SNAGA I NEMOĆ

Bajdenova administracija u pohodu na Republiku Srpsku i Crnu Goru: polutrula „čelična krila“ a nadalje moćni kapaciteti za manipulaciju

Milo Đukanović – predsednik Crne Gore koji je do gubitka kontrole nad parlamentom i vladom bio postmoderni diktator te zemlje – pre neki dan je „upozorio“ svet da je rat u Bosni i Hercegovini uistinu moguć, odnosno da se tu ne radi o praznim pričama već o vrlo realnim pretnjama. I, naravno, za to je optužio Rusiju, kao i Srbiju i Srpsku, koje su, po njemu, ruske baze na Zapadnom Balkanu i odskočne daske za njegovu destabilizaciju.

KORENI BH KRIZE Ne treba trošiti mnogo reči na to da se pokaže da Đukanović, kao i obično, laže. Pogotovo kada se radi o uzrocima decenijske krize u Bosni i Hercegovini. Nju nisu generisali Srbi i Rusi, već njegovi zaštitnici koji potkopavaju Dejton. Ukratko, u vreme secesionističkih udara na Jugoslaviju, BH muslimani i tamošnji Hrvati želeli su da tu republiku otcepe od federacije uprkos volji Srba. Oni su se legitimno pozivali na svoj konstitutivni karakter, i samim time neophodnost da svaka odluka ima podršku sva tri naroda. Ništa više od toga nisu tražili!
Nisu se Srbi iz BiH protivili izlasku iz Jugoslavije delova te republike s muslimanskom ili hrvatskom većinom, ali su insistirali da teritorije na kojima su oni preovlađivali nastave da žive u zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom. Muslimani i Hrvati su na to reagovali opresivnom majorizacijom i, u sledećem koraku, otpočinjanjem agresija protiv srpskog naroda u BiH (setimo se, prve žrtve su bile srpske). Srećom, srpski narod 1992. nije dočekao kao 1941, s naivnom verom u jugoslovensko bratstvo, te je bio spreman da od prvog trenutka agresoru pruži snažan otpor. Zato što Srbi nisu ponovo zbunjeno krenuli na klanje, proglašeni su rušiteljima novog evropskog i svetskog poretka.

[restrict]

OLOŠ INTERNACIONALA Agresija usmerena protiv Srba u BiH – a Đukanović to odlično zna jer je u toj fazi pomagao odbrambene napore naroda iz koga je potekao te ga se nije još odrekao – tako se pretvorila u krvavi građanski rat koji je potrajao do 1995. Okončan je bolnim kompromisom. Srbi su se odrekli prethodne odluke da žive u zajednici sa Srbijom i prihvatili su da BiH opstane kao složena nezavisna državna zajednica, dok su se BH muslimani navodno pomirili s time da ona bude jedna vrsta konfederacije tri ravnopravna naroda i dva državotvorna entiteta. Korišćeni su brojni eufemizmi da sve to bude upakovano na način koji bi na raznim stranama prošao kod javnosti, ali rečeno je suština dejtonskog mirovnog aranžmana.
On je mogao, da je ispoštovan, da bude dobar osnov za miran i konstruktivan suživot naroda BiH. Nije tako bilo jer ga Sarajevo i njegovi zapadni protektori nisu shvatili kao trajno rešenje, već kao raskrsnicu posle koje će se drugim sredstvima i dalje ići ka starom cilju, tj. ka onome za šta su se u ratu borili BH muslimani. A to je stvaranje unitarne Bosne i Hercegovine pod njihovom hegemonijom. Radi toga su Zapad i Sarajevo ubrzo posle okončanja rata započeli novi juriš na Republiku Srpsku koji je rezultirao otimanjem niza nadležnosti. Otpor Banjaluke, koja se posle nekog vremena otrgla okupacionoj letargiji, onemogućio je da proces centralizacije bude okončan, ali oni koji stoje iza njega ne odustaju od unitarizacije. Već oteto im nije dovoljno.
Ono što se dešavalo u prethodnim mesecima pošto su se evroatlantska središta moći okuražila posle Bajdenovog dolaska na vlast – od Inckovog pokušaja nametanja zakona o lažnom genocidu u Srebrenici do nastojanja da se šume (a samim time skoro 40 posto teritorije) otmu od RS – dovelo je do iznuđenih kontramera Banjaluke i tako je došlo do kulminacije krize u BiH. Iz svega rečenog je jasno: nije za nju kriv nikakav velikosrpski nacionalizam, o kome između ostalog govori i Đukanović, već gaženje mirovnog sporazuma od strane onih koji su dužni da ga brane. A kao što napola razvlašćeni crnogorski diktator laže u korist svojih regionalnih antisrpskih saveznika i njihovih evroatlantskih mentora (koji su svi zajedno izazivači problema u BiH), tako i oni plasiranjem neistina pokušavaju da pomognu svom teško ranjenom montenegrinskom prijatelju. Ruka ruku mije. Đukanović i njegovi zapadni partneri pokušavaju jedni s drugih da skinu naslage prljavštine!

