АНАТОЛИЈ СТЕПАНОВ – ЕКУМЕНИЗАМ ЈЕ УМРО ПРЕ ГЛОБАЛИЗМА

Разговарала Милана Бабић

Смрт екуменизма представљала је гласника смрти глобализма, а главна опасност лежи у филокатолицизму. У православној јавности, међу мирјанима, свештеницима и већини архијереја влада недвосмислено негативан однос према могућности сусрета првојерарха наше цркве патријарха Кирила с римским папом Франциском – иза тога се крије претња изричитог признања католика као дела Цркве Христове, од које су они отпали искривљујући православну догматику

Јован Дучић указује да је већ у 16. веку хрватски калуђер Крижанић ишао у Русију с идејом да целу славенску Русију приведе католичкој цркви, а тако да не би требало нападати православље, већ проповедати да су обе хришћанске вере једнаке у основи, али да су Грци преварили Русе.
Данас, сведоци смо, да то кретање добија на снази. Каква је будућа улога Русије и Руске православне цркве у светским кретањима? Колико је Русија свесна садашњег преломног тренутка и свог позвања? Замолили смо признатог познаваоца црквене проблематике Анатолија Димитријевича Степанова, уредника „Руске народне линије“, да нам представи руско гледиште на протекла драматична дешавања и најаву могућег поновног сусрета руског патријарха и папе.

Како објашњавате преокрет који се догодио када је у питању учешће Руске цркве на Критском сабору и да ли се формирање тзв. Православне цркве Украјине може тумачити као освета Руској цркви за неучествовање у раду Критског сабора?
Мислим да не треба одбацити тај мотив освете патријарха Вартоломеја. Као и грешке наше црквене дипломатије, које су продубиле конфликт.
Треба напоменути да се до последњег тренутка Руска православна црква припремала да учествује у Критском сабору. Чак је сабор пребачен из Истанбула на Крит по захтеву РПЦ – тада су били затегнути односи између Русије и Турске због рушења руског авиона изнад Сирије од стране турске армије. Представници РПЦ су учествовали у свим предсаборским заседањима, разматрали су пројекте докумената. Почетком фебруара 2016. године одржан је Архијерејски сабор Руске православне цркве који је утврдио пројекте докумената Критског сабора и састав делегације РПЦ на сабору.
Међутим, током пролећа је у нашој цркви знатно појачана критика докумената Критског сабора. Као одговор на то, Свети синод је у пролеће 2016. године организовао конференцију на Свето-Тихоновском универзитету, на којој су учествовали архијереји, свештеници и мирјани. На конференцији је изложено много компетентне критике на рачун докумената Критског сабора. Тада је донето решење да се конференција обрати свештеноначалију РПЦ са предлогом да се траже измене у тим документима, како би се из формулација уклонила двосмисленост. Тај захтев је упућен константинопољском патријарху, али је био игнорисан. И тада је Свети синод донео одлуку да не учествује на Сабору. Сматрам да је велика грешка и чак изазов Константинопољу било то што је одлука РПЦ о неучествовању на Критском сабору била донета буквално уочи његовог отварања. Није требало одуговлачити. Иначе, да је то раније урађено, тада би и друге цркве могле отказати учешће. Знам да се свештеноначалије СПЦ колебало у доношењу коначне одлуке.
Наравно, мотив личне освете, иако важан, није могао бити главни узрок антиканонског деловања патријарха Вартоломеја у Украјини. Постоје нешто важнији разлози. У крајњем случају, могу навести два. Као прво, већ одавно је била у току, иако прикривена, у стварности реална борба за примат у васељенском православљу, између формално прве Константинопољске цркве и реално највеће и најутицајније Руске православне цркве. И на Криту је патријарх Вартоломеј желео да формално запечати свој примат у васељенском православљу. Као друго, у заинтересованости САД за коначно одвајање Украјине од Русије, а после државног преврата у Кијеву који су иницирали Американци, остала је само једна реална веза – духовна. Власти САД традиционално имају огроман утицај на политику Фанара. Због тога се може потпуно оправдано рећи да су црквени сукоб у Украјини оствариле Сједињене Америчке Државе – рукама константинопољског патријарха.

