Срећа

Телевизијска реклама познате кладионице која ових дана гледаоцима на „маштовит“ начин продаје своју робу – клађење, ризик и евентуалну зараду новца, узбуђује јавност и на друштвеним мрежама бива испраћена коментарима – „скандалозно“, „кривично дело“, „одвратно“. Описујући призор који се врти на малим екранима, један коментатор овако преноси „одвратан“ догађај: „Крсна је слава, дошао свештеник и сад је претпоставка да сви укућани и гости треба да се с њим моле Богу, али они нестрпљиво виркају у мобилне телефоне, јер им се јавља апликација за спортско клађење. Виркају чак и док врте погачу. Излазе домаћини напоље, не могу да крију узбуђење, срећни, ваљда су добили опкладу. Али онда и свештеник вади телефон и одушевљен вели ’Сунце ти, какав налог!’“
Можемо ли предочену сцену разумети само као демонстрацију стваралачке немоћи тима који потписује ову продукцију, или је реч о стању свести групације којој се, циљано, обраћа речена ТВ реклама? Да ли је „метастаза поремећаја вредности“ увелико одмакла, а бес скандализованих посматрача закаснело освешћивање и нарицање над безначајним сведочанством иначе дубоких друштвених промена које су гневни критичари колективно преспавали? Одговор је дакако важан, а чињеница да је ово рекламно сочињеније прошло и неке подразумевајуће професионалне филтере, говори да одговор и није толико једноставан како би то критичари желели.
Да, док се протести умножавају, а малобројнији гласови лајкују кладионичарску бајку, пристигао је крај октобра и с њим нашој култури страно узбуђење – Ноћ вештица, хеловин, или „застрашујући празник“ чији је прапочетак посвета богу смрти. Реагујући на комерцијално лудовање – српску помодну подршку вештичјем балу, поједини медији су осули паљбу: „Тај антихришћански тренд последњих година се раширио по Србији толико да су тајкуни блиски режиму, власници тржних центара, Ноћ вештица попели на ниво новогодишњих и божићних празника са све декорацијом.“ Наглашава се, такође, и да је реч о дану када Српска црква слави два значајна свеца, Светог Луку и Св. Петра Цетињског. Први поменути светац – Лука, оснивач хришћанског иконописа, заштитник лекарске професије и болница, честа је породична слава у Срба. Није Лучиндан, међутим, погодан за комерцијално дотеривање наратива и привлачење пажње каква се поклања хорору и јези шупљих тикава и ружњикавих маски!
„Разграђивање традиције врши се и путем замене српских народних обичаја новим, туђим, и најчешће погубним обичајима, какви су покушаји постепеног увођења Ноћи вештица“, каже писац Јелица Ћирика, подсећајући на речи преминулог етнолога и Печатовог деценијског аутора Драгомира Антонића: „Данас се одиграва битка за душу и обичаје јер је потребно створити ’новог глобалног човека’, ’ослобођеног’ локалне традиционалне културе. Тај нови човек који се ствара добиће и нови културно-духовни образац, према свом нивоу свести и образовању. У те сврхе служе ријалити програми, и други садржаји лишени сваког смисла и доброг укуса.“
Ако је обележавање ноћи вештица „уплив туђинске културе“ којем отварамо врата, пропуштајући могућност да своју традицију славимо на начин који би је млађим генерацијама учинио привлачном и блиском, шта је одређење првог наведеног случаја? Пољуљани идентитет, угрожена самосвест, несналажење пред изазовима свеопштег цивилизацијског лома?
Премда невезан с поменутим искуствима, корисни путоказ за разумевање психолошког основа овдашње кризе националног самопоштовања указао се недавно, када је салва јаросних увреда полетела из Кијева у правцу Москве, а упућена лично бившем руском председнику Дмитрију Медведеву поводом његовог ауторског текста о украјинској владајућој врхушки. „Са властодршцима у Кијеву је непродуктивно и штетно градити односе, то су несрећни људи без стабилне самоидентификације“, категоричан је био Медведев, и то проницање у срж драме владајуће кијевске елите, коју чине „људи изокренути наопачке“, није му опроштено. „Људи без стабилне самоидентификације“, тешка одредница коју је поменуо Рус, може се издвојити као прецизна дијагноза духа времена, и именовање проблема који не мучи само оне с којима је, из кремаљске перспективе, „штетно градити односе“. Значајан део савременог, а посебно словенског света, чија су искуства, друштвене, духовне и психолошке околности живљења у многим доменима не само сличне већ и идентичне, болује управо од ове високоразорне, аутоимуне бољке: криза стабилне самоидентификације. „Несрећни људи који су учинили морални салто мортале, одустали од сопственог идентитета, променили политичку и моралну оријентацију“, набраја кремаљски посматрач, алудирајући на радикално измењене ставове несрећника према језику, прошлости, националном корпусу, држави.
Психоаналитичари спремно подсећају да је самоидентификација „прецизно идентификовање себе с одређеном друштвеном скупином, имиџом, архетипом“, да је „уско повезана с моралом, те да је једна од најзначајнијих мотивација за испуњавање моралних стандарда или извршавање преузетих обавеза управо очување нечијег идентификацијског статуса“.
Преведено у свет реалног времена и живота, речено може да укаже на драму и хаос, идејну, духовну, верску, политичку и професионалну дезоријентацију популације притиснуте глобалним потресима и надирањем претеће „нове нормалности“.
Када је о Србији реч, чињенице су убитачније, јер трају деценијски притисци и поруке западних пријатеља и колонизатора да је пожељно да Срби раде на „промени свести“. Овај налог заправо је позив да се улажу труд и енергија у правцу који би нацију требало да уведе у трајно стање колективитета „без стабилне самоидентификације“. Није, нажалост, било другачије ни у прошлости. У овом броју Печата читамо и речи написане у предвечерје Другог светског рата, а написао их је уважени политичар Милан Грол: „Несрећни српски народ, сваких је десет година залуђиван другом идеологијом, све док није изгубио свест о вредностима којима се руководио док се под својим заставама борио за место под сунцем.“
Познати М. А. Шербаков подсећа: „Оштре друштвене промене доводе до масовне кризе друштвеног и професионалног нивоа самоидентификације, до ’вакуума самоидентификације’, што аутоматски генерише колапс моралних вредности повезаних с њима. Ако се пак моралне вредности повежу у већој мери не с унутарњим духовним искуством већ с одговарајућом идентификацијом, тада ће доћи до готово потпуног моралног вакуума. Највероватније ће га брзо заменити нова структура самоидентификације.“
Уочавамо ли „нове структуре самоидентификације“ у бљутавим примерима које помињемо? Вреде ли они као упозоравајући симптом стања нације, коју – факат је – јесу задесиле друштвене промене погубне за остварења личне и колективне духовне сигурности и идентитетског саморазумевања, речју – остварење стабилне самоидентификације? Јесмо ли толико слуђени да не препознајемо опасни морални вакуум и онда када се гушимо у њему? Најзад, с колико унутрашње сигурности одговарамо на питање – Ко смо ми? У шта верујемо, шта јесу наша култура и духовност, каквом се моралном кодексу приклањамо?
Поменути Шербаков опомиње да је проналажење унутрашње хармоније директно повезано с питањем „Ко сам ја?“ и да је један од услова за срећан и смислен живот. Није мало разлога за веровање да, колективно и појединачно, и данас имамо снагу за препознавање такве среће – оне која не стиже преко апликације мобилног телефона.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *