Putinov izbor i logika „Velike šahovske table“

Odgađanje „kraja istorije“: Američka hegemonija u slobodnom padu (2.deo)

U ovom trenutku Rusija i Kina, kao dva glavna centra multipolarnosti, imaju priliku da brzo napreduju. Aleksandar Dugin upozorava: „Odakle Amerikanci odlaze, Rusija bi trebalo da dođe zajedno sa svojim partnerima u multipolarnom klubu – s Kinom, s Turskom, s Iranom, s Pakistanom itd. Ovo je logika ’Velike šahovske table’ ili sukoba između atlantista i Evroazijaca. Da bismo mi mogli da profitiramo, oni moraju nešto da izgube, i obrnuto“

U osnovi, Bajden radi isto što i Tramp, s jednom važnom razlikom: on to radi brže i odlučnije. „Činjenica da se Bajden nije usudio da eskalira sukob u Donbasu u proleće 2021. godine, uskraćujući svojim ukrajinskim marionetama odlučujuću podršku u sukobu s Rusijom (zapravo, ne podržavajući njihove oštre proteste protiv ’Severnog toka 2’), a zatim da je brzo pobegao iz Avganistana i sada se priprema za odlazak iz Iraka i Sirije, ukazuje da je globalizam generalno van dnevnog reda. Očigledno, svetske liberalne elite jednostavno nisu imale resurse čak ni da imitiraju ofanzivu. Globalizam se povlači – i to čini brže nego pod Trampom“ (A. Dugin: Pax Russica).
U ovom trenutku Rusija i Kina, kao dva glavna centra multipolarnosti, imaju priliku da brzo napreduju: „Odakle Amerikanci odlaze, Rusija bi trebalo da dođe zajedno sa svojim partnerima u multipolarnom klubu – s Kinom, s Turskom, s Iranom, s Pakistanom itd. Ovo je logika ’Velike šahovske table’ ili sukoba između atlantista i Evroazijaca. Da bismo mi mogli da profitiramo, oni moraju nešto da izgube, i obrnuto.“ Sada je nastupio trenutak kada „ranjenog zmaja treba jednostavno dokrajčiti“, smatra Dugin. Od samog početka, zalažući se za multipolarni svet i suprotstavljajući se unipolarnom, „Putin je napravio jedino ispravan, sudbonosni izbor. I postepeno dolazi vreme da zaista cenimo njegove rezultate“.

Sa sklapanjem „anglosaksonskog pakta“ (AUKUS), stvara se sasvim nova situacija u svetu, koju je moguće opisati kao „Anglosaksonci protiv svih ostalih“ (protiv Zapadnih Evropljana i svih ostalih „privilegovanih saveznika“). Ovaj savez je u prvom redu usmeren protiv Kine. To daje Rusiji, koja će bezrezervno podržati Kinu, „jedinstvenu priliku da brzo proširi svoju sferu uticaja“. U pitanju je i proces „gubitka poverenja“ u dosadašnjeg hegemona: „Razgovori s američkim predsednikom gube na vrednosti“, primećuje Sergej Černjakovski u komentaru za list Zavtra, „jer gube smisao: pregovori su neophodni da bi se o nečemu dogovorili, ali koja je svrha dogovora ako nema garancija da će sporazumi biti primenjeni?“
Moć anglosaksonskih sila danas evidentno i rapidno opada. Ispod maske njihovih „globalističkih projekata“ kriju se različite verzije anglosaksonskog imperijalizma, odnosno večito ista, stara težnja za dominaciju nad planetom. Rusija je antiimperijalistička sila i nastupa, zajedno s Kinom, pod tom zastavom na svim kontinentima, uključujući Afriku i Latinsku Ameriku. Tamo gde se pojave ove sile, one upućuju poziv za oslobođenje od do sada čvrstih stega anglosaksonskog neokolonijalizma.

Francuska pred geopolitičkim izborom

Da se „unipolarni svet raspada pred našim očima“, potvrđuje i jedan globalistički filozof: Bernar-Anri Levi, koji to, doduše, čini implicitno, zalažući se za francusko-italijanski pakt, za koji je, prema njegovom mišljenju, upravo sada nastupilo pravo vreme.
Levi se poziva na neohegelijanskog filozofa Aleksandra Koževa i njegov tekst Latinska imperija, koji je 1945. napisao za generala Šarla de Gola. Uzgred, Levi koncept „Latinskog carstva“ vidi kao poslednju priliku za Makronovu Francusku.
Posle 1945, prema Koževu, okončana je era nacionalnih država i svet se oblikuje u skladu s logikom postnacionalnih imperija. Jedna od tih svetskih imperija (bila) je Sovjetski Savez, druga je anglosaksonski blok, čije jezgro čine SAD i Velika Britanija. Nemačka je naprosto bila rastrzana između ovih „carstava“. Kožev je u toj situaciji smatrao mogućim obrazovanje trećeg pola: Francuska, plus Italija, Španija i Portugalija – zemlje „latinskog sveta“ – koje ne ujedinjuju protestantizam i radna etika (poput anglosaksonskog), već katolički koreni, manir života na estetski način i rimsko nasleđe.
Na geopolitičkom nivou, ova nadnacionalna unija bila bi zasnovana na kontroli Mediterana i kolonijalnim posedima u Africi. U religijskom domenu, počivala bi na katolicizmu. Katolicizam je, međutim, univerzalna religija. Za Koževa, i sama ideja „Latinske imperije“ bila je samo put ka konačnom ujedinjenju čovečanstva. Globalistički cilj – svetska država – odgođen je na neodređeno vreme. Ideja Koževa je „da se među narodima južne Evrope uspostavi „zajednica vrednosti, civilizacije i metafizike“ koja bi, ako se realizuje, bila od pomoći „u borbi protiv sve većeg osiromašenja ljudskih kapaciteta“.
„Pitam se“, nastavlja Levi, „da li je Emanuel Makron čitao Koževa, jer se sa velikim tekstovima dešava isto što i sa istorijskim događajima, potrebno im je vreme, često i ceo život, da nađu svoj puni smisao. I zato što, 75 godina posle prvog objavljivanja ovih legendarnih stranica, izgleda da se svet nalazi upravo u situaciji koju je predvideo Kožev.“

Vreme imperija

„Latinska imperija“ je, za ovog filozofa, jedini način i „poslednja prilika“ da Francuska ne padne u ponor beznačajnosti: da se ne degradira „na status patuljaste države, ka nestanku velike politike u suverenističkoj i populističkoj galami“.
Zanimljivo je da se Levi ovoj ideji priklanja u trenutku sklapanja pakta AUKUS, kada je u najmanju ruku ozbiljno narušen ugled Francuske, i dolaska ruskih trupa u Mali, pošto su francuske snage, slično američkim, prisiljene na povlačenje. Za Francusku, ovo povlačenje ima približno jednako značenje kao i američka katastrofa u Avganistanu.
Podsetimo se, Levi je još nedavno govorio u ime jedinstvene „liberalne imperije“, koju ugrožavaju „petorica kraljeva“: pet nezavisnih centara moći. On danas potvrđuje da ova „imperija“ zapravo više ne postoji i da bi Francuska u budućnosti mogla postati centar jedne od imperija koje će deliti svet. Umesto na potrošenoj „ideologiji ljudskih prava“, u koju više niko ne veruje, takva imperija počivala bi na katolicizmu i „zajedničkoj metafizici“. Uzgred, nije li neobično za ovog „novog filozofa“ da uopšte govori o metafizici?
„Pozivanje Koževa na postnacionalne imperije znači da cilj konačnog stvaranja jedinstvenog čovečanstva ostaje“, primećuje u svom komentaru analitičar Aleksandar Bovdunov, ali ostaje za neko drugo, daleko i buduće vreme. „Kao i Kožev, i Levi je primoran da prizna da se kraj istorije u obliku zajedničkog liberalnog čovečanstva (ponovo) odlaže.“
Vreme nacija je prošlo, sada nastupa vreme imperija. Da li će to biti imperije kakve predlažu Pajn i Levi, zasnovane na kolonijalnoj eksploataciji i potčinjavanju, ili imperije drugačijeg tipa, kao formule „jedinstva u različitosti“? To ostaje pitanje za budućnost. Za sada, bitno je da su širom otvorena vrata u multipolarnost. Američka hegemonija nalazi se u slobodnom padu (za Levija, to se desilo nešto ranije, s abdikacijom Amerike sa svetskog trona, kada su „Amerikanci izdali Kurde“). Bilo kako bilo, globalistički projekat je sada i zvanično mrtav. Budućnost će, to je jedino sigurno, izgledati drugačije. Svet se neće „globalizovati“ kako je to nalagao najtrivijalniji američki ukus. Neće biti ništa od „globalnog tržišta“, u kojem će se, hteli to ili ne, jedan za drugim utopiti svi narodi. Odnosno svet se neće pretvoriti u „planetarno tržište“ za jedno ljudsko krdo. Globalizam se sada sve ređe pominje u Americi i od strane samih Bajdenovih liberala, dok su republikanci to prihvatili već ranije. To ostavlja prostor za sve druge opcije; za nadu, za snove i za strepnje. Strah je ovde sasvim prirodna reakcija, jer je budućnost ponovo postala nepredvidljiva i nesigurna. Budućnost je sada „otvoren projekat“. A ništa više ne plaši nego strah od nepoznatog.

Kraj