СНАГА И НЕМОЋ

Бајденова администрација у походу на Републику Српску и Црну Гору: полутрула „челична крила“ а надаље моћни капацитети за манипулацију

Мило Ђукановић – председник Црне Горе који је до губитка контроле над парламентом и владом био постмодерни диктатор те земље – пре неки дан је „упозорио“ свет да је рат у Босни и Херцеговини уистину могућ, односно да се ту не ради о празним причама већ о врло реалним претњама. И, наравно, за то је оптужио Русију, као и Србију и Српску, које су, по њему, руске базе на Западном Балкану и одскочне даске за његову дестабилизацију.

КОРЕНИ БХ КРИЗЕ Не треба трошити много речи на то да се покаже да Ђукановић, као и обично, лаже. Поготово када се ради о узроцима деценијске кризе у Босни и Херцеговини. Њу нису генерисали Срби и Руси, већ његови заштитници који поткопавају Дејтон. Укратко, у време сецесионистичких удара на Југославију, БХ муслимани и тамошњи Хрвати желели су да ту републику отцепе од федерације упркос вољи Срба. Они су се легитимно позивали на свој конститутивни карактер, и самим тиме неопходност да свака одлука има подршку сва три народа. Ништа више од тога нису тражили!
Нису се Срби из БиХ противили изласку из Југославије делова те републике с муслиманском или хрватском већином, али су инсистирали да територије на којима су они преовлађивали наставе да живе у заједници са Србијом и Црном Гором. Муслимани и Хрвати су на то реаговали опресивном мајоризацијом и, у следећем кораку, отпочињањем агресија против српског народа у БиХ (сетимо се, прве жртве су биле српске). Срећом, српски народ 1992. није дочекао као 1941, с наивном вером у југословенско братство, те је био спреман да од првог тренутка агресору пружи снажан отпор. Зато што Срби нису поново збуњено кренули на клање, проглашени су рушитељима новог европског и светског поретка.

[restrict]

ОЛОШ ИНТЕРНАЦИОНАЛА Агресија усмерена против Срба у БиХ – а Ђукановић то одлично зна јер је у тој фази помагао одбрамбене напоре народа из кога је потекао те га се није још одрекао – тако се претворила у крвави грађански рат који је потрајао до 1995. Окончан је болним компромисом. Срби су се одрекли претходне одлуке да живе у заједници са Србијом и прихватили су да БиХ опстане као сложена независна државна заједница, док су се БХ муслимани наводно помирили с тиме да она буде једна врста конфедерације три равноправна народа и два државотворна ентитета. Коришћени су бројни еуфемизми да све то буде упаковано на начин који би на разним странама прошао код јавности, али речено је суштина дејтонског мировног аранжмана.
Он је могао, да је испоштован, да буде добар основ за миран и конструктиван суживот народа БиХ. Није тако било јер га Сарајево и његови западни протектори нису схватили као трајно решење, већ као раскрсницу после које ће се другим средствима и даље ићи ка старом циљу, тј. ка ономе за шта су се у рату борили БХ муслимани. А то је стварање унитарне Босне и Херцеговине под њиховом хегемонијом. Ради тога су Запад и Сарајево убрзо после окончања рата започели нови јуриш на Републику Српску који је резултирао отимањем низа надлежности. Отпор Бањалуке, која се после неког времена отргла окупационој летаргији, онемогућио је да процес централизације буде окончан, али они који стоје иза њега не одустају од унитаризације. Већ отето им није довољно.
Оно што се дешавало у претходним месецима пошто су се евроатлантска средишта моћи окуражила после Бајденовог доласка на власт – од Инцковог покушаја наметања закона о лажном геноциду у Сребреници до настојања да се шуме (а самим тиме скоро 40 посто територије) отму од РС – довело је до изнуђених контрамера Бањалуке и тако је дошло до кулминације кризе у БиХ. Из свега реченог је јасно: није за њу крив никакав великосрпски национализам, о коме између осталог говори и Ђукановић, већ гажење мировног споразума од стране оних који су дужни да га бране. А као што напола развлашћени црногорски диктатор лаже у корист својих регионалних антисрпских савезника и њихових евроатлантских ментора (који су сви заједно изазивачи проблема у БиХ), тако и они пласирањем неистина покушавају да помогну свом тешко рањеном монтенегринском пријатељу. Рука руку мије. Ђукановић и његови западни партнери покушавају једни с других да скину наслаге прљавштине!

СПАСАВАЊЕ ДИКТАТОРА Ђукановић није никакав заговорник демократије и грађанских вредности. Оне не подразумевају мржњу, дискриминацију, шовинизам, системски криминал. А све то су обележја његове политике срачунате на спровођење идентитетског геноцида у Црној Гори, односно усмерене ка чупању неспорно српских корена те земље и елиминисању (немалог) дела њеног становништва које се и даље отворено декларише као Срби и Српкиње.
Осим у Хрватској и другим државама и ентитетима у нашем окружењу, где је агресивно антисрпство готово легализовано, такво понашање је неприхватљиво било где у Европи. Они који му прибегавају оправдано бивају квалификовани као најгори екстремисти. Но када се у нашем региону ради о Србима, ствари стоје другачије. Амбасадор у Подгорици земље која тврди да је расадник демократије и поштовања грађанских и тзв. људских права – упркос скоро нацистичком понашању црногорских власти док их је предводио Ђукановић према српском народу у држави којом су владали – недавно је рекла да је у то време „мултикултурализам био (њен) понос и фактор стабилизације на Западном Балкану“.
Када се то чује, јасно је да САД вредносно нису много одмакле од доба када су славиле, примера ради, криминалце и масовне убице какви су били диктатори типа Норијеге (Панама) и Трухиља (Доминиканска Република). Онај ко користи њиховим геополитичким интересима представља се као „позитиван“ макар му руке до лаката биле умочене у мешавину крви и кокаина, док се као „негативни“ оцењују они који им на било који начин стоје на путу без обзира каквог су моралног профила. Додуше, Американци – то и наведени примери потврђују – после неког времена одбаце ислужене крвнике, али претходно консолидују оно што су ти диктатори за њих обавили.
Садашња, евроатлантски оријентисана екипа у Белој кући и Стејт департменту очито се плаши да геополитички курс који је наметнут Црној Гори упркос већинској вољи народа – није осигуран. Како је Наполеон својевремено рекао, силом много тога може да се наметне, али се на бајонетима не седи. Зато поново усиљено бране Ђукановића кога су, деловало је у једном тренутку док је суверенистички оријентисани Трамп водио Америку, због прекомерног криминалног терета и деструктивне политике, представници те силе почели да пуштају низ воду.

ПОДСТИЦАЊЕ ДЕОБА У том стилу, надовезујући се на већ пласиране неистине од индиректно поменуте Џуди Рајзинг Рајнке (амбасадор САД у ЦГ), и новопостављени специјални изасланик САД за Западни Балкан – кога су неки наши медији наивно прогласили за дипломату (обавештајца) склоног Србима само зато што је дуго радио на нашим просторима (а при томе су заборавили шта је све радио) – окомио се на Републику Српску, односно њено руководство. И при томе је Габријел Ескобар форсирано (знајући наш менталитет и деструктивну политичку културу) заиграо стару америчку неоколонијалну игру сејања раздора међу онима који се тој сили нађу на мети.
Како каже: „Не покушавам поделити Србе“. Заправо баш то ради, настојећи да ослаби капацитете за одбрану српских интереса у Босни и Херцеговини, али и у самој Србији, где већ постоје наговештаји много активнијег америчког мешања у дешавања на нашој политичкој сцени. И то не, да не буде забуне, како би Американци било коме принципијелно помогли или одмогли, односно да би допринели побољшању нашег несумњиво фаличног политичког система, већ да би нас што више завадили и паралисали. Подели па реализуј своје националне интересе на штету народа чији се политичари због лично-партијских интереса себично хватају укоштац, занемарујући оно што им је основни задатак, стара је империјална формула.
Евроатлантски фактори ће све енергичније деловати у том правцу. Ради се о томе да добро виде да више ништа не могу да наметну Србима силом, ма колико да прете. Свет се већ довољно изменио нама у прилог. Ко не верује да је тако, нека се само сети протекле седнице Савета безбедности посвећене дешавањима у БиХ, када су Русија и Кина потпуно поразиле САД и савезнике те земље. Спречиле су, упркос вољи Вашингтона и његовог пратећег оркестра, да се лажни високи представник обрати Уједињеним нацијама, и онемогућиле су да се он са својом администрацијом макар и површно помене у донетој резолуцији. То је био разорни ударац политици коју Вашингтон води у БиХ. ОХР је сада само авет која може да науди једино ономе ко у њу ирационално верује!

СРПСКИ ОДГОВОР? Зато Америка сада интензивира политику сејања раздора међу Србима у РС, односно мобилисања свих могућих наших регионалних непријатеља како би се са свих страна појачао локални притисак на Србију и Српску. Тога ће бити у наредном периоду још више а сви они који су сада на власти или у опозицији у РС и Србији скупо ће и лично, као и сви ми национално, платити ако с „ђаволом“ буду покушавали да нађу заједнички језик у сопственом интересу (у националном то је немогуће јер је потврђено да Америка од 1992. у вези с нама није окренула нови лист). Већ покренутој евроатлантској офанзиви можемо се одупрети само још већим окретањем Русији и Кини, односно храбрим одбацивањем окупационог терета који већ две деценије товаримо себи на леђа у сулудој нади да ћемо купити милост оних који су стајали иза наше трагедије с краја 20. века.
Они се сада – гле парадокса – представљају да су нам пријатељи, а ми то – види будалаштине – понекада наивно прихватамо, али ствари се нису ни за „јот“ промениле од 1995. када је извршена НАТО агресија на РС и Српску Крајину, или 1999. када се под ударом нашла и Србија. Говорим о суштинском односу према нама, а не површној стилизацији политике и реално много мањој снази оних који је воде. Битно су слабији а њихови конкуренти (нама несумњиво наклоњени) драстично су јачи него пре двадесет година, па зато евроатлантисти покушавају да нас знатно више варају него раније. Када већ не могу и даље да нам ломе руке и ноге, намера им је да нас убеде да се међусобно сатиремо и сви заједно упаднемо у провалију из које би нас онда извукли изломљене. Истине ради, и раније су много описаног радили (сетимо се наше политичке сцене пре и после 5. октобра 2000), али је то било комбиновано с класичном агресијом за коју више немају могућности.
Када све то сагледамо, корисно је да се присетимо једне Ничеове реченице: „Не верујем у добре намере ослабљених.“ Они који хвале Ђукановићев режим и стају иза Изетбеговићевог екстремизма, желе нам све најгоре колико и они. Могу да се праве колико год хоће да су пријатељи Србије, они су наши душмани. Српски простор је јединствен и ко га било где раздире не може да буде наклоњен неком другом његовом делу. Само се ради о томе да он још није дошао на ред за цепање. При томе сада не мислим на Србију у целини коју већ комадају на простору Косова и Метохије већ на њену преосталу територију и оне који њом сада владају. Када би Вашингтон обавио оно што сада гура западно од Дрине, дошла би и она (Рашка област, Војводина, Пчињски округ), као и они (садашњи естаблишмент) на ред за черечење. Ко то не види или је политички аутистичан или само позерски национално и патриотски настројен. Надам се да све то не обележава државни врх Србије и стога очекујем брзе и бескомпромисне мере у циљу целовите одбране српских интереса од Косова и Метохије, преко Црне Горе, до тренутно најугроженије Републике Српске. Тако се брани и Београд.

[/restrict]

2 коментара

  1. Tоплица

    У недостатку моћних савезника, још од пропасти Југославије, настала је драматична ситуација кад смо, без моћнијег савезника остављени на милост и немилост западним колонистима. И шта смо видели: ту на стотињак км од престонице, суседима се једноставно не исплати да не буду патриоти, док код нас издаја рођене земље најкурентнија је роба којој свако од нас може да се окрене ! Тако да, срећа наша што нас још увек има ! Ово је просто била и још увек је прилика за прочишћење редова. Да отпадне све што се ту родило али нема предиспозиције да свој крст носи. Доћи ће боља времена, спашће јарам срамних тлачитеља који су се заувек осрамотили водећи на нас целу Европу и Америку. Каква беда и срамота тог света ! Ово се не сме заборавити никад ! А спомињати се мора свакад ! Па нека славе клинтонисти и њихови смрдљиви подрепаши на челу са кокошком Весном ( ено је и сад нешто прдече !). Нама једноставно није место међу тим светом, а ако нам се икада привиди да јесте, то ће значити да Србије какву је памти Бог и историја заувек нема !

  2. Никад се Србији није добро писало. Кроз целу историју морала је да се брани од свих који су имали бројне апетите. Од свих је и успевала да се одбрани и да сачува своју слободу и независност. Не тако успешно и од домаћих издајника – Срба! Који, послушнички, зарад својих аспирација према високим положајима на власти (коју не могу да освоје демократским путем) и замишљеним привилегијама, савијајући кичму и љубећи ноге окупатора, чине све што окупатор тражи. Не знају, јадни, да су само потрошна роба; да чинећи зло својој јединој домовини, припремају пропаст и себи, кад за то дође време.
    Једино што је Србији потребно то је ЈЕДИНСТВО свих Срба, док се не отклоне све опасности које јој прете, уз пуну свест да сад није сама на свету као пре 30 година. А онда, логика и рационално размишљање налажу: Срби треба, без обзира којој партији припадају, уједињени око минимума националних интереса да наступају сложно, а међустраначке борбе воде нуђењем што квалитетнијих програма, оних, од којих ће целој Србији бити боље. Потурање ногу противнику, пљувљње, опањкавање по свету, одбијање договора, на радост наших разбијача – зар нису превазиђене категорије, зар не виде да то води ропству без повратка? Зар не схватају да су то и најпримитивнији видови борбе? Зар Срби да раде на пропасти Србије?
    Америка, Енглеска и Европска унија нису наши пријатељи, никад ни били нити ће бити. А сваки Србин мора да има бар минимум достојанства…
    ЈЕДИНСТВО, РАЗГОВОР; ДОГОВОР СРБА са СРБИМА, без уплитања странаца који само сањају о томе да Србије нема па да буду на корак ближе остварењу својих врелих снова у вези са Русијом. Јер једино је Србије “непослушна”, окружена све самим послушницима, па је треба уништити…
    Знам да моја размишљања неће имати никаквог утицаја. Но ово је једино што ја могу да учиним, подстакнута својим патриотским осећањима и болно свесна опасности која се надвија над Србијом. А која би била неупоредиво мања, да није издајника…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *