PREPREKE ZA PUTINOV NOVI MANDAT

Američki kongres, vlada ili predsednik nemaju moć da promene bilo šta u Rusiji, a kamoli da biraju šefa države, mada iskazuju i zvanično takve inicijative – a pogotovo ne mogu promeniti Putina

Dvojica američkih kongresmena iz redova demokrata (Stiv Koen iz Tenesija i Džo Vilson iz Južne Karoline) podneli su prošle nedelje Predstavničkom domu Kongresa predlog rezolucije kojom traže da Vašington ne prizna Vladimira Putina za ruskog predsednika, u slučaju da se on kandiduje i pobedi na izborima 2024. godine. Kao razlog za ovako ekstreman stav neprijateljstva prema Rusiji i njenom lideru, oni ističu navodnu nelegitimnost ustavnih amandmana usvojenih na referendumu i u ruskom parlamentu. Podsetimo, referendum o izmenama Ustava RF održan je u uslovima epidemije korone od 25. juna do 1. jula 2020. i za ustavne promene glasalo je 77,92 odsto izašlih građana. Promenama je, između ostalog, usvojeno da jedno isto lice može da bude birano za predsednika Rusije najviše dva puta, čime je isključena ranija odredba – „uzastopno“. Dodat je, međutim, amandman prve žene u svemiru i deputata Državne dume Valentine Tereškove da se, pošto je reč o dubokoj ustavnoj reformi kojom se menja čitava struktura vlasti, poništavaju svi mandati prethodnih predsednika Rusije (ovo se danas odnosi na Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva), čime se stiču uslovi da njih dvojica mogu biti izabrani još po dva puta za šefa države.

ODREDBE U FUNKCIJI JAČANJA RUSKE DRŽAVE Ustavna reforma zahvatila je sve oblasti života Rusije, između ostalog uvodeći u Ustav pojam Boga i ruski narod, proglašavajući princip tradicionalne porodice i zaštite dece od netradicionalnih uticaja, kao i mnogo toga još – uključujući i proglašenje prvenstva nacionalnog zakonodavstva nad međunarodnim. Izmenjeni su pravila, nadležnosti i funkcionisanje gotovo svih državnih organa Rusije, a uvedeni su i neki novi, poput „misterioznog“ Državnog saveta. Bitno je promenjena struktura Saveta bezbednosti RF, kao i funkcionisanje i nadležnosti parlamenta, vlade, predsednika. Sve navedeno značajno jača rusku državu, pre svega njenu otpornost na spoljne i unutrašnje štetne uticaje, pa je pravo čudo što se „zaštitnici demokratije“ nisu ranije oglasili. Učinili su to sada, naravno ciljajući Putina direktno, kao glavnog kreatora čudesnog vaskrsnuća i obnove Rusije kao velike sile.
To nas, za trenutak, vraća u proleće 2011, kada je tadašnji američki potpredsednik i današnji lider SAD Džozef Bajden hitno doputovao u Moskvu da „pritisne“ Vladimira Putina (koji je tada bio premijer) da ne pomišlja da se kandiduje na predsedničkim izborima 2012, jer će SAD to sprečiti svojim metodama. Odbio je Putin tada velikodušnu ponudu za predsedničku funkciju, ali u Međunarodnom olimpijskom komitetu, pa je dobio na jesen iste godine revoluciju „belih tračica“, s „političkim desperadosom“ Aleksejem Navaljnim na čelu. Nisu u SAD ni slutili da će Putin ove događaje iskoristiti kao argument za pokretanje dubokih i dalekosežnih zakonskih i ustavnih promena, kojima jača državnost, samostalnost i otpornost na bilo kakve inostrane uticaje. Finale tog procesa jeste upravo ustavni referendum 2020. godine i ne može se reći da im Vašington nije maksimalno doprineo. Isti ishod biće i ovog puta – pritisci spolja samo će ojačati rusku vlast iznutra.
„Predstavnički dom Kongresa smatra da su amandmani na Ustav Ruske Federacije iz 2020. godine bili usvojeni kršenjem zakona i međunarodnih obaveza Ruske Federacije; odstupanje o pitanju ograničenja na broj predsedničkih mandata koje proističe iz ovih amandmana jeste nelegitimno i svaki pokušaj predsednika Ruske Federacije da ostane na svom položaju po isteku njegovog sadašnjeg i poslednjeg mandata, koji ističe 7. maja 2024. godine, treba da povuče nepriznavanje od strane SAD“, navodi se u nacrtu rezolucije. Dvojica kongresmena pozivaju se na to da im zaključci Moskovske konferencije KEBS-a iz 1991. daju za pravo da se na ovaj način mešaju u unutrašnje stvari Rusije, citirajući da pitanja koja se tiču ljudskih prava, temeljnih sloboda, demokratije i vladavine zakona „jesu pitanja koja predstavljaju neposredni i legitimni interes za sve zemlje učesnice i ne spadaju u grupu isključivo unutrašnjih poslova odgovarajuće države“.

