ПРЕПРЕКЕ ЗА ПУТИНОВ НОВИ МАНДАТ

Амерички конгрес, влада или председник немају моћ да промене било шта у Русији, а камоли да бирају шефа државе, мада исказују и званично такве иницијативе – а поготово не могу променити Путина

Двојица америчких конгресмена из редова демократа (Стив Коен из Тенесија и Џо Вилсон из Јужне Каролине) поднели су прошле недеље Представничком дому Конгреса предлог резолуције којом траже да Вашингтон не призна Владимира Путина за руског председника, у случају да се он кандидује и победи на изборима 2024. године. Као разлог за овако екстреман став непријатељства према Русији и њеном лидеру, они истичу наводну нелегитимност уставних амандмана усвојених на референдуму и у руском парламенту. Подсетимо, референдум о изменама Устава РФ одржан је у условима епидемије короне од 25. јуна до 1. јула 2020. и за уставне промене гласало је 77,92 одсто изашлих грађана. Променама је, између осталог, усвојено да једно исто лице може да буде бирано за председника Русије највише два пута, чиме је искључена ранија одредба – „узастопно“. Додат је, међутим, амандман прве жене у свемиру и депутата Државне думе Валентине Терешкове да се, пошто је реч о дубокој уставној реформи којом се мења читава структура власти, поништавају сви мандати претходних председника Русије (ово се данас односи на Владимира Путина и Дмитрија Медведева), чиме се стичу услови да њих двојица могу бити изабрани још по два пута за шефа државе.

ОДРЕДБЕ У ФУНКЦИЈИ ЈАЧАЊА РУСКЕ ДРЖАВЕ Уставна реформа захватила је све области живота Русије, између осталог уводећи у Устав појам Бога и руски народ, проглашавајући принцип традиционалне породице и заштите деце од нетрадиционалних утицаја, као и много тога још – укључујући и проглашење првенства националног законодавства над међународним. Измењени су правила, надлежности и функционисање готово свих државних органа Русије, а уведени су и неки нови, попут „мистериозног“ Државног савета. Битно је промењена структура Савета безбедности РФ, као и функционисање и надлежности парламента, владе, председника. Све наведено значајно јача руску државу, пре свега њену отпорност на спољне и унутрашње штетне утицаје, па је право чудо што се „заштитници демократије“ нису раније огласили. Учинили су то сада, наравно циљајући Путина директно, као главног креатора чудесног васкрснућа и обнове Русије као велике силе.
То нас, за тренутак, враћа у пролеће 2011, када је тадашњи амерички потпредседник и данашњи лидер САД Џозеф Бајден хитно допутовао у Москву да „притисне“ Владимира Путина (који је тада био премијер) да не помишља да се кандидује на председничким изборима 2012, јер ће САД то спречити својим методама. Одбио је Путин тада великодушну понуду за председничку функцију, али у Међународном олимпијском комитету, па је добио на јесен исте године револуцију „белих трачица“, с „политичким десперадосом“ Алексејем Наваљним на челу. Нису у САД ни слутили да ће Путин ове догађаје искористити као аргумент за покретање дубоких и далекосежних законских и уставних промена, којима јача државност, самосталност и отпорност на било какве иностране утицаје. Финале тог процеса јесте управо уставни референдум 2020. године и не може се рећи да им Вашингтон није максимално допринео. Исти исход биће и овог пута – притисци споља само ће ојачати руску власт изнутра.
„Представнички дом Конгреса сматра да су амандмани на Устав Руске Федерације из 2020. године били усвојени кршењем закона и међународних обавеза Руске Федерације; одступање о питању ограничења на број председничких мандата које проистиче из ових амандмана јесте нелегитимно и сваки покушај председника Руске Федерације да остане на свом положају по истеку његовог садашњег и последњег мандата, који истиче 7. маја 2024. године, треба да повуче непризнавање од стране САД“, наводи се у нацрту резолуције. Двојица конгресмена позивају се на то да им закључци Московске конференције КЕБС-а из 1991. дају за право да се на овај начин мешају у унутрашње ствари Русије, цитирајући да питања која се тичу људских права, темељних слобода, демократије и владавине закона „јесу питања која представљају непосредни и легитимни интерес за све земље учеснице и не спадају у групу искључиво унутрашњих послова одговарајуће државе“.

[restrict]

