Možemo li predočenu scenu razumeti samo kao demonstraciju stvaralačke nemoći tima koji potpisuje ovu produkciju, ili je reč o stanju svesti grupacije kojoj se, ciljano, obraća rečena TV reklama? Da li je „metastaza poremećaja vrednosti“ uveliko odmakla, a bes skandalizovanih posmatrača zakasnelo osvešćivanje i naricanje nad beznačajnim svedočanstvom inače dubokih društvenih promena koje su gnevni kritičari kolektivno prespavali? Odgovor je dakako važan, a činjenica da je ovo reklamno sočinjenije prošlo i neke podrazumevajuće profesionalne filtere, govori da odgovor i nije toliko jednostavan kako bi to kritičari želeli.
Da, dok se protesti umnožavaju, a malobrojniji glasovi lajkuju kladioničarsku bajku, pristigao je kraj oktobra i s njim našoj kulturi strano uzbuđenje – Noć veštica, helovin, ili „zastrašujući praznik“ čiji je prapočetak posveta bogu smrti. Reagujući na komercijalno ludovanje – srpsku pomodnu podršku veštičjem balu, pojedini mediji su osuli paljbu: „Taj antihrišćanski trend poslednjih godina se raširio po Srbiji toliko da su tajkuni bliski režimu, vlasnici tržnih centara, Noć veštica popeli na nivo novogodišnjih i božićnih praznika sa sve dekoracijom.“ Naglašava se, takođe, i da je reč o danu kada Srpska crkva slavi dva značajna sveca, Svetog Luku i Sv. Petra Cetinjskog. Prvi pomenuti svetac – Luka, osnivač hrišćanskog ikonopisa, zaštitnik lekarske profesije i bolnica, česta je porodična slava u Srba. Nije Lučindan, međutim, pogodan za komercijalno doterivanje narativa i privlačenje pažnje kakva se poklanja hororu i jezi šupljih tikava i ružnjikavih maski!
„Razgrađivanje tradicije vrši se i putem zamene srpskih narodnih običaja novim, tuđim, i najčešće pogubnim običajima, kakvi su pokušaji postepenog uvođenja Noći veštica“, kaže pisac Jelica Ćirika, podsećajući na reči preminulog etnologa i Pečatovog decenijskog autora Dragomira Antonića: „Danas se odigrava bitka za dušu i običaje jer je potrebno stvoriti ’novog globalnog čoveka’, ’oslobođenog’ lokalne tradicionalne kulture. Taj novi čovek koji se stvara dobiće i novi kulturno-duhovni obrazac, prema svom nivou svesti i obrazovanju. U te svrhe služe rijaliti programi, i drugi sadržaji lišeni svakog smisla i dobrog ukusa.“
Ako je obeležavanje noći veštica „upliv tuđinske kulture“ kojem otvaramo vrata, propuštajući mogućnost da svoju tradiciju slavimo na način koji bi je mlađim generacijama učinio privlačnom i bliskom, šta je određenje prvog navedenog slučaja? Poljuljani identitet, ugrožena samosvest, nesnalaženje pred izazovima sveopšteg civilizacijskog loma?
Premda nevezan s pomenutim iskustvima, korisni putokaz za razumevanje psihološkog osnova ovdašnje krize nacionalnog samopoštovanja ukazao se nedavno, kada je salva jarosnih uvreda poletela iz Kijeva u pravcu Moskve, a upućena lično bivšem ruskom predsedniku Dmitriju Medvedevu povodom njegovog autorskog teksta o ukrajinskoj vladajućoj vrhuški. „Sa vlastodršcima u Kijevu je neproduktivno i štetno graditi odnose, to su nesrećni ljudi bez stabilne samoidentifikacije“, kategoričan je bio Medvedev, i to pronicanje u srž drame vladajuće kijevske elite, koju čine „ljudi izokrenuti naopačke“, nije mu oprošteno. „Ljudi bez stabilne samoidentifikacije“, teška odrednica koju je pomenuo Rus, može se izdvojiti kao precizna dijagnoza duha vremena, i imenovanje problema koji ne muči samo one s kojima je, iz kremaljske perspektive, „štetno graditi odnose“. Značajan deo savremenog, a posebno slovenskog sveta, čija su iskustva, društvene, duhovne i psihološke okolnosti življenja u mnogim domenima ne samo slične već i identične, boluje upravo od ove visokorazorne, autoimune boljke: kriza stabilne samoidentifikacije. „Nesrećni ljudi koji su učinili moralni salto mortale, odustali od sopstvenog identiteta, promenili političku i moralnu orijentaciju“, nabraja kremaljski posmatrač, aludirajući na radikalno izmenjene stavove nesrećnika prema jeziku, prošlosti, nacionalnom korpusu, državi.
Psihoanalitičari spremno podsećaju da je samoidentifikacija „precizno identifikovanje sebe s određenom društvenom skupinom, imidžom, arhetipom“, da je „usko povezana s moralom, te da je jedna od najznačajnijih motivacija za ispunjavanje moralnih standarda ili izvršavanje preuzetih obaveza upravo očuvanje nečijeg identifikacijskog statusa“.
Prevedeno u svet realnog vremena i života, rečeno može da ukaže na dramu i haos, idejnu, duhovnu, versku, političku i profesionalnu dezorijentaciju populacije pritisnute globalnim potresima i nadiranjem preteće „nove normalnosti“.
Kada je o Srbiji reč, činjenice su ubitačnije, jer traju decenijski pritisci i poruke zapadnih prijatelja i kolonizatora da je poželjno da Srbi rade na „promeni svesti“. Ovaj nalog zapravo je poziv da se ulažu trud i energija u pravcu koji bi naciju trebalo da uvede u trajno stanje kolektiviteta „bez stabilne samoidentifikacije“. Nije, nažalost, bilo drugačije ni u prošlosti. U ovom broju Pečata čitamo i reči napisane u predvečerje Drugog svetskog rata, a napisao ih je uvaženi političar Milan Grol: „Nesrećni srpski narod, svakih je deset godina zaluđivan drugom ideologijom, sve dok nije izgubio svest o vrednostima kojima se rukovodio dok se pod svojim zastavama borio za mesto pod suncem.“
Poznati M. A. Šerbakov podseća: „Oštre društvene promene dovode do masovne krize društvenog i profesionalnog nivoa samoidentifikacije, do ’vakuuma samoidentifikacije’, što automatski generiše kolaps moralnih vrednosti povezanih s njima. Ako se pak moralne vrednosti povežu u većoj meri ne s unutarnjim duhovnim iskustvom već s odgovarajućom identifikacijom, tada će doći do gotovo potpunog moralnog vakuuma. Najverovatnije će ga brzo zameniti nova struktura samoidentifikacije.“
Uočavamo li „nove strukture samoidentifikacije“ u bljutavim primerima koje pominjemo? Vrede li oni kao upozoravajući simptom stanja nacije, koju – fakat je – jesu zadesile društvene promene pogubne za ostvarenja lične i kolektivne duhovne sigurnosti i identitetskog samorazumevanja, rečju – ostvarenje stabilne samoidentifikacije? Jesmo li toliko sluđeni da ne prepoznajemo opasni moralni vakuum i onda kada se gušimo u njemu? Najzad, s koliko unutrašnje sigurnosti odgovaramo na pitanje – Ko smo mi? U šta verujemo, šta jesu naša kultura i duhovnost, kakvom se moralnom kodeksu priklanjamo?
Pomenuti Šerbakov opominje da je pronalaženje unutrašnje harmonije direktno povezano s pitanjem „Ko sam ja?“ i da je jedan od uslova za srećan i smislen život. Nije malo razloga za verovanje da, kolektivno i pojedinačno, i danas imamo snagu za prepoznavanje takve sreće – one koja ne stiže preko aplikacije mobilnog telefona.
