СНАГА И НЕМОЋ

Бајденова администрација у походу на Републику Српску и Црну Гору: полутрула „челична крила“ а надаље моћни капацитети за манипулацију

Мило Ђукановић – председник Црне Горе који је до губитка контроле над парламентом и владом био постмодерни диктатор те земље – пре неки дан је „упозорио“ свет да је рат у Босни и Херцеговини уистину могућ, односно да се ту не ради о празним причама већ о врло реалним претњама. И, наравно, за то је оптужио Русију, као и Србију и Српску, које су, по њему, руске базе на Западном Балкану и одскочне даске за његову дестабилизацију.

КОРЕНИ БХ КРИЗЕ Не треба трошити много речи на то да се покаже да Ђукановић, као и обично, лаже. Поготово када се ради о узроцима деценијске кризе у Босни и Херцеговини. Њу нису генерисали Срби и Руси, већ његови заштитници који поткопавају Дејтон. Укратко, у време сецесионистичких удара на Југославију, БХ муслимани и тамошњи Хрвати желели су да ту републику отцепе од федерације упркос вољи Срба. Они су се легитимно позивали на свој конститутивни карактер, и самим тиме неопходност да свака одлука има подршку сва три народа. Ништа више од тога нису тражили!
Нису се Срби из БиХ противили изласку из Југославије делова те републике с муслиманском или хрватском већином, али су инсистирали да територије на којима су они преовлађивали наставе да живе у заједници са Србијом и Црном Гором. Муслимани и Хрвати су на то реаговали опресивном мајоризацијом и, у следећем кораку, отпочињањем агресија против српског народа у БиХ (сетимо се, прве жртве су биле српске). Срећом, српски народ 1992. није дочекао као 1941, с наивном вером у југословенско братство, те је био спреман да од првог тренутка агресору пружи снажан отпор. Зато што Срби нису поново збуњено кренули на клање, проглашени су рушитељима новог европског и светског поретка.

- Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

2 коментара

  1. Tоплица

    У недостатку моћних савезника, још од пропасти Југославије, настала је драматична ситуација кад смо, без моћнијег савезника остављени на милост и немилост западним колонистима. И шта смо видели: ту на стотињак км од престонице, суседима се једноставно не исплати да не буду патриоти, док код нас издаја рођене земље најкурентнија је роба којој свако од нас може да се окрене ! Тако да, срећа наша што нас још увек има ! Ово је просто била и још увек је прилика за прочишћење редова. Да отпадне све што се ту родило али нема предиспозиције да свој крст носи. Доћи ће боља времена, спашће јарам срамних тлачитеља који су се заувек осрамотили водећи на нас целу Европу и Америку. Каква беда и срамота тог света ! Ово се не сме заборавити никад ! А спомињати се мора свакад ! Па нека славе клинтонисти и њихови смрдљиви подрепаши на челу са кокошком Весном ( ено је и сад нешто прдече !). Нама једноставно није место међу тим светом, а ако нам се икада привиди да јесте, то ће значити да Србије какву је памти Бог и историја заувек нема !

  2. Никад се Србији није добро писало. Кроз целу историју морала је да се брани од свих који су имали бројне апетите. Од свих је и успевала да се одбрани и да сачува своју слободу и независност. Не тако успешно и од домаћих издајника – Срба! Који, послушнички, зарад својих аспирација према високим положајима на власти (коју не могу да освоје демократским путем) и замишљеним привилегијама, савијајући кичму и љубећи ноге окупатора, чине све што окупатор тражи. Не знају, јадни, да су само потрошна роба; да чинећи зло својој јединој домовини, припремају пропаст и себи, кад за то дође време.
    Једино што је Србији потребно то је ЈЕДИНСТВО свих Срба, док се не отклоне све опасности које јој прете, уз пуну свест да сад није сама на свету као пре 30 година. А онда, логика и рационално размишљање налажу: Срби треба, без обзира којој партији припадају, уједињени око минимума националних интереса да наступају сложно, а међустраначке борбе воде нуђењем што квалитетнијих програма, оних, од којих ће целој Србији бити боље. Потурање ногу противнику, пљувљње, опањкавање по свету, одбијање договора, на радост наших разбијача – зар нису превазиђене категорије, зар не виде да то води ропству без повратка? Зар не схватају да су то и најпримитивнији видови борбе? Зар Срби да раде на пропасти Србије?
    Америка, Енглеска и Европска унија нису наши пријатељи, никад ни били нити ће бити. А сваки Србин мора да има бар минимум достојанства…
    ЈЕДИНСТВО, РАЗГОВОР; ДОГОВОР СРБА са СРБИМА, без уплитања странаца који само сањају о томе да Србије нема па да буду на корак ближе остварењу својих врелих снова у вези са Русијом. Јер једино је Србије “непослушна”, окружена све самим послушницима, па је треба уништити…
    Знам да моја размишљања неће имати никаквог утицаја. Но ово је једино што ја могу да учиним, подстакнута својим патриотским осећањима и болно свесна опасности која се надвија над Србијом. А која би била неупоредиво мања, да није издајника…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *