„ПОЛЕГЗИТ“ НОВА ЕВРОПСКА СТВАРНОСТ

ПРЕВИРАЊА У ЕУ

Баук нестабилности изазван изласком Уједињеног Краљевства из ЕУ лутао је Европом и наводио многе да лицитирају која земља ће следећа добити суфикс „егзит“. Доношењем одлуке пољског Уставног суда да огласи непримењивим одређене фундаменталне норме, заједничког, европског законодавства, изгледа да је баук пронашао своје становиште у држави која је важила за пример посткомунистичке транзиције и уклапања у идеологију „врлог новог западног света“

Вишегодишње правно-политичко надмудривање Варшаве и Брисела недавно је кулминирало доношењем одлуке пољског (реформисаног) Уставног суда у којој се, између осталог, наводи да „покушај Европског суда правде да се умеша у пољске правне механизме крши правила која дају приоритет уставу и правилима која уважавају суверенитет у оквиру процеса европских интеграција“. Другим речима, највиши пољски суд донео је одлуку којом противуставним проглашавају одређене одредбе Мастрихтског уговора, базичног документа на којем почива правни систем ЕУ, уз аргументацију да спорне норме Уговора о ЕУ залазе изван граница надлежности које је Република Пољска пренела на ЕУ приликом приступања, односно како је Пјотр Милер, портпарол владајуће партије „Право и правда“, укратко прокоментарисао: „Примат уставног права над другим изворима права произлази директно из Устава Републике Пољске. Овом одлуком је Уставни суд