[restrict]

DVOSTRUKI STANDARDI AMERIČKE ELITE Zanimljivo, gde nađoše Moskovsku konferenciju za primer – mešajući se u pitanja koja se tiču isključivo Moskve. Ali to je očito simbolika koju ideolozi unipolarnog sveta najviše vole da koriste. I gde baš američke demokrate da se jave kada je reč o legitimnosti izbora, imajući u vidu ozbiljne senke sumnje koje su pale na pobedu njihovog lidera Bajdena nad Donaldom Trampom. A još je zanimljivije što u tekstu ne navode da bi eventualna Putinova kandidatura (koju on nije još ni najavio) bila „nelegalna“, odnosno nezakonita, već samo „nelegitimna“. Svakako nelegitimna ako bi se o tome pitali Koen i Vilson, ali legitimnost Putinove kandidature procenjivaće isključivo ruski narod na izborima, ukoliko do nje dođe, što se ne može očekivati još dve godine. Sa zakonske i ustavne tačke gledišta – pa i sa stanovišta legitimnosti, budući da je ove ustavne promene podržalo skoro 80 odsto građana na referendumu – ona bi bila neupitna i čista kao suza. Ako do nje dođe.
Dok je ubedljiva većina građana dala podršku ovim važnim ustavnim promenama (koje se ne tiču samo predsedničkih mandata), njih je svim silama pokušavao da obori upravo Navaljni, ali u tome, kao što se vidi iz rezultata referenduma, ni približno nije uspeo. Znajući da njegovo delovanje u Rusiji direktno podržava Vašington, utoliko je jasnije da je propala zamisao miniranja referenduma, pa sada kongresmenima preostaje da deluju rezolucijama. Ali proglašavanje da Putin krši nečija prava time što se, u skladu sa zakonima i Ustavom, kandiduje za predsednika najmanje bi smelo da dolazi iz SAD, čiji se 32. predsednik Frenklin Delano Ruzvelt čak četiri puta kandidovao – i pobeđivao. Vladao je od 1933. pa sve do smrti 1945. godine. Neki bi rekli – doživotno. I ko zna koliko bi još mandata osvojio da je duže živeo.
Postoji i svežiji, evropski primer: Boris Tadić dva puta je pobedio na predsedničkim izborima u Srbiji, 2004. i 2008. godine, ali ga to nije sprečilo da se kandiduje i treći put, 2012, uprkos tome što Ustav propisuje da isto lice može najviše dva puta da bude na čelu države. Ali objašnjeno je da broj mandata može da se računa tek od 2006. i donošenja novog ustava nakon otcepljenja Crne Gore. Vašington je to pozdravio, ne smatrajući kršenjem ljudskih prava i demokratije. Bez obzira na to da li se ovo može tumačiti „legitimnim“ ili ne, činjenica je da je Tadić zamalo ostao bez pobede i 13 godina neprekidno u predsedničkoj fotelji. A kada ruski narod, nakon promene teritorijalnog ustrojstva pripajanjem Krima i Sevastopolja, na referendumu usvoji praktično novi ustav, imajući u vidu broj amandmana koji su usvojeni 2020, onda je to za deo američke elite „nelegitimno“ i zaslužuje osudu. Ovakvi dvostruki standardi i nepoštovanje tuđeg suvereniteta i pravnog poretka odlika su spoljne politike SAD poslednjih decenija, a njeni kreatori veruju da time pokazuju „snagu“. Ali svi u svetu dobro znaju da može doći dan kada će i njih Kongres SAD proglasiti nelegitimnim. Samo ako se zamere „onome kome ne treba“. Putin nema problem s tim.
To je objasnio i portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov, nazivajući nacrt rezolucije dvojice kongresmena mešanjem u unutrašnje stvari njegove zemlje. „Svaki put mislimo da ništa nesuvislije, agresivnije, neprijateljskije i nekonstruktivnije ne može doći s druge strane okeana, i svaki put pogrešimo. Dođe, nažalost. To je odlična demonstracija ne samo Ruskoj Federaciji već i svim zemljama sveta da se SAD zvanično mešaju u unutrašnje stvari drugih država. Smatramo neprihvatljivim ovakve inicijative kongresmena, to je mešanje u naše poslove. Uvereni smo da samo Rusi mogu da određuju ko će i kada biti predsednik RF. Nijedna druga zemlja, niti parlamentarci bilo koje zemlje nemaju nikakvo pravo da pretenduju na to. Zakonodavna delatnost američkih kongresmena je bez presedana i ne uklapa se ni u kakve okvire savremenih međunarodnih odnosa“, ocenio je Putinov portparol.
Naravno, Putin ne mora previše da brine zbog ovakvih inicijativa. Američki kongres, vlada ili predsednik nemaju moć da promene bilo šta u Rusiji, a kamoli da biraju ili smenjuju šefa države, mada iskazuju takve inicijative čak i zvanično. A pogotovo ne mogu promeniti Putina, koga ruski narod smatra velikom istorijskom ličnošću, liderom koji je vratio dostojanstvo i blagostanje ruskom narodu posle decenije patnje pod vlašću američkih marioneta, proglašenih za „demokratske i legitimne“. I borcima za ljudska prava i slobode, naročito kada sopstveni parlament sruše artiljerijskim salvama iz tenkova i ubiju stotine ljudi. Tada SAD proglase najvećim demokratama i prijateljima.

