Путинов избор и логика „Велике шаховске табле“

Одгађање „краја историје“: Америчка хегемонија у слободном паду (2.део)

У овом тренутку Русија и Кина, као два главна центра мултиполарности, имају прилику да брзо напредују. Александар Дугин упозорава: „Одакле Американци одлазе, Русија би требало да дође заједно са својим партнерима у мултиполарном клубу – с Кином, с Турском, с Ираном, с Пакистаном итд. Ово је логика ’Велике шаховске табле’ или сукоба између атлантиста и Евроазијаца. Да бисмо ми могли да профитирамо, они морају нешто да изгубе, и обрнуто“

У основи, Бајден ради исто што и Трамп, с једном важном разликом: он то ради брже и одлучније. „Чињеница да се Бајден није усудио да ескалира сукоб у Донбасу у пролеће 2021. године, ускраћујући својим украјинским марионетама одлучујућу подршку у сукобу с Русијом (заправо, не подржавајући њихове оштре протесте против ’Северног тока 2’), а затим да је брзо побегао из Авганистана и сада се припрема за одлазак из Ирака и Сирије, указује да је глобализам генерално ван дневног реда. Очигледно, светске либералне елите једноставно нису имале ресурсе чак ни да имитирају офанзиву. Глобализам се повлачи – и то чини брже него под Трампом“ (А. Дугин: Pax Russica).
У овом тренутку Русија и Кина, као два главна центра мултиполарности, имају прилику да брзо напредују: „Одакле Американци одлазе, Русија би требало да дође заједно са својим партнерима у мултиполарном клубу – с Кином, с Турском, с Ираном, с Пакистаном итд. Ово је логика ’Велике шаховске табле’ или сукоба између атлантиста и Евроазијаца. Да бисмо ми могли да профитирамо, они морају нешто да изгубе, и обрнуто.“ Сада је наступио тренутак када „рањеног змаја треба једноставно докрајчити“, сматра Дугин. Од самог почетка, залажући се за мултиполарни свет и супротстављајући се униполарном, „Путин је направио једино исправан, судбоносни избор. И постепено долази време да заиста ценимо његове резултате“.

Са склапањем „англосаксонског пакта“ (АУКУС), ствара се сасвим нова ситуација у свету, коју је могуће описати као „Англосаксонци против свих осталих“ (против Западних Европљана и свих осталих „привилегованих савезника“). Овај савез је у првом реду усмерен против Кине. То даје Русији, која ће безрезервно подржати Кину, „јединствену прилику да брзо прошири своју сферу утицаја“. У питању је и процес „губитка поверења“ у досадашњег хегемона: „Разговори с америчким председником губе на вредности“, примећује Сергеј Черњаковски у коментару за лист Завтра, „јер губе смисао: преговори су неопходни да би се о нечему договорили, али која је сврха договора ако нема гаранција да ће споразуми бити примењени?“
Моћ англосаксонских сила данас евидентно и рапидно опада. Испод маске њихових „глобалистичких пројеката“ крију се различите верзије англосаксонског империјализма, односно вечито иста, стара тежња за доминацију над планетом. Русија је антиимперијалистичка сила и наступа, заједно с Кином, под том заставом на свим континентима, укључујући Африку и Латинску Америку. Тамо где се појаве ове силе, оне упућују позив за ослобођење од до сада чврстих стега англосаксонског неоколонијализма.

Француска пред геополитичким избором

Да се „униполарни свет распада пред нашим очима“, потврђује и један глобалистички филозоф: Бернар-Анри Леви, који то, додуше, чини имплицитно, залажући се за француско-
-италијански пакт, за који је, према његовом мишљењу, управо сада наступило право време

Да се „униполарни свет распада пред нашим очима“, потврђује и један глобалистички филозоф: Бернар-Анри Леви, који то, додуше, чини имплицитно, залажући се за француско-италијански пакт, за који је, према његовом мишљењу, управо сада наступило право време.
Леви се позива на неохегелијанског филозофа Александра Кожева и његов текст Латинска империја, који је 1945. написао за генерала Шарла де Гола. Узгред, Леви концепт „Латинског царства“ види као последњу прилику за Макронову Француску.
После 1945, према Кожеву, окончана је ера националних држава и свет се обликује у складу с логиком постнационалних империја. Једна од тих светских империја (била) је Совјетски Савез, друга је англосаксонски блок, чије језгро чине САД и Велика Британија. Немачка је напросто била растрзана између ових „царстава“. Кожев је у тој ситуацији сматрао могућим образовање трећег пола: Француска, плус Италија, Шпанија и Португалија – земље „латинског света“ – које не уједињују протестантизам и радна етика (попут англосаксонског), већ католички корени, манир живота на естетски начин и римско наслеђе.
На геополитичком нивоу, ова наднационална унија била би заснована на контроли Медитерана и колонијалним поседима у Африци. У религијском домену, почивала би на католицизму. Католицизам је, међутим, универзална религија. За Кожева, и сама идеја „Латинске империје“ била је само пут ка коначном уједињењу човечанства. Глобалистички циљ – светска држава – одгођен је на неодређено време. Идеја Кожева је „да се међу народима јужне Европе успостави „заједница вредности, цивилизације и метафизике“ која би, ако се реализује, била од помоћи „у борби против све већег осиромашења људских капацитета“.
„Питам се“, наставља Леви, „да ли је Емануел Макрон читао Кожева, јер се са великим текстовима дешава исто што и са историјским догађајима, потребно им је време, често и цео живот, да нађу свој пуни смисао. И зато што, 75 година после првог објављивања ових легендарних страница, изгледа да се свет налази управо у ситуацији коју је предвидео Кожев.“

Време империја

Окончана је ера националних држава и свет се обликује у складу с логиком постнационалних империја: Александар Кожев

„Латинска империја“ је, за овог филозофа, једини начин и „последња прилика“ да Француска не падне у понор безначајности: да се не деградира „на статус патуљасте државе, ка нестанку велике политике у суверенистичкој и популистичкој галами“.
Занимљиво је да се Леви овој идеји приклања у тренутку склапања пакта АУКУС, када је у најмању руку озбиљно нарушен углед Француске, и доласка руских трупа у Мали, пошто су француске снаге, слично америчким, присиљене на повлачење. За Француску, ово повлачење има приближно једнако значење као и америчка катастрофа у Авганистану.
Подсетимо се, Леви је још недавно говорио у име јединствене „либералне империје“, коју угрожавају „петорица краљева“: пет независних центара моћи. Он данас потврђује да ова „империја“ заправо више не постоји и да би Француска у будућности могла постати центар једне од империја које ће делити свет. Уместо на потрошеној „идеологији људских права“, у коју више нико не верује, таква империја почивала би на католицизму и „заједничкој метафизици“. Узгред, није ли необично за овог „новог филозофа“ да уопште говори о метафизици?
„Позивање Кожева на постнационалне империје значи да циљ коначног стварања јединственог човечанства остаје“, примећује у свом коментару аналитичар Александар Бовдунов, али остаје за неко друго, далеко и будуће време. „Kао и Кожев, и Леви је приморан да призна да се крај историје у облику заједничког либералног човечанства (поново) одлаже.“
Време нација је прошло, сада наступа време империја. Да ли ће то бити империје какве предлажу Пајн и Леви, засноване на колонијалној експлоатацији и потчињавању, или империје другачијег типа, као формуле „јединства у различитости“? То остаје питање за будућност. За сада, битно је да су широм отворена врата у мултиполарност. Америчка хегемонија налази се у слободном паду (за Левија, то се десило нешто раније, с абдикацијом Америке са светског трона, када су „Американци издали Курде“). Било како било, глобалистички пројекат је сада и званично мртав. Будућност ће, то је једино сигурно, изгледати другачије. Свет се неће „глобализовати“ како је то налагао најтривијалнији амерички укус. Неће бити ништа од „глобалног тржишта“, у којем ће се, хтели то или не, један за другим утопити сви народи. Односно свет се неће претворити у „планетарно тржиште“ за једно људско крдо. Глобализам се сада све ређе помиње у Америци и од стране самих Бајденових либерала, док су републиканци то прихватили већ раније. То оставља простор за све друге опције; за наду, за снове и за стрепње. Страх је овде сасвим природна реакција, јер је будућност поново постала непредвидљива и несигурна. Будућност је сада „отворен пројекат“. А ништа више не плаши него страх од непознатог.

Крај


Један коментар

  1. Tоплица

    Да кренемо од “философа”. Он се већ добрано “прославио” лажима солећи наше ране у најтежим часовима, а ово сад утврђује ауторитет аргументом да су САД абдицирале са светског трона кад су издале Курде. Јадан је он мудрац, а једино га ова раскопчана кошуља вади.
    Ваљда Америка није никад абдицирала него је исцрпила благодети свог пројекта. Па кад су се на позорници појавиле младе вредне нације и заиграли велики бројеви, почела је да посустаје. Ово са педерима, климатским променама, родним равноправностима, заправо открива сав јад аргумената једне посустале моћи. Свет се не буни јер мисли да велике штете неће бити, али греши.
    Хазин је, проричући ону кризу 2008 (бар деценију раније икога !) уочио да напредак науке од појаве метала до данас, тера Свет да се друштвено-политичко-привредне заједнице укрупњавају јер сваки витак науке и са њом технологије кошта више. То онда тражи веће тржиште јер се само тако научнопривредни напор могао исплатити. И има логике а и стварност историјска потврђује; од огромног броја економских заједница, почетком прошлог века стигло се било на, ваљда пет. Да би након Другог св. рата остале две, а ево, од пада СССР је једна !А та се некако пребрзо уобразила боголиком и огрезла у насиљу, што није друго него једно искушење после кога се моћ волшебно докида. Сад је ваљда вопрос како у условима једног Светског тржишта сменити лидера ? Иначе само цепање тржишта ваљда би било поразно и зауставило би развој науке и технологије.
    Упоредо, познато нам је често спекулисање на рачун “светских господара”, а да о томе поузданих података нема. Ту и тамо на разним просторима Планете донесуе се чудновате одлуке које изнова распале машту, али коначних сазнања нема. Но ако бисмо претпоставили да то постоји, онда остаје да нагађамо у којој је мери ? Где су стварни домети те моћи и како ће се она понети у насталој ситуацији ?!
    Нација што се тиче, јасно је да поменути процес делује укрупњивањем али еволутивно, неосетно. Молимо се Богу да тако и остане а да каубојска епизода оде у неповратни заборав.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *