„POLEGZIT“ NOVA EVROPSKA STVARNOST

PREVIRANJA U EU

Bauk nestabilnosti izazvan izlaskom Ujedinjenog Kraljevstva iz EU lutao je Evropom i navodio mnoge da licitiraju koja zemlja će sledeća dobiti sufiks „egzit“. Donošenjem odluke poljskog Ustavnog suda da oglasi neprimenjivim određene fundamentalne norme, zajedničkog, evropskog zakonodavstva, izgleda da je bauk pronašao svoje stanovište u državi koja je važila za primer postkomunističke tranzicije i uklapanja u ideologiju „vrlog novog zapadnog sveta“

Višegodišnje pravno-političko nadmudrivanje Varšave i Brisela nedavno je kulminiralo donošenjem odluke poljskog (reformisanog) Ustavnog suda u kojoj se, između ostalog, navodi da „pokušaj Evropskog suda pravde da se umeša u poljske pravne mehanizme krši pravila koja daju prioritet ustavu i pravilima koja uvažavaju suverenitet u okviru procesa evropskih integracija“. Drugim rečima, najviši poljski sud doneo je odluku kojom protivustavnim proglašavaju određene odredbe Mastrihtskog ugovora, bazičnog dokumenta na kojem počiva pravni sistem EU, uz argumentaciju da sporne norme Ugovora o EU zalaze izvan granica nadležnosti koje je Republika Poljska prenela na EU prilikom pristupanja, odnosno kako je Pjotr Miler, portparol vladajuće partije „Pravo i pravda“, ukratko prokomentarisao: „Primat ustavnog prava nad drugim izvorima prava proizlazi direktno iz Ustava Republike Poljske. Ovom odlukom je Ustavni sud to jasno potvrdio.“
Reč je o odredbama koje se odnose na istorijsko-ideološku prirodu EU (član 1), na osnovne vrednosti EU poput poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnika manjina“ u društvu u kojem „pluralizam, nediskriminacija, prevladavaju“ (član 2), na uspostavljanje principa „iskrene saradnje“ između zemalja EU i njihove međusobne obaveze da „pomažu jedna drugoj u izvršavanju zadataka koji proizlaze iz Ugovora“ (član 4.3) i na formiranje Evropskog suda pravde (član 19). Ustavni sud Poljske je na ovaj način retroaktivno odbio da prihvati prvenstvo prava EU u odnosu na domaće zakonodavstvo i samim tim udario na temelje celokupnog pravnog sistema Evropske unije. Kao nadnacionalna pravno-politička tvorevina, EU se zasniva na principu da sve članice priznaju supremaciju zakona EU i na principu da jedino Evropski sud pravde može da tumači ustavnost i zakonitost, odnosno usklađenost nacionalnih propisa sa tzv. evropskim pravom.
U praktičnom smislu, odluka poljskog Ustavnog suda može izazvati velike probleme na polju međusobne pravosudne saradnje poljskih i evropskih sudova, imajući u vidu da se na teritoriji EU odluke nacionalnih sudova smatraju zajedničkim odlukama i da se kao takve međusobno priznaju. S druge strane, ova odluka će izazvati i veći haos u poljskom pravnom sistemu, s obzirom na to da se može očekivati da neke sudije nastave da direktno primenjuju pravo EU u svojim presudama, dok bi druge mogle da otpočnu s novom praksom nepriznavanja evropskog prava, plašeći se kazni poljske Disciplinske komore.
Dakle, suština odluke poljskog Ustavnog suda jeste da ukoliko država članica odbacuje primat prava EU nad nacionalnim pravom i pravo vrhovnog suda EU da pravo tumači, onda ona odbacuje osnovne principe na kojima je EU zasnovana. E to onda dovodi do pitanja održivosti same Unije.

FAKTOR „PRAVO I PRAVDA“ Navedena odluka postaje utoliko živopisnija ako se ima u vidu da je Poljska prihvatila Mastrihtski ugovor prilikom pristupanja EU 2004. godine i to na referendumu i ratifikacijom ugovora u parlamentu. Isti ustavni sud ranije je presudio da ne postoji protivrečnost između Ugovora o EU i poljskog ustava. U međuvremenu je u Poljskoj došla na vlast partija „Pravo i pravda“, koja je sprovela reformu poljskog pravosuđa u proteklih nekoliko godina. Reč je o stranci s izrazitim stavovima protiv liberalno-demokratske paradigme i autentičnoj predstavnici „suverenističkog bloka“ koja svoj ideološki profil zasniva na autoritarnoj vladi poljskog državnika iz međuratnog perioda Jozefa Pilsudskog. Mnogi analitičari partiju „Pravo i pravda“ nazivaju i „poljski Fides“, što i ne čudi, s obzirom na to da je svojevremeno njihov lider, a danas zamenik premijera i nezvanični „hetman“ Poljske Jaroslav Kačinjski, izjavio da će „doći dan kada ćemo imati Budimpeštu u Varšavi“.
Uzrok aktuelne legislativne krize između Varšave i Brisela jeste reforma pravosuđa iz 2017, koja je prema zamisli partije „Pravo i pravda“ imala za cilj da poboljša efikasnost pravosudnog sistema, međutim ova namera izazvala je strahovite unutrašnje i međunarodne proteste, jer je reforma viđena kao podrivanje nezavisnosti pravosuđa. Pre svega jer je reforma podrazumevala formiranje Disciplinske komore, tela koje ima nadležnost da nadzire rad sudija i izriče kazne sudijama za koje se utvrdi postojanje disciplinske odgovornosti.
Iako ovakav ili barem sličan koncept disciplinske odgovornosti nosilaca pravosudnih funkcija postoji i u Francuskoj i Nemačkoj, profesor ustavnog prava Vojteh Sadurski okarakterisao je pomenutu reformu kao „ustavni slom“, s obzirom na to da je, po njegovom mišljenju, „’Pravo i pravda’ ispunila Ustavni sud svojim pristalicama, podrila parlamentarne procedure i smanjila funkcije predsednika i premijera u korist vanustavnog korišćenja vlasti“. Zbog ovakvih promena pravosudnog sistema Poljska je nazvana državom „neliberalne demokratije“, „plebiscitarnog autoritarizma“ i „baršunaste diktature s fasadom demokratije“. To je dovelo do toga da Evropski sud pravde odlukom iz ove godine celokupnu pravosudnu reformu proglasi „neusklađenom s pravom EU“ i da istom odlukom naloži Poljskoj ukidanje sporne Disciplinske komisije. Na taj način Evropski sud pravde bacio je rukavicu u lice „osveženom“ sastavu Ustavnog suda Poljske.