ODLUKA NA KOJU AMERIKANCI NEĆE MOĆI DA UTIČU Zbog ovakvih rezolucija i napada na rusku državnost, Putinu će popularnost samo rasti. Problem bi za njega bio ako bi ga neko poput Koena i Vilsona podržao za predsednika, kao što je Bil Klinton podržavao Borisa Jeljcina, pa mu je rejting pao na 2,5 procenata. Ne bi Putin bio ni prvi ni poslednji predsednik koga bi Amerika „osporila“. To su i Bašar Asad u Siriji, Nikolas Maduro u Venecueli, kao i poslednji slučaj Aleksandra Lukašenka u Belorusiji. Svima njima, kao i mnogim drugima, Vašington je našao „demokratsku zamenu“, priznajući svoje mezimce za legitimne lidere ovih zemalja. Ali osim što je to potpuno nezakonito, postoji i jedan „malo veći“ problem – narod u tim zemljama ih neće. I zato Asad, Maduro i Lukašenko treba jedino o tome i da brinu, kako da ne izgube podršku sopstvenih birača.
To važi i za Putina. A sudeći po tome da je skoro 80 odsto ljudi podržalo ustavne promene kojima se, pored ostalog, njemu otvara put da se ponovo kandiduje, reklo bi se da do novog predsedničkog mandata mogu da se ispreče samo dve stvari. Jedna je ako bi napravio neku veliku grešku, ili seriju njih. Sudeći po dosadašnjem stilu vladavine – poteze je povlačio hirurški precizno, efikasno i s pogledom u daleku budućnost – bilo bi naivno očekivati da će načiniti pogrešan korak. Druga moguća, i jedina realna prepreka je – on sam. Da li će Vladimir Putin odlučiti da se ponovo kandiduje, ili neće, odluku o tome doneće na jesen 2023. godine. Na to Amerikanci, uprkos velikoj želji, neće moći da utiču.
[/restrict]