Kritu je patrijarh Vartolomej želeo da formalno zapečati svoj primat u vaseljenskom pravoslavlju. Kao drugo, u zainteresovanosti SAD za konačno odvajanje Ukrajine od Rusije, a posle državnog prevrata u Kijevu koji su inicirali Amerikanci, ostala je samo jedna realna veza – duhovna. Vlasti SAD tradicionalno imaju ogroman uticaj na politiku Fanara. Zbog toga se može potpuno opravdano reći da su crkveni sukob u Ukrajini ostvarile Sjedinjene Američke Države – rukama konstantinopoljskog patrijarha.

Kako tumačite trenutno stanje u svetskom pravoslavlju i koji su razlozi neuspeha Sabora u Amanu?
Danas je stanje u svetskom pravoslavlju krajnje uznemiravajuće i opasno, sukob Moskve i Konstantinopolja se produbljuje. Fanar je uspeo da u proces priznavanja raskolnika iz PCU uvuče i tri grčke crkve: Aleksandrijsku patrijaršiju, Grčku i Kiparsku crkvu. Postoji opasnost da im se mogu pridružiti i Gruzijska i Bugarska crkva, gde među arhijerejima ima mnogo protivnika RPC i Rusije.
Nažalost, takozvani Amanski format, kao mehanizam prevazilaženja raskola u vaseljenskom pravoslavlju, nije dobio svoj nastavak. Činjenica da je skup održan u Amanu pod pokroviteljstvom jerusalimskog patrijarha Teofila delovala je ohrabrujuće, čak i ako imamo u vidu da na njemu nije bio zastupljen visok nivo predstavnika.
Ne bih nazvao savetovanje u Amanu neuspehom, neuspeh predstavlja odsustvo napretka o tom pitanju posle savetovanja. Razloga je mnogo. Kao prvo, savetovanje u Amanu aktivno je sabotirao patrijarh Vartolomej, a on još ima jak uticaj u svetu. Kao drugo, nije najsrećnije izabrano mesto za održavanje skupa, što je dovelo do neučestvovanja na njemu predstavnika Antiohijske patrijaršije koja nema kanonsko opštenje s Jerusalimom. Da je savetovanje održano u Moskvi, to se moglo izbeći. Kao treće, ponovo je loš posao odradila naša diplomatija, u Amanu je moglo biti više učesnika.

[restrict]

Zašto među današnjim episkopima slovenskih crkava ne postoji jasna svest o opasnosti od istočnog papizma koju je imao Sveti Sava, a postoji i nespremnost da se istočni papizam kvalifikuje kao jeres?
Upravo to i jeste glavni razlog neuspeha „Amanskog formata“. Nije jasan dnevni red. Za sada mi vidimo samo pokušaje dostizanja kompromisa. Međutim, o kakvom kompromisu može biti reči kada je patrijarh Vartolomej samovoljno legalizovao raskolnike, od kojih neki (poput glave PCU Dumenka) nemaju čak ni zakonito rukopoloženje? Na kraju krajeva, nije jasan format kompromisa, niko ga javno ne objavljuje. Na kakvoj platformi se predlaže dogovor? U čemu treba da popuste jedni drugima?
Nešto dosledniju poziciju zauzela je Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije. Upravo otud čujemo optužbe na adresu patrijarha Vartolomeja za istočni papizam. Međutim, problem je u tome što mi još nismo spremni da jasno i razgovetno osudimo zapadni papizam. Postoje ljudi, u tom smislu i među visoko postavljenim u crkvenoj hijerarhiji, koji se upuštaju u rasuđivanja da katoličanstvo nije priznato kao jeres na Vaseljenskom saboru, pa se zbog toga ne može takvim smatrati. Istorijski ne tako davno, 1993. godine, bio je potpisan Balamandski sporazum s Rimokatoličkom crkvom, u kome je zvanično bilo objavljeno da je moguće spasenje i u Rimokatoličkoj crkvi, a ona je u tom sporazumu nazvana „sestrinskom crkvom“. Ispod dokumenta stoje potpisi predstavnika kako Konstantinopoljske, tako i Ruske pravoslavne crkve (Srpska pravoslavna crkva, slava Bogu, to nije potpisala) i Balamandski sporazum do današnjeg dana nije poništen, iako nema praktičnih koraka o pitanju njegove realizacije.
Modernističko-ekumenističko bogoslovlje, neka vrsta „pravoslavnog“ protestantizma, nije začeto u grčkim crkvama već među ruskim izbeglim bogoslovima i filozofima (Afanasijev, Kartašov, Šmeman, Berđajev) u okviru Instituta Sv. Sergija u Parizu. Koji su duhovni i političko-istorijski razlozi ovoj pojavi?
Revolucija 1917. godine nije nastala slučajno. Procesi razlaganja su bili veoma obuzeli vladajuću elitu Rusije. Duboko verujući imperator Nikolaj i imperatrisa Aleksandra Fjodorovna morali su prikrivati svoju veru, pošto je viši svet verujuće ljude smatrao skoro nenormalnim. Cara je izdala upravo ta elita: viši generali, velikodostojnici i političari. Ljudi koje ste pobrojali pripadali su eliti Ruske imperije, pa su zbog toga već izgubili vezu sa svetootačkim pravoslavljem. To je prvo.
Kao drugo, ruski emigranti koji su bili prinuđeni da beže iz zemlje tražili su podršku u evropskim hrišćanskim zemljama, kod katolika i protestanata. To je predstavljalo psihološku osnovu za pojavu ekumenizma. Proturane su čak i ideje da se u borbi protiv boljševizma i komunizma stvori „svešteni savez hrišćanskih naroda“. Nije slučajno da su mnogi ruski emigranti podržavali Hitlera, koji je počeo rat protiv Sovjetske Rusije, videći u njemu oslobodioca Rusije.
Očigledno je da je poslije neuspeha političkog globalizma da uspostavi dominaciju ozbiljno ugrožen i religiozni globalizam, odnosno „svejeres ekumenizma“ (Sveti Justin Ćelijski). Da li je, u sadašnjim uslovima, došlo do promene taktike u delovanju ekumenističkog pokreta?
Po mom mišljenju, ekumenizam je umro pre globalizma, koji umire pred našim očima. Čak možemo reći da je smrt ekumenizma predstavljala glasnika smrti globalizma. Glavni razlog za smrt ekumenizma je protivljenje verujućeg naroda: mirjana, duhovenstva i nekih arhijereja u svim Crkvama, u tom smislu i u RPC. Veliku ulogu u tome imala je kritika ekumenizma od strane prepodobnog Justina (Popovića), koji je bio veliki poznavalac ruske kulture.
Danas je ideja ekumenizma izgubila popularnost i privlačnost. Razlog za to leži u aktivnom razlaganju protestantskih crkava, koje su u ekumenističkom pokretu igrale dominantnu ulogu. Danas su praktično sve denominacije priznale žensko sveštenstvo, homoseksualne brakove, zbog toga bi opštenje s njima bilo prosto za osudu, zamislite da gledate kako nam dolazi u posetu nekakva „episkopica“ ili „episkop-transdžender“. Ipak, pravoslavni još nisu došli do toga. Naravno, RPC je i dalje ostala prisutna u glavnom ekumenističkom organu – Svetskom savezu crkava – ali više po inerciji. Kontakti su svedeni na minimum. Danas je ekumenizam istisnut od strane filokatolicizma, kao pretnja i glavni izazov pravoslavlju.
Šta podrazumevate pod pojmom filokatolicizma i koja se opasnost skriva iza tih kretanja?
Filokatolicizam u bukvalnom smislu reči znači ljubav prema katolicima, a u praksi se to svodi na pokušaj ujedinjenja Pravoslavne crkve sa Rimokatoličkom. No ne u obliku unije kako se to dešavalo u prošlosti, to jest ne u formi potčinjavanja Vatikanu nego u obliku opravdanja katolicizma kao „raznovrsnosti normi“.
To se uklapa u opšti trend koji postaje vladajući na Zapadu – trend stvaranja „nove normalnosti“. To uključuje u sebe i opravdavanje homoseksualizma kao norme, porodice bez dece kao ideala, „dženderske raznovrsnosti“, prihvatanja eutanazije, veštačke oplodnje, što se nekada naziva ideologijom transhumanizma. Šta je ujedinjujuće u svemu tome? Jedna prosta teza koja se svodi na tvrdnju da istine nema, da je istina višestrana, na životnom nivou ovako izgleda: svako ima svoja prava. To nas upućuje na čuveni razgovor Pilata sa Spasiteljem, kada je cinični Pilat skeptički rekao Hristu – šta je istina? (Jovan, 18: 38).
Tako i savremeni Zapad, odrekavši se Hrista, ide Pilatovim tragom tvrdeći da nema apsolutne Istine. Kad se Istina relativizuje, onda porodica nije savez muškarca i žene nego savez bilo koga s bilo kim. Tada nema muškog i ženskog, nego postoji raznovrsnost džendera. I tada nema granice u istinitoj Crkvi, koju definišu dogmati pravoslavnog veroučenja, nego postoje „sestrinske crkve“ koje su se razišle u nekim istorijskim pitanjima. Eto šta danas predstavlja najveći izazov pravoslavlju! A ekumenizam je ostao u prošlosti – u HH veku.
Da li je Ukrajina danas bliže ili dalje od Rusije u odnosu na početak ukrajinske krize 2014. godine? Koliko je realna opasnost da Ukrajina postane član NATO-a?
Naravno, od NATO-a možemo svašta očekivati, međutim, mislim da je malo verovatno prisajedinjenje Ukrajine tom bloku. Teško da će evropski saveznici SAD na to pristati. Sami Amerikanci, posle bekstva iz Avganistana i početka otvorenog trvenja s Kinom, takođe nisu zainteresovani za dugoročno zaoštravanje s Rusijom.
Da li je Ukrajina danas dalje od Rusije nego 2014. godine? Nesumnjivo. Međutim, pošto protekne sedam godina, shvataš da taj gnojni prišt banderovštine (nasleđe ideologa ukrajinskog nacionalizma Stepana Bandere, radikalnog nacionaliste, teroriste i kolaboracioniste u II svetskom ratu, koji je danas popularan među ukrajinskim nacionalistima bliskim neonacističkom pokretu „Desni sektor“, prim. prev.) na ruskom telu pre ili kasnije mora da pukne. Vlasti Rusije su dozvolile mnogo grešaka u odnosima s Ukrajinom, nekad do naivnosti, smatrajući da su Rusija i Ukrajina toliko bliske da je sukob među njima nemoguć. Moskva je stavljala akcenat na ekonomsku saradnju, dok su se SAD oslanjale na ukrajinsku dijasporu u Americi (u osnovi rusofobnu), u kulturnom i ideološkom smislu ciljano odvajajući Kijev od Moskve.
Međutim, ukrajinski nacionalisti, uz svu svoju mržnju prema Rusiji, u velikoj meri govore ruskim jezikom, zavise od ruske kulture, a mnogi ostaju članovi jedinstvene Ruske pravoslavne crkve. To daje nadu da je u budućnosti moguć povratak ruskom jedinstvu. Ako se osvrnemo na istoriju, kod nas ni u prošlosti nisu bili jednostavni odnosi, ali su se Ukrajinci ipak vraćali ruskosti. Kao bludni sin, ka svom poreklu.
Šta bi sve trebalo da ima u vidu pravoslavni pogled na današnja, brižljivo osmišljena, globalizacijska kretanja ka digitalizaciji, desuverenizaciji, depopulaciji i dehumanizaciji? Da li vidimo kontrakretanje u okviru pravoslavnog sveta?
U pitanju digitalizacije, nama je važno, kako voli da kaže naš predsednik Vladimir Putin, „odvojiti muve od mesa“. Digitalizacija je neizbežna, ukoliko mi odustanemo od nje, rizikujemo da zaostanemo za tehnološki razvijenim zemljama. Tada ćemo „biti slomljeni“, kako je svojevremeno rekao Josif Visarionovič Staljin, obrazlažući neophodnost industrijalizacije u SSSR-u. Zbog toga je digitalizacija neizbežnost, digitalne tehnologije je neophodno usvajati i razvijati.
Međutim, proces digitalizacije ima i svoju drugu stranu – pojavljuje se mogućnost i sablazan da se uspostavi kontrola nad ljudima, da se ostvare projekti koje su opisali još antiutopisti (Jevgenij Zamjatin, Džordž Orvel i drugi). U tom smislu digitalizacija može odigrati ulogu u pripremi apokalipse. Posebno ukoliko digitalizacija bude praćena procesom desuverenizacije, predajom državnih funkcija nadnacionalnim strukturama.
Drugim rečima, neophodno je trezveno i razumno se odnositi prema digitalizaciji. Na kraju krajeva, uz pomoć sekire se može sagraditi kuća, ali se može i ubiti čovek. Tako je i s digitalizacijom, to je samo tehnologija.
U toku je svojevrsna kampanja smanjenja broja ubijenih Srba u hrvatskim ustaškim logorima, čak su u kampanju uključeni i pojedini srpski episkopi. Kako se u takvim okolnostima boriti protiv falsifikovanja istorije i omalovažavanja mučenika?
U poslednje vreme vlasti Rusije su ozbiljno zabrinute falsifikovanjem istorije Velikog otadžbinskog rata ili u celini Drugog svetskog rata. To je povezano s tim da posledice falsifikovanja istorije mogu da se prevrate u potpuno opipljivu političku štetu za Rusiju. Jer ukoliko priznamo jednaku odgovornost fašističke Nemačke i SSSR-a za pokretanje rata, onda se može postaviti pitanje i o obeštećenju „žrtava“, a Poljska, Ukrajina i zemlje Pribaltika su spremne da sebe proglase takvim. Iza toga bi sledilo pitanje i o isključenju Rusije iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, zahtev da se vrate „okupirane“ teritorije Japanu, pa čak i Nemačkoj. Zbog toga je naša vlast, shvativši razmere pretnje, počela da se aktivno štiti i razotkriva saučesništvo i saradnju s fašistima nekih evropskih „partnera“. Pored toga, verovatno je i dojadila uloga večnog krivca u komunikaciji s predstavnicima Zapada.
Kod problema falsifikovanja istorije postoji i unutrašnji značaj, kada se iskrivljuju stranice naše dorevolucionarne istorije kako bi se ugodilo nacionalnim manjinama. Kao na primer kada se radi o Kavkaskom ratu Rusije u XIX veku ili osvajanju Kazanja od strane armije Ivana Groznog. A vlast pri tome „zabija glavu u pesak“. Neophodno je dosledno braniti istorijsku istinu, bez obzira na koju se stranicu istorije to odnosilo.
S bolom i nevericom pratimo sukobe između ruskih patriota u pogledu vakcinacije. Može li ruski korpus dozvoliti sebi još jednu nametnutu podelu na „crvene“ i „bele“?
Problem vakcinacije, nažalost, doveo je do ozbiljnih razilaženja među pravoslavnima. Razlozi za to leže u zastarelom nepoverenju prema vlastima koja je dosta obmanjivala ljude, odnosno u složenosti koronavirusne epopeje kao takve. Već sada mnogi stručnjaci govore da kovid koji sada besni ima veštačko poreklo, to jest da je to u suštini biološko oružje. Cilj kovida je očigledan – prekompozicija svetskog prostranstva, otvaranje puta za digitalnu ekonomiju sa svim opasnostima koje su s tim povezane. No za uspostavljanje nove privrede, novog svetskog poretka, neophodno je uništiti stari, koji se u velikoj meri drži na široko rasprostranjenom srednjem biznisu. Kovid ubija upravo taj srednji biznis uz pomoć ograničavanja u kretanju, zatvaranja preduzeća uslužne delatnosti, raznovrsnog posredničkog biznisa. Uništava se socijalna sfera koja omogućava da se živi na račun državnih donacija mnogim siromašnim, posebno novim migrantima u Evropi. Sprema se socijalna eksplozija koja može biti prepuna buntova i ratova.
A vakcinacija je pokušaj da se zaustave ili oslabe lokdauni i ograničenja. Međutim, među verujućim su počele da se aktivno šire svakojake glasine i bajke, čiji se smisao sastoji u tome da je cilj epidemije kovida sveopšta vakcinacija čija je svrha da genetski promeni čoveka kako bi on izgubio obraz Božji u sebi, da svi budu čipovani i nasilno prime pečat antihrista. To je izazvalo nepoverenje prema vakcinama, posebno u uslovima kada su vakcine pravljene u žurbi i nisu prošle potrebnu proveru.
Nažalost, priča s vakcinacijom je projavila deficit trezvenog razmišljanja među verujućim.
Da li je rusko samodržavlje prošlost ili neprolazna mogućnost vaspostavljanja subjekta sposobnog da se bori sa zlom ovoga sveta?
Naravno, samodržavlje ostaje neprolazna vrednost, pošto je vlast Pomazanika Gospodnjeg – ideal državnog ustrojstva. Čini mi se da je Čerčil rekao da demokratija ima mnogo mana, ali da čovečanstvo nije smislilo bolji oblik vladavine. To je on rekao zato što nije znao šta je pravoslavlje i šta je samodržavlje. Po pravilnoj primedbi ruskog mislioca Lava Tihomirova, demokratija izražava poverenje naroda prema količinskoj sili (većina je uvek u pravu), a samodržavlje znači da narod više veruje sili moralnoj, narod veruje Bogu i Njegovom Pomazaniku. Zbog toga samodržavlje ponovo može postati aktuelno ako se narod vrati veri, ako ponovo počne da se uzda u Boga.
