TROBOJKE, MURALI I KULTURNI RATOVI KOD NAS – ESTETIKA SRPSKOG OTPORA

Veoma bitan aspekt svakog protesta i bunta je onaj simbolički, tj. simboli koji se na njemu koriste i ističu u prvi plan, oko kojih se istomišljenici okupljaju i sabiraju. Bilo da je reč o zastavama, ikonografiji, muralima, grafitima i sl., neophodna je spoljašnja ekspresija onoga sa čim se identifikujemo iznutra. Stoga borba za ono što čuvamo i branimo unutar nas samih (identitet) mora imati i spoljašnju manifestaciju kroz određenu umetničku formu

Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost – formula je totalitarne države Okeanije iz roman „1984“ Džordža Orvela. A službenici Okeanije (Atlantske imperije) kod nas znaju ovo i u skladu s tim shvataju da onaj ko kontroliše istorijski narativ, kontroliše i politički diskurs. A ko kontroliše politički diskurs, određuje tok svakodnevnih političkih događaja. Tako je „mural revolucija“ koja traje u Srbiji trenutno, kao nastavak prošlogodišnje „trobojka revolucije“ u Crnoj Gori, pokazatelj da i mi, ali i naši protivnici (mnogo bolje od nas) znamo značaj simbolike i narativa za aktuelne političke procese i svakodnevna dešavanja. Pogledajmo za početak kako je to bilo u Crnoj Gori.

TROBOJKA REVOLUCIJA KAO DEO LITIJSKOG USTANKA Prošlogodišnji „litijski ustanak“ u Crnoj Gori je svoje ubrzanje, uobličavanje i medijsko-simboličko zaokruživanje dobio kroz „trobojka revoluciju“, kada se jasno i nedvosmisleno pokazalo da je to u suštini borba za prefiks srpski/srpska i protiv njega, za srpsku crkvu, srpski narod, srpsku istoriju, tradiciju, kulturu i identitet u Crnoj Gori i protiv njih, a koja i dalje traje i kojoj se kraj ne nazire. U tom smislu su značajna dva događaja: prvi je došao krajem januara prošle godine kada je započeta „trobojka revolucija“ iliti „grafitna revolucija“, a drugi kada se i Veliki Štrumpf „priključio“ srpskim naporima u Crnoj Gori. Sve je počelo kada je grupa mladića u podgoričkom naselju Donja Gorica oslikala trobojku nalik onoj koja je bila državna zastava Kraljevine Crne Gore i generalno državna zastava Crne Gore do 12. jula 2004. godine, kada je zamenjena današnjom crvenom. Vlasti su u ovome videle „velikosrpsku“ provokaciju i stoga su zastavu-grafit prekrečile u belo, ali je ona već sutradan obnovljena. Nakon što je slično ponovljeno s grafitom-trobojkom na zidu u podgoričkom naselju Zlatica koja je prekrečena i koji su odonda „čuvali“ službenici MUP-a, započelo je masovno crtanje trobojki i ostalih simbola iz (nesporno srpske) istorije Crne Gore. „Krečenje trobojke u Donjoj Gorici je, dakle, logičkim slijedom događaja, izazvalo jednu nezaustavljivu lavinu i imali smo situaciju kada je cijela država, ne, cijeli region, crtao trobojke kao podršku borbi za svetinje. Kulminacija svega je bila na Zlatici, u mom naselju, gdje je policijski kordon bacao suzavac na nas koji smo branili trobojku. Svjesno kršeći Zakon o državnim simbolima Crne Gore, komunalna policija je prekrečila trobojku, zakonom zaštićenu zastavu u Crnoj Gori, a nas koji smo je branili pohapsila“, kaže Luka Tapušković, mladi srpski aktivista iz Crne Gore i učesnik navedenih događaja, za „Pečat“.
Svoju „maskotu“ litije su dobile nekoliko dana kasnije kada je objavljena vest da je protiv Rade Višnjić, učiteljice u OŠ „Jugoslavija“ u Baru, pokrenut disciplinski postupak zato što su deca na njenom času crtala trobojke uz dodatak figure Velikog Štrumpfa iz dečjeg crtanog filma „Štrumpfovi“. Pošto se pročulo za ovu vest, Veliki Štrumpf se počeo oslikavati uz trobojke na mnogim zidovima i postao je svojevrsni pop-kulturni fenomen i simbol otpora crnogorskim vlastima i njihovoj represiji protiv učesnika litija. Ova medijsko-simbolička akcija je dodatno doprinela popularizaciji i dinamičnosti srpskog otpora otimanju svetinja i daljem crnogorčenju i montenegrinizaciji srpskog faktora u ovoj zemlji. Znali su to i oni s „druge strane“, koji su trobojku brisali gde god su stizali (samo da bi preko noći dobili deset novih u deset drugih gradova), znali su to potpisnici „Apela 88“ i svi oni koji su na deklarativnom nivou branitelji „evropskih vrednosti“ a u praksi obični kršitelji i rušitelji istih, što se jasno videlo na primeru podrške diktatorskom kršenju sekularnosti u Crnoj Gori kroz pokušaj otimanja svetinja i potčinjavanja verske zajednice s kojom se identifikuje apsolutna većina građana Crne Gore.

[restrict] MURAL KAO SIMBOL OTPORA HAŠKOJ ISTORIJI Aktuelni mural u Njegoševoj ulici u Beogradu, koji prikazuje glavnokomandujućeg Vojske Republike Srpske tokom rata, generala Ratka Mladića, iako je „star“ više meseci, dospeo je u centar srpske javnosti tek nedavno, kada su određeni aktivisti (i aktivistkinje) odlučili da ga prekreče i tako „osvetlaju obraz“ Srbije pred svetom. Ovaj mural kao sitni umetnički doprinos sveopštem srpskom otporu atlantizmu koji traje više decenija i koji je najtvrđe i najuspešnije vodio upravo general Mladić, svojim značajem je prerastao samog sebe i postao svojevrsna paradigma (i indikator) mnogo većeg i značajnijeg bojišta i pitanja od onog hoće li ovaj mural ostati tu ili ne. Reč je o bici za narativ, za glavnu i zvaničnu (mejnstrim) interpretaciju srpske istorije sa akcentom na događajima iz devedesetih godina prošlog veka. U skladu s tim, pitanje murala je zapravo pitanje kakva će biti zvanična interpretacija srpske prošlosti, srpska ili haška?
Da ovo nije nikakvo preterivanje, više puta je pokazao i primer iznova progonjenog (mada progon nikada nije stao, samo je intenzitet varirao) profesora Miloša Kovića. Profesor Ković se više puta javno u svojim izlaganjima pitao, pitajući sve nas zapravo, da li će se na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu učiti „haška“ i „NATO istina“ ili prava istorija kako nalažu nauka i struka? Hoće li srpska deca i generacije koje dolaze učiti srpsku istoriju ili istoriju Srbije i Srba iz vizure haških sudija, briselskih i vašingtonskih jastrebova i globalista, te njihovih domaćih pomoćnika na terenu, ovdašnjih autošovinista, drugosrbijanaca i autokolonijalnih kerbera? Nije zgoreg i ovom prilikom pomenuti da je profesor Ković s Dragom Mastilović objavio knjigu „Pravo na istoriju“, koja predstavlja stručni izveštaj i transkript njihovih svedočenja u Haškom tribunalu u suđenju Ratku Mladiću. Kroz svoju ekspertsku demistifikaciju haške interpretacije rata u RS i RSK, demistifikovali su i razobličili sveopšti haški pogled na kompletnu srpsku istoriju, koja se zbog konstrukta pod nazivom „genocid u Srebrenici“ čitava tumači kao genocidna, zločinačka, ratnohuškačka… Može biti da je i ova knjiga, te Kovićevo izlaganje kao svedoka odbrane Mladiću u Hagu, među njegovim „glavnim“ nepočinstvima sa spiska koji su protiv njega sastavili naši „sekularni sveštenici“ globalizma. Pri tome, na tom spisku nema naučnih argumenata protiv njega (sem onih pseudonaučnih koji služe da legitimizuju njegovo nasilno proterivanje), samo vrednosnih. Jer sve se prašta u tim okolnostima, korupcija, naučno-nastavna nekompetentnost, akademska jalovost u pogledu objavljenih knjiga i radova, ali protivljenje haškoj i atlantističkoj viziji srpske prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – nikad, nikome i nikako.
Mural u Njegoševoj ulici je, nakon prvih pokušaja njegovog brisanja (što predstavlja simbolični pokušaj brisanja svakog glasa protiv redefinisanja srpske uloge u događajima devedesetih godina), kao i onomad trobojka na zidovima širom Crne Gore, dobio svoje „blizance“ na brojnim lokacijama širom Beograda i Srbije. Jedan za drugim nastavili su da niču murali s likom „onoga čije se ime ne sme spominjati“ kao dokaz da je srpski inat i dalje živ i da se Srbi ne mire lako s nametnutom prošlošću i nametnutom ulogom večitih negativaca koju moraju nositi do kraja sveta i veka.

A da nije sporan Ratko Mladić kao takav, već da se preko njega vrši obračun sa srpskim nasleđem 1990-ih godina, a preko toga i sa čitavom srpskom suštinom (identitetom) pokazao je i jedan drugi mural koji je doprineo tome da „svaka zver pokaže svoj trag“. Tako je, s pravom možemo zaključiti, ideološki i interesno slična (ako ne i bukvalno ista) grupa ljudi koja je pokušala uništiti mural Mladiću nakratko oštetila mural posvećen Borislavu Pekiću koji je nedavno „nikao“ u Cetinjskoj ulici. Preko veličanstvenog prikaza proslavljenog srpskog pisca neko je pod okriljem noći ostavio latiničnu poruku „Smrt četnicima“. A opštepoznata činjenica je da je „četnik“ svako ko odstupa od titoističko-drugosrbijanske ideološke matrice, dolazio on s levog i čak komunističkog krila (general Mladić) ili sa desnog, nacionalnog i građanskog (Pekić).
Time su inače veoma teško spojivi Mladić i Pekić dobili zajedničko „priznanje“ domaćih građanističkih talibana time što su u prvom prepoznali nekoga ko je iz komunističkog ruha i zablude bratstva i jedinstva izašao na ispravan (srpski) način, a u drugome nekoga ko je razobličavao titoistički komunizam sa nacionalnih i građanskih pozicija iznutra, čime se negira i prokazuje „modernost“ i savremenost domaćih (nekadašnjih kako i današnjih) titoista koji bi sa srpom i čekićem da idu među one „razvijene i civilizovane“ zemlje Zapada koje su se protiv tih simbola borile skoro pola veka.
Isto za „Pečat“ kaže i istaknuti srpski pisac Slobodan Vladušić: „Pekić je figura koja nam dočarava šta je bila istinska građanska svest u Srbiji, pre nego što je pojam građanina počeo da znači anacionalnog potrošača spremnog da u svemu sledi Megalopolis, odnosno diktat transnacionalne mreže svetskih korporacija. Za Pekića je građanin sinteza nacionalnog i demokratskog osećanja koji su neodvojivi. Dakle, Pekić je znao da u koloniji nema demokratije, ali i to da slobodna, suverena zemlja treba da bude demokratska, što je za njega značilo – pravedna zemlja. Pošto još uvek ima dosta ljudi u ovoj zemlji koji mogu da razumeju Pekića, čini mi se da je neko odlučio da ga falsifikuje: prvo je prikazan kao neki anacionalni intelektualac, a sada žele da mu prilepe etiketu četnika, što Pekić naravno nije bio.“ Slučaj Pekića je ukazao na kulturni rat koji u Srbiji i protiv Srba traje dosta duže nego što smo toga svesni.

KULTURNI RAT U DOMAĆEM IZDANJU Sve ove događaje oko trobojki, murala, istorijskog narativa i ostalih savremenih kretanja i dešavanja u srpskoj politici i kulturi možemo zbirnim imenom označiti kao kulturne ratove. A prema Oksfordskom rečniku reči i izraza kulturni ratovi su konflikti između grupa s različitim idealima, uverenjima, filozofijama i sl. a učesnici u ovim sukobima su ljudi aktivni u naporima da zaštite određenu kulturu ili set vrednosti za koji smatraju da je na udaru i pod pretnjom. U konkretnom slučaju, reč je o srpskoj kulturi i našoj kulturi sećanja. Jer aktuelni rat protiv srpske kulture, kao i protiv naše kulture sećanja (pre svega na dešavanja iz poslednje decenije dvadesetog veka a potom i ono najvažnije – iz Drugog svetskog rata i pretrpljenog genocida), predstavlja temeljno isplanirani i obilato finansirani plan koji se ostvaruje pred našim očima. Plan da se redefiniše srpski identitet, restrukturira kompletno srpsko biće i suština kako bismo postali obična biomasa i igračka u rukama velikih igrača i običan objekat u međunarodnim odnosima.
A zašto se to radi, zapitaće se s pravom mnogi. Iz prostog razloga koji je naveo američki politikolog i profesor s Harvardskog univerziteta Džozef S. Naj; on s pravom smatra da je teže i skuplje koristiti silu protiv nacionalno svesnih grupacija, nego protiv onih odnarođenih i identitetski neutemeljenih naroda. I u tome je uloga ovdašnjih autošovinista i srbofoba svih nacija, polova i profesija – „omekšavanje“ Srba kako bi se pripremio teren za njihovo faktičko okupiranje, pored trenutno aktuelnog medijskog, parapolitičkog, ekonomskog… I u tome je ceo region složan. „Malo je poznata činjenica iz kog političkog bloka dolaze pojedini aktivisti ovog pokreta (koji se bore protiv murala Ratku Mladiću u Beogradu, prim. N .J.) kao što je Brajan Brković, aktivista Stranke slobode i pravde, inače iz Crne Gore, sin Balše Brkovića, poznatog kolumniste nezavisnog lista Vijesti, koji konstantno šire antisrpske stavove na svim svojim platformama, kako u Srbiji, tako i kod nas u Crnoj Gori, i unuk pisca Jevrema Brkovića, istaknutog montenegrinskog pisca i velikog protivnika srpstva te promotora autohtonog crnogorstva“, dodao je Tapušković. Dakle, antisrpski svet je aktivan i ne razdvaja nijedan front u hibridnom ratu protiv Srba već se s istom pažnjom posvećuje svakom pokušaju Srba da razbiju nametnuti kolonijalni okvir i „promole glavu“, te podignu glas protiv nametnute istorije, nametnute odluke visokog predstavnika, nametnutog otimanja crkava i manastira, nametnutog dolaska „Rio Tinta“ na Jadar, nametnutog žiga i stavljanja na stub srama zbog suprotstavljanja Imperiji… A srpski svet, ima li ga, šta radi za to vreme i je li svestan ko je sve protiv njega i, još važnije od toga, šta sve mora da odbrani?
[/restrict]