SPASAVANJE DIKTATORA Đukanović nije nikakav zagovornik demokratije i građanskih vrednosti. One ne podrazumevaju mržnju, diskriminaciju, šovinizam, sistemski kriminal. A sve to su obeležja njegove politike sračunate na sprovođenje identitetskog genocida u Crnoj Gori, odnosno usmerene ka čupanju nesporno srpskih korena te zemlje i eliminisanju (nemalog) dela njenog stanovništva koje se i dalje otvoreno deklariše kao Srbi i Srpkinje.
Osim u Hrvatskoj i drugim državama i entitetima u našem okruženju, gde je agresivno antisrpstvo gotovo legalizovano, takvo ponašanje je neprihvatljivo bilo gde u Evropi. Oni koji mu pribegavaju opravdano bivaju kvalifikovani kao najgori ekstremisti. No kada se u našem regionu radi o Srbima, stvari stoje drugačije. Ambasador u Podgorici zemlje koja tvrdi da je rasadnik demokratije i poštovanja građanskih i tzv. ljudskih prava – uprkos skoro nacističkom ponašanju crnogorskih vlasti dok ih je predvodio Đukanović prema srpskom narodu u državi kojom su vladali – nedavno je rekla da je u to vreme „multikulturalizam bio (njen) ponos i faktor stabilizacije na Zapadnom Balkanu“.
Kada se to čuje, jasno je da SAD vrednosno nisu mnogo odmakle od doba kada su slavile, primera radi, kriminalce i masovne ubice kakvi su bili diktatori tipa Norijege (Panama) i Truhilja (Dominikanska Republika). Onaj ko koristi njihovim geopolitičkim interesima predstavlja se kao „pozitivan“ makar mu ruke do lakata bile umočene u mešavinu krvi i kokaina, dok se kao „negativni“ ocenjuju oni koji im na bilo koji način stoje na putu bez obzira kakvog su moralnog profila. Doduše, Amerikanci – to i navedeni primeri potvrđuju – posle nekog vremena odbace islužene krvnike, ali prethodno konsoliduju ono što su ti diktatori za njih obavili.
Sadašnja, evroatlantski orijentisana ekipa u Beloj kući i Stejt departmentu očito se plaši da geopolitički kurs koji je nametnut Crnoj Gori uprkos većinskoj volji naroda – nije osiguran. Kako je Napoleon svojevremeno rekao, silom mnogo toga može da se nametne, ali se na bajonetima ne sedi. Zato ponovo usiljeno brane Đukanovića koga su, delovalo je u jednom trenutku dok je suverenistički orijentisani Tramp vodio Ameriku, zbog prekomernog kriminalnog tereta i destruktivne politike, predstavnici te sile počeli da puštaju niz vodu.

PODSTICANJE DEOBA U tom stilu, nadovezujući se na već plasirane neistine od indirektno pomenute Džudi Rajzing Rajnke (ambasador SAD u CG), i novopostavljeni specijalni izaslanik SAD za Zapadni Balkan – koga su neki naši mediji naivno proglasili za diplomatu (obaveštajca) sklonog Srbima samo zato što je dugo radio na našim prostorima (a pri tome su zaboravili šta je sve radio) – okomio se na Republiku Srpsku, odnosno njeno rukovodstvo. I pri tome je Gabrijel Eskobar forsirano (znajući naš mentalitet i destruktivnu političku kulturu) zaigrao staru američku neokolonijalnu igru sejanja razdora među onima koji se toj sili nađu na meti.
Kako kaže: „Ne pokušavam podeliti Srbe“. Zapravo baš to radi, nastojeći da oslabi kapacitete za odbranu srpskih interesa u Bosni i Hercegovini, ali i u samoj Srbiji, gde već postoje nagoveštaji mnogo aktivnijeg američkog mešanja u dešavanja na našoj političkoj sceni. I to ne, da ne bude zabune, kako bi Amerikanci bilo kome principijelno pomogli ili odmogli, odnosno da bi doprineli poboljšanju našeg nesumnjivo faličnog političkog sistema, već da bi nas što više zavadili i paralisali. Podeli pa realizuj svoje nacionalne interese na štetu naroda čiji se političari zbog lično-partijskih interesa sebično hvataju ukoštac, zanemarujući ono što im je osnovni zadatak, stara je imperijalna formula.
Evroatlantski faktori će sve energičnije delovati u tom pravcu. Radi se o tome da dobro vide da više ništa ne mogu da nametnu Srbima silom, ma koliko da prete. Svet se već dovoljno izmenio nama u prilog. Ko ne veruje da je tako, neka se samo seti protekle sednice Saveta bezbednosti posvećene dešavanjima u BiH, kada su Rusija i Kina potpuno porazile SAD i saveznike te zemlje. Sprečile su, uprkos volji Vašingtona i njegovog pratećeg orkestra, da se lažni visoki predstavnik obrati Ujedinjenim nacijama, i onemogućile su da se on sa svojom administracijom makar i površno pomene u donetoj rezoluciji. To je bio razorni udarac politici koju Vašington vodi u BiH. OHR je sada samo avet koja može da naudi jedino onome ko u nju iracionalno veruje!

SRPSKI ODGOVOR? Zato Amerika sada intenzivira politiku sejanja razdora među Srbima u RS, odnosno mobilisanja svih mogućih naših regionalnih neprijatelja kako bi se sa svih strana pojačao lokalni pritisak na Srbiju i Srpsku. Toga će biti u narednom periodu još više a svi oni koji su sada na vlasti ili u opoziciji u RS i Srbiji skupo će i lično, kao i svi mi nacionalno, platiti ako s „đavolom“ budu pokušavali da nađu zajednički jezik u sopstvenom interesu (u nacionalnom to je nemoguće jer je potvrđeno da Amerika od 1992. u vezi s nama nije okrenula novi list). Već pokrenutoj evroatlantskoj ofanzivi možemo se odupreti samo još većim okretanjem Rusiji i Kini, odnosno hrabrim odbacivanjem okupacionog tereta koji već dve decenije tovarimo sebi na leđa u suludoj nadi da ćemo kupiti milost onih koji su stajali iza naše tragedije s kraja 20. veka.
Oni se sada – gle paradoksa – predstavljaju da su nam prijatelji, a mi to – vidi budalaštine – ponekada naivno prihvatamo, ali stvari se nisu ni za „jot“ promenile od 1995. kada je izvršena NATO agresija na RS i Srpsku Krajinu, ili 1999. kada se pod udarom našla i Srbija. Govorim o suštinskom odnosu prema nama, a ne površnoj stilizaciji politike i realno mnogo manjoj snazi onih koji je vode. Bitno su slabiji a njihovi konkurenti (nama nesumnjivo naklonjeni) drastično su jači nego pre dvadeset godina, pa zato evroatlantisti pokušavaju da nas znatno više varaju nego ranije. Kada već ne mogu i dalje da nam lome ruke i noge, namera im je da nas ubede da se međusobno satiremo i svi zajedno upadnemo u provaliju iz koje bi nas onda izvukli izlomljene. Istine radi, i ranije su mnogo opisanog radili (setimo se naše političke scene pre i posle 5. oktobra 2000), ali je to bilo kombinovano s klasičnom agresijom za koju više nemaju mogućnosti.
Kada sve to sagledamo, korisno je da se prisetimo jedne Ničeove rečenice: „Ne verujem u dobre namere oslabljenih.“ Oni koji hvale Đukanovićev režim i staju iza Izetbegovićevog ekstremizma, žele nam sve najgore koliko i oni. Mogu da se prave koliko god hoće da su prijatelji Srbije, oni su naši dušmani. Srpski prostor je jedinstven i ko ga bilo gde razdire ne može da bude naklonjen nekom drugom njegovom delu. Samo se radi o tome da on još nije došao na red za cepanje. Pri tome sada ne mislim na Srbiju u celini koju već komadaju na prostoru Kosova i Metohije već na njenu preostalu teritoriju i one koji njom sada vladaju. Kada bi Vašington obavio ono što sada gura zapadno od Drine, došla bi i ona (Raška oblast, Vojvodina, Pčinjski okrug), kao i oni (sadašnji establišment) na red za čerečenje. Ko to ne vidi ili je politički autističan ili samo pozerski nacionalno i patriotski nastrojen. Nadam se da sve to ne obeležava državni vrh Srbije i stoga očekujem brze i beskompromisne mere u cilju celovite odbrane srpskih interesa od Kosova i Metohije, preko Crne Gore, do trenutno najugroženije Republike Srpske. Tako se brani i Beograd.

[/restrict]