IGRANJE S VATROM Nakon odgovora poljskog Ustavnog suda pojavila su se strahovanja da sukob na relaciji Brisel–Varšava neće biti samo pravne prirode, već strukturalne, pošto se odluka kojom se derogiraju temeljne odredbe pravnog poretka EU može tumačiti kao bacanje atomske bombe na stabilnost i održivost evropskog projekta. Mnogi ovakvu odluku već tumače kao najavu „Polegzita“, odnosno izlaska Poljske iz zajednice evropskih naroda, pa je tako zvanični Pariz prokomentarisao da „u ovom trenutku postoji defakto rizik od poljskog izlaska iz EU“. Pored toga, francuski i nemački ministri spoljnih poslova Žan-Iv le Drijan i Hajko Mas su u zajedničkoj izjavi pozvali Poljsku da se povinuje odlukama zajedničkih organa na nivou EU, rekavši da se članstvo u EU oslanja na „potpuno i bezuslovno pridržavanje zajedničkih vrednosti i pravila“ i da to „nije samo moralna već i pravna obaveza“, dok je luksemburška ministarka spoljnih poslova izjavila kako se „Poljska igra s vatrom“.
Poljski premijer Mateuš Moravijecki u pozdravljanju odluke Ustavnog suda napomenuo je pak da svaka zemlja članica EU mora da se tretira jednako i s poštovanjem, te da „EU ne sme da stvara grupacije zemalja koje su „jednakije od drugih“.
Dalji pravac ove krize zavisiće od toga da li će Varšava odustati od svog anti-EU kursa i da li će partija „Pravo i pravda“ sprovesti odluku Evropskog suda pravde kojom se nalaže ukidanje Disciplinske komore ili će nastaviti da istrajava na svom suverenističkom pristupu po ceni koja već sada iznosi 1,2 miliona evra dnevno, što je vrednost uzvratne mere EU nakon donošenja odluke poljskog Ustavnog suda.
Pored tih 1,2 miliona evra na dnevnom nivou, ulozi su ogromni. EU u ovom trenutku „drži na ledu“ odobravanje paketa pomoći Poljskoj od 57 milijardi evra, koje treba da posluže kao mera oživljavanja ekonomije u postkovid eri. Naravno, odluka da li će ta finansijska injekcija završiti u budžetu u Varšavi ili ne zavisi od toga da li će Kačinjski i Moravijecki nastaviti da igraju po svojim ili po pravilima Brisela. Stoga je nejasno da li je poljsko nadmetanje sa EU stvar hirovitosti Varšave koja ucenjivački traži bolji status u „krnjoj“ Uniji ili je reč o nekom novom geopolitičkom projektu koji predstavlja eho istupanja Ujedinjenog Kraljevstva iz monolitnog evropskog bloka.
Simptomatično je da se Poljska ne suočava s ozbiljnim pritiskom svojih prekookeanskih partnera, koji su, sudeći po određenim nastupima njihove administracije, već predodredili Poljsku kao naslednicu Nemačke u političko-bezbednosnom kontekstu. Samostalna Poljska, koja ne zavisi od odluka donetih u Briselu, bile one političke ili sudske, ima sasvim drugačiji strateški značaj kada je reč o tinjajućem sukobu evroatlantskih struktura s Rusijom. A takva Poljska ima potencijal da u svoj tabor privuče i druge države, takođe naslednice nekadašnjeg sanitarnog kordona prema Rusiji, poznatijeg kao „Intermarijum“.
Stoga, ukoliko Varšava i Brisel ne pronađu zajednički imenitelj u narednom periodu, „vatra“ koju je zapalio poljski Ustavni sud mogla bi da se proširi i van teritorija Poljske, pa bi tako, parafrazirajući rečenicu Jaroslova Kačinjskog, mogao doći dan „kada ćemo imati Varšavu u Budimpešti“.
Poljska bi tako mogla postati perjanica suverenističkog ili u krajnjem slučaju secesionističkog bloka u EU. Točak istorije bio bi pokrenut u novom pravcu, a Poljska bi ponovo mogla da reši pitanje sudbine Evrope. Samo ovoga puta na dijametralno suprotan način nego pre nekoliko vekova, kada je Jan Sobjeski pritekao u pomoć Beču. Tada je poljski kralj sa svojom lakom konjicom spasao Evropu, svojim delom zaduživši evropsku civilizaciju i svrstavši Poljsku među njene spasitelje. Danas postoji opasnost da potomci Jana Sobjeskog budu zaslužni za njen kraj i kraj jedne političko-ekonomske zajednice koja evropsku paradigmu održava u životu.