ДВОСТРУКИ СТАНДАРДИ АМЕРИЧКЕ ЕЛИТЕ Занимљиво, где нађоше Московску конференцију за пример – мешајући се у питања која се тичу искључиво Москве. Али то је очито симболика коју идеолози униполарног света највише воле да користе. И где баш америчке демократе да се јаве када је реч о легитимности избора, имајући у виду озбиљне сенке сумње које су пале на победу њиховог лидера Бајдена над Доналдом Трампом. А још је занимљивије што у тексту не наводе да би евентуална Путинова кандидатура (коју он није још ни најавио) била „нелегална“, односно незаконита, већ само „нелегитимна“. Свакако нелегитимна ако би се о томе питали Коен и Вилсон, али легитимност Путинове кандидатуре процењиваће искључиво руски народ на изборима, уколико до ње дође, што се не може очекивати још две године. Са законске и уставне тачке гледишта – па и са становишта легитимности, будући да је ове уставне промене подржало скоро 80 одсто грађана на референдуму – она би била неупитна и чиста као суза. Ако до ње дође.
Док је убедљива већина грађана дала подршку овим важним уставним променама (које се не тичу само председничких мандата), њих је свим силама покушавао да обори управо Наваљни, али у томе, као што се види из резултата референдума, ни приближно није успео. Знајући да његово деловање у Русији директно подржава Вашингтон, утолико је јасније да је пропала замисао минирања референдума, па сада конгресменима преостаје да делују резолуцијама. Али проглашавање да Путин крши нечија права тиме што се, у складу са законима и Уставом, кандидује за председника најмање би смело да долази из САД, чији се 32. председник Френклин Делано Рузвелт чак четири пута кандидовао – и побеђивао. Владао је од 1933. па све до смрти 1945. године. Неки би рекли – доживотно. И ко зна колико би још мандата освојио да је дуже живео.
Постоји и свежији, европски пример: Борис Тадић два пута је победио на председничким изборима у Србији, 2004. и 2008. године, али га то није спречило да се кандидује и трећи пут, 2012, упркос томе што Устав прописује да исто лице може највише два пута да буде на челу државе. Али објашњено је да број мандата може да се рачуна тек од 2006. и доношења новог устава након отцепљења Црне Горе. Вашингтон је то поздравио, не сматрајући кршењем људских права и демократије. Без обзира на то да ли се ово може тумачити „легитимним“ или не, чињеница је да је Тадић замало остао без победе и 13 година непрекидно у председничкој фотељи. А када руски народ, након промене територијалног устројства припајањем Крима и Севастопоља, на референдуму усвоји практично нови устав, имајући у виду број амандмана који су усвојени 2020, онда је то за део америчке елите „нелегитимно“ и заслужује осуду. Овакви двоструки стандарди и непоштовање туђег суверенитета и правног поретка одлика су спољне политике САД последњих деценија, а њени креатори верују да тиме показују „снагу“. Али сви у свету добро знају да може доћи дан када ће и њих Конгрес САД прогласити нелегитимним. Само ако се замере „ономе коме не треба“. Путин нема проблем с тим.
То је објаснио и портпарол председника Русије Дмитриј Песков, називајући нацрт резолуције двојице конгресмена мешањем у унутрашње ствари његове земље. „Сваки пут мислимо да ништа несувислије, агресивније, непријатељскије и неконструктивније не може доћи с друге стране океана, и сваки пут погрешимо. Дође, нажалост. То је одлична демонстрација не само Руској Федерацији већ и свим земљама света да се САД званично мешају у унутрашње ствари других држава. Сматрамо неприхватљивим овакве иницијативе конгресмена, то је мешање у наше послове. Уверени смо да само Руси могу да одређују ко ће и када бити председник РФ. Ниједна друга земља, нити парламентарци било које земље немају никакво право да претендују на то. Законодавна делатност америчких конгресмена је без преседана и не уклапа се ни у какве оквире савремених међународних односа“, оценио је Путинов портпарол.
Наравно, Путин не мора превише да брине због оваквих иницијатива. Амерички конгрес, влада или председник немају моћ да промене било шта у Русији, а камоли да бирају или смењују шефа државе, мада исказују такве иницијативе чак и званично. А поготово не могу променити Путина, кога руски народ сматра великом историјском личношћу, лидером који је вратио достојанство и благостање руском народу после деценије патње под влашћу америчких марионета, проглашених за „демократске и легитимне“. И борцима за људска права и слободе, нарочито када сопствени парламент сруше артиљеријским салвама из тенкова и убију стотине људи. Тада САД прогласе највећим демократама и пријатељима.

ОДЛУКА НА КОЈУ АМЕРИКАНЦИ НЕЋЕ МОЋИ ДА УТИЧУ Због оваквих резолуција и напада на руску државност, Путину ће популарност само расти. Проблем би за њега био ако би га неко попут Коена и Вилсона подржао за председника, као што је Бил Клинтон подржавао Бориса Јељцина, па му је рејтинг пао на 2,5 процената. Не би Путин био ни први ни последњи председник кога би Америка „оспорила“. То су и Башар Асад у Сирији, Николас Мадуро у Венецуели, као и последњи случај Александра Лукашенка у Белорусији. Свима њима, као и многим другима, Вашингтон је нашао „демократску замену“, признајући своје мезимце за легитимне лидере ових земаља. Али осим што је то потпуно незаконито, постоји и један „мало већи“ проблем – народ у тим земљама их неће. И зато Асад, Мадуро и Лукашенко треба једино о томе и да брину, како да не изгубе подршку сопствених бирача.
То важи и за Путина. А судећи по томе да је скоро 80 одсто људи подржало уставне промене којима се, поред осталог, њему отвара пут да се поново кандидује, рекло би се да до новог председничког мандата могу да се испрече само две ствари. Једна је ако би направио неку велику грешку, или серију њих. Судећи по досадашњем стилу владавине – потезе је повлачио хируршки прецизно, ефикасно и с погледом у далеку будућност – било би наивно очекивати да ће начинити погрешан корак. Друга могућа, и једина реална препрека је – он сам. Да ли ће Владимир Путин одлучити да се поново кандидује, или неће, одлуку о томе донеће на јесен 2023. године. На то Американци, упркос великој жељи, неће моћи да утичу.
[/restrict]