Po mom mišljenju neki monarhisti greše u svojim rasuđivanjima o monarhiji, očekujući da može biti uspostavljena takva monarhija kakva je ona bila pre revolucije 1917. godine. Ali ne možete dva puta zakoračiti u istu reku, istorijska situacija se menja, menja se socijalno ustrojstvo društva. Zato bih govorio o mogućnosti realizacije u praksi samog monarhističkog principa ustrojstva vlasti. Naravno, govoriti o stvaranju ustavne monarhije znači ne shvatati samu suštinu monarhije. Mi vidimo na primeru Evrope da se ustavne monarhije ni po čemu ne razlikuju od demokratskih republika o pitanju homoseksualnih „porodica“, dženderske politike, rušenja porodice uz pomoć maloletničkog pravosuđa i ostalih novih „dobara“ evropske civilizacije. Čemu onda ustavna monarhija ukoliko ona nije u stanju da ojača i podrži moralnost u narodu, osnovu vere u Trojičnog Boga?!
Zalog mogućeg preporoda samodržavlja u Rusiji predstavlja podvig cara-mučenika Nikolaja II, koji nije postao učesnik bratoubilačkog rata, sačuvavši rizu samodršca čistom od bratske krvi. Zbog toga će široko poštovanje podviga Cara Nikolaja približiti obnovu samodržavlja u Rusiji.
Svedoci smo da ideološke podele u okviru ruskih i srpskih zemalja još uvek postoje. Kako ih nadići i na istinit način predstaviti i Prvi i Drugi svetski rat?
Kamen spoticanja za ruske pravoslavne patriote postao je odnos prema sovjetskoj epohi, taj odnos nas deli na crvene i bele patriote. I to je ozbiljan izazov iza koga stoji pitanje o jedinstvu naše istorije. Našu istoriju treba prihvatiti kao takvu, kakvu nam je Bog dao, napisao je jednom naš veliki pesnik Aleksandar Puškin.
Mi treba da naučimo da razlikujemo pad 1917. godine, tragediju bratoubilačkog Građanskog rata, obnovu državnosti pod Staljinom, veliku pobedu 1945. godine koju je Gospod darovao pobedonosnoj Crvenoj armiji na Vaskrsenje Hristovo. Sovjetska epoha je bila različita. Na kraju krajeva, ruski narod je preobrazio bogoborački komunizam u stvaralački socijalizam, ali ne do kraja, bezbožje je ipak ostalo deo zvanične ideologije. Zato se i srušio SSSR, jer nije bio u stanju da se suprotstavi sofisticiranom ideološkom ratu Zapada. Rečju, nama je neophodno razraditi zdrav odnos prema sovjetskoj epohi, tada možemo preovladati podelu patriotskih snaga. Tada možemo imati i pravilan odnos prema dva velika rata u HH veku.
Saopštenje mitropolita Ilariona o pripremi novog susreta patrijarha Kirila s rimskim papom izazvalo je veliki odjek u ruskoj pravoslavnoj javnosti. Vaš komentar?
Saopštenje mitropolita Ilariona odjeknulo je poput bombe u pravoslavnom medijskom prostranstvu. U pravoslavnoj javnosti, među mirjanima, sveštenicima i većini arhijereja vlada nedvosmisleno negativan odnos prema mogućnosti susreta prvojerarha naše crkve patrijarha Kirila s rimskim papom Franciskom, a pošto se iza toga krije pretnja izričitog priznanja katolika kao dela Crkve Hristove, od koje su oni otpali iskrivljujući pravoslavnu dogmatiku.
Posle prvog susreta patrijarha Kirila s rimskim papom Franciskom u Havani pojavila se napetost u našoj crkvi, pojavio se „pokret nepominjućih“ (pojedini crkveni klirici koji odbijaju da na bogosluženjima pominju ime patrijarha Kirila, prim. prev.). Mnogi revnosni sveštenici su se našli pod zabranom, avaj, nisu svi uspeli da prevladaju to iskušenje, neki su iz spasonosne Crkve otišli u raskol. Nadajmo se da će svjatejšij patrijarh čuti našu zabrinutost i ostaviti po strani planove o susretu s rimskim pontifikom, ma koliko važna i obećavajuća izgledala navodna dobrobit od tog susreta.

[/restrict]

S ruskog preveo: Ranko Gojković