Како тумачите тренутно стање у светском православљу и који су разлози неуспеха Сабора у Аману?
Данас је стање у светском православљу крајње узнемиравајуће и опасно, сукоб Москве и Константинопоља се продубљује. Фанар је успео да у процес признавања расколника из ПЦУ увуче и три грчке цркве: Александријску патријаршију, Грчку и Кипарску цркву. Постоји опасност да им се могу придружити и Грузијска и Бугарска црква, где међу архијерејима има много противника РПЦ и Русије.
Нажалост, такозвани Амански формат, као механизам превазилажења раскола у васељенском православљу, није добио свој наставак. Чињеница да је скуп одржан у Аману под покровитељством јерусалимског патријарха Теофила деловала је охрабрујуће, чак и ако имамо у виду да на њему није био заступљен висок ниво представника.
Не бих назвао саветовање у Аману неуспехом, неуспех представља одсуство напретка о том питању после саветовања. Разлога је много. Као прво, саветовање у Аману активно је саботирао патријарх Вартоломеј, а он још има јак утицај у свету. Као друго, није најсрећније изабрано место за одржавање скупа, што је довело до неучествовања на њему представника Антиохијске патријаршије која нема канонско општење с Јерусалимом. Да је саветовање одржано у Москви, то се могло избећи. Као треће, поново је лош посао одрадила наша дипломатија, у Аману је могло бити више учесника.

[restrict]

Зашто међу данашњим епископима словенских цркава не постоји јасна свест о опасности од источног папизма коју је имао Свети Сава, а постоји и неспремност да се источни папизам квалификује као јерес?
Управо то и јесте главни разлог неуспеха „Аманског формата“. Није јасан дневни ред. За сада ми видимо само покушаје достизања компромиса. Међутим, о каквом компромису може бити речи када је патријарх Вартоломеј самовољно легализовао расколнике, од којих неки (попут главе ПЦУ Думенка) немају чак ни законито рукоположење? На крају крајева, није јасан формат компромиса, нико га јавно не објављује. На каквој платформи се предлаже договор? У чему треба да попусте једни другима?
Нешто доследнију позицију заузела је Украјинска православна црква Московске патријаршије. Управо отуд чујемо оптужбе на адресу патријарха Вартоломеја за источни папизам. Међутим, проблем је у томе што ми још нисмо спремни да јасно и разговетно осудимо западни папизам. Постоје људи, у том смислу и међу високо постављеним у црквеној хијерархији, који се упуштају у расуђивања да католичанство није признато као јерес на Васељенском сабору, па се због тога не може таквим сматрати. Историјски не тако давно, 1993. године, био је потписан Баламандски споразум с Римокатоличком црквом, у коме је званично било објављено да је могуће спасење и у Римокатоличкој цркви, а она је у том споразуму названа „сестринском црквом“. Испод документа стоје потписи представника како Константинопољске, тако и Руске православне цркве (Српска православна црква, слава Богу, то није потписала) и Баламандски споразум до данашњег дана није поништен, иако нема практичних корака о питању његове реализације.
Модернистичко-екуменистичко богословље, нека врста „православног“ протестантизма, није зачето у грчким црквама већ међу руским избеглим богословима и филозофима (Афанасијев, Карташов, Шмеман, Берђајев) у оквиру Института Св. Сергија у Паризу. Који су духовни и политичко-историјски разлози овој појави?
Револуција 1917. године није настала случајно. Процеси разлагања су били веома обузели владајућу елиту Русије. Дубоко верујући император Николај и императриса Александра Фјодоровна морали су прикривати своју веру, пошто је виши свет верујуће људе сматрао скоро ненормалним. Цара је издала управо та елита: виши генерали, великодостојници и политичари. Људи које сте побројали припадали су елити Руске империје, па су због тога већ изгубили везу са светоотачким православљем. То је прво.
Као друго, руски емигранти који су били принуђени да беже из земље тражили су подршку у европским хришћанским земљама, код католика и протестаната. То је представљало психолошку основу за појаву екуменизма. Протуране су чак и идеје да се у борби против бољшевизма и комунизма створи „свештени савез хришћанских народа“. Није случајно да су многи руски емигранти подржавали Хитлера, који је почео рат против Совјетске Русије, видећи у њему ослободиоца Русије.
Очигледно је да је послије неуспеха политичког глобализма да успостави доминацију озбиљно угрожен и религиозни глобализам, односно „свејерес екуменизма“ (Свети Јустин Ћелијски). Да ли је, у садашњим условима, дошло до промене тактике у деловању екуменистичког покрета?
По мом мишљењу, екуменизам је умро пре глобализма, који умире пред нашим очима. Чак можемо рећи да је смрт екуменизма представљала гласника смрти глобализма. Главни разлог за смрт екуменизма је противљење верујућег народа: мирјана, духовенства и неких архијереја у свим Црквама, у том смислу и у РПЦ. Велику улогу у томе имала је критика екуменизма од стране преподобног Јустина (Поповића), који је био велики познавалац руске културе.
Данас је идеја екуменизма изгубила популарност и привлачност. Разлог за то лежи у активном разлагању протестантских цркава, које су у екуменистичком покрету играле доминантну улогу. Данас су практично све деноминације признале женско свештенство, хомосексуалне бракове, због тога би општење с њима било просто за осуду, замислите да гледате како нам долази у посету некаква „епископица“ или „епископ-трансџендер“. Ипак, православни још нису дошли до тога. Наравно, РПЦ је и даље остала присутна у главном екуменистичком органу – Светском савезу цркава – али више по инерцији. Контакти су сведени на минимум. Данас је екуменизам истиснут од стране филокатолицизма, као претња и главни изазов православљу.
Шта подразумевате под појмом филокатолицизма и која се опасност скрива иза тих кретања?
Филокатолицизам у буквалном смислу речи значи љубав према католицима, а у пракси се то своди на покушај уједињења Православне цркве са Римокатоличком. Но не у облику уније како се то дешавало у прошлости, то јест не у форми потчињавања Ватикану него у облику оправдања католицизма као „разноврсности норми“.
То се уклапа у општи тренд који постаје владајући на Западу – тренд стварања „нове нормалности“. То укључује у себе и оправдавање хомосексуализма као норме, породице без деце као идеала, „џендерске разноврсности“, прихватања еутаназије, вештачке оплодње, што се некада назива идеологијом трансхуманизма. Шта је уједињујуће у свему томе? Једна проста теза која се своди на тврдњу да истине нема, да је истина вишестрана, на животном нивоу овако изгледа: свако има своја права. То нас упућује на чувени разговор Пилата са Спаситељем, када је цинични Пилат скептички рекао Христу – шта је истина? (Јован, 18: 38).
Тако и савремени Запад, одрекавши се Христа, иде Пилатовим трагом тврдећи да нема апсолутне Истине. Кад се Истина релативизује, онда породица није савез мушкарца и жене него савез било кога с било ким. Тада нема мушког и женског, него постоји разноврсност џендера. И тада нема границе у истинитој Цркви, коју дефинишу догмати православног вероучења, него постоје „сестринске цркве“ које су се разишле у неким историјским питањима. Ето шта данас представља највећи изазов православљу! А екуменизам је остао у прошлости – у ХХ веку.
Да ли је Украјина данас ближе или даље од Русије у односу на почетак украјинске кризе 2014. године? Колико је реална опасност да Украјина постане члан НАТО-а?
Наравно, од НАТО-а можемо свашта очекивати, међутим, мислим да је мало вероватно присаједињење Украјине том блоку. Тешко да ће европски савезници САД на то пристати. Сами Американци, после бекства из Авганистана и почетка отвореног трвења с Кином, такође нису заинтересовани за дугорочно заоштравање с Русијом.
Да ли је Украјина данас даље од Русије него 2014. године? Несумњиво. Међутим, пошто протекне седам година, схваташ да тај гнојни пришт бандеровштине (наслеђе идеолога украјинског национализма Степана Бандере, радикалног националисте, терористе и колаборационисте у II светском рату, који је данас популаран међу украјинским националистима блиским неонацистичком покрету „Десни сектор“, прим. прев.) на руском телу пре или касније мора да пукне. Власти Русије су дозволиле много грешака у односима с Украјином, некад до наивности, сматрајући да су Русија и Украјина толико блиске да је сукоб међу њима немогућ. Москва је стављала акценат на економску сарадњу, док су се САД ослањале на украјинску дијаспору у Америци (у основи русофобну), у културном и идеолошком смислу циљано одвајајући Кијев од Москве.
Међутим, украјински националисти, уз сву своју мржњу према Русији, у великој мери говоре руским језиком, зависе од руске културе, а многи остају чланови јединствене Руске православне цркве. То даје наду да је у будућности могућ повратак руском јединству. Ако се осврнемо на историју, код нас ни у прошлости нису били једноставни односи, али су се Украјинци ипак враћали рускости. Као блудни син, ка свом пореклу.
Шта би све требало да има у виду православни поглед на данашња, брижљиво осмишљена, глобализацијска кретања ка дигитализацији, десуверенизацији, депопулацији и дехуманизацији? Да ли видимо контракретање у оквиру православног света?
У питању дигитализације, нама је важно, како воли да каже наш председник Владимир Путин, „одвојити муве од меса“. Дигитализација је неизбежна, уколико ми одустанемо од ње, ризикујемо да заостанемо за технолошки развијеним земљама. Тада ћемо „бити сломљени“, како је својевремено рекао Јосиф Висарионович Стаљин, образлажући неопходност индустријализације у СССР-у. Због тога је дигитализација неизбежност, дигиталне технологије је неопходно усвајати и развијати.
Међутим, процес дигитализације има и своју другу страну – појављује се могућност и саблазан да се успостави контрола над људима, да се остваре пројекти које су описали још антиутописти (Јевгениј Замјатин, Џорџ Орвел и други). У том смислу дигитализација може одиграти улогу у припреми апокалипсе. Посебно уколико дигитализација буде праћена процесом десуверенизације, предајом државних функција наднационалним структурама.
Другим речима, неопходно је трезвено и разумно се односити према дигитализацији. На крају крајева, уз помоћ секире се може саградити кућа, али се може и убити човек. Тако је и с дигитализацијом, то је само технологија.
У току је својеврсна кампања смањења броја убијених Срба у хрватским усташким логорима, чак су у кампању укључени и поједини српски епископи. Како се у таквим околностима борити против фалсификовања историје и омаловажавања мученика?
У последње време власти Русије су озбиљно забринуте фалсификовањем историје Великог отаџбинског рата или у целини Другог светског рата. То је повезано с тим да последице фалсификовања историје могу да се преврате у потпуно опипљиву политичку штету за Русију. Јер уколико признамо једнаку одговорност фашистичке Немачке и СССР-а за покретање рата, онда се може поставити питање и о обештећењу „жртава“, а Пољска, Украјина и земље Прибалтика су спремне да себе прогласе таквим. Иза тога би следило питање и о искључењу Русије из Савета безбедности Уједињених нација, захтев да се врате „окупиране“ територије Јапану, па чак и Немачкој. Због тога је наша власт, схвативши размере претње, почела да се активно штити и разоткрива саучесништво и сарадњу с фашистима неких европских „партнера“. Поред тога, вероватно је и дојадила улога вечног кривца у комуникацији с представницима Запада.
Код проблема фалсификовања историје постоји и унутрашњи значај, када се искривљују странице наше дореволуционарне историје како би се угодило националним мањинама. Као на пример када се ради о Кавкаском рату Русије у XIX веку или освајању Казања од стране армије Ивана Грозног. А власт при томе „забија главу у песак“. Неопходно је доследно бранити историјску истину, без обзира на коју се страницу историје то односило.
С болом и неверицом пратимо сукобе између руских патриота у погледу вакцинације. Може ли руски корпус дозволити себи још једну наметнуту поделу на „црвене“ и „беле“?
Проблем вакцинације, нажалост, довео је до озбиљних разилажења међу православнима. Разлози за то леже у застарелом неповерењу према властима која је доста обмањивала људе, односно у сложености коронавирусне епопеје као такве. Већ сада многи стручњаци говоре да ковид који сада бесни има вештачко порекло, то јест да је то у суштини биолошко оружје. Циљ ковида је очигледан – прекомпозиција светског пространства, отварање пута за дигиталну економију са свим опасностима које су с тим повезане. Но за успостављање нове привреде, новог светског поретка, неопходно је уништити стари, који се у великој мери држи на широко распрострањеном средњем бизнису. Ковид убија управо тај средњи бизнис уз помоћ ограничавања у кретању, затварања предузећа услужне делатности, разноврсног посредничког бизниса. Уништава се социјална сфера која омогућава да се живи на рачун државних донација многим сиромашним, посебно новим мигрантима у Европи. Спрема се социјална експлозија која може бити препуна бунтова и ратова.
А вакцинација је покушај да се зауставе или ослабе локдауни и ограничења. Међутим, међу верујућим су почеле да се активно шире свакојаке гласине и бајке, чији се смисао састоји у томе да је циљ епидемије ковида свеопшта вакцинација чија је сврха да генетски промени човека како би он изгубио образ Божји у себи, да сви буду чиповани и насилно приме печат антихриста. То је изазвало неповерење према вакцинама, посебно у условима када су вакцине прављене у журби и нису прошле потребну проверу.
Нажалост, прича с вакцинацијом је пројавила дефицит трезвеног размишљања међу верујућим.
Да ли је руско самодржавље прошлост или непролазна могућност васпостављања субјекта способног да се бори са злом овога света?
Наравно, самодржавље остаје непролазна вредност, пошто је власт Помазаника Господњег – идеал државног устројства. Чини ми се да је Черчил рекао да демократија има много мана, али да човечанство није смислило бољи облик владавине. То је он рекао зато што није знао шта је православље и шта је самодржавље. По правилној примедби руског мислиоца Лава Тихомирова, демократија изражава поверење народа према количинској сили (већина је увек у праву), а самодржавље значи да народ више верује сили моралној, народ верује Богу и Његовом Помазанику. Због тога самодржавље поново може постати актуелно ако се народ врати вери, ако поново почне да се узда у Бога.
По мом мишљењу неки монархисти греше у својим расуђивањима о монархији, очекујући да може бити успостављена таква монархија каква је она била пре револуције 1917. године. Али не можете два пута закорачити у исту реку, историјска ситуација се мења, мења се социјално устројство друштва. Зато бих говорио о могућности реализације у пракси самог монархистичког принципа устројства власти. Наравно, говорити о стварању уставне монархије значи не схватати саму суштину монархије. Ми видимо на примеру Европе да се уставне монархије ни по чему не разликују од демократских република о питању хомосексуалних „породица“, џендерске политике, рушења породице уз помоћ малолетничког правосуђа и осталих нових „добара“ европске цивилизације. Чему онда уставна монархија уколико она није у стању да ојача и подржи моралност у народу, основу вере у Тројичног Бога?!
Залог могућег препорода самодржавља у Русији представља подвиг цара-мученика Николаја II, који није постао учесник братоубилачког рата, сачувавши ризу самодршца чистом од братске крви. Због тога ће широко поштовање подвига Цара Николаја приближити обнову самодржавља у Русији.
Сведоци смо да идеолошке поделе у оквиру руских и српских земаља још увек постоје. Како их надићи и на истинит начин представити и Први и Други светски рат?
Камен спотицања за руске православне патриоте постао је однос према совјетској епохи, тај однос нас дели на црвене и беле патриоте. И то је озбиљан изазов иза кога стоји питање о јединству наше историје. Нашу историју треба прихватити као такву, какву нам је Бог дао, написао је једном наш велики песник Александар Пушкин.
Ми треба да научимо да разликујемо пад 1917. године, трагедију братоубилачког Грађанског рата, обнову државности под Стаљином, велику победу 1945. године коју је Господ даровао победоносној Црвеној армији на Васкрсење Христово. Совјетска епоха је била различита. На крају крајева, руски народ је преобразио богоборачки комунизам у стваралачки социјализам, али не до краја, безбожје је ипак остало део званичне идеологије. Зато се и срушио СССР, јер није био у стању да се супротстави софистицираном идеолошком рату Запада. Речју, нама је неопходно разрадити здрав однос према совјетској епохи, тада можемо преовладати поделу патриотских снага. Тада можемо имати и правилан однос према два велика рата у ХХ веку.
Саопштење митрополита Илариона о припреми новог сусрета патријарха Кирила с римским папом изазвало је велики одјек у руској православној јавности. Ваш коментар?
Саопштење митрополита Илариона одјекнуло је попут бомбе у православном медијском пространству. У православној јавности, међу мирјанима, свештеницима и већини архијереја влада недвосмислено негативан однос према могућности сусрета првојерарха наше цркве патријарха Кирила с римским папом Франциском, а пошто се иза тога крије претња изричитог признања католика као дела Цркве Христове, од које су они отпали искривљујући православну догматику.
После првог сусрета патријарха Кирила с римским папом Франциском у Хавани појавила се напетост у нашој цркви, појавио се „покрет непомињућих“ (поједини црквени клирици који одбијају да на богослужењима помињу име патријарха Кирила, прим. прев.). Многи ревносни свештеници су се нашли под забраном, авај, нису сви успели да превладају то искушење, неки су из спасоносне Цркве отишли у раскол. Надајмо се да ће свјатејшиј патријарх чути нашу забринутост и оставити по страни планове о сусрету с римским понтификом, ма колико важна и обећавајућа изгледала наводна добробит од тог сусрета.

[/restrict]

С руског превео: Ранко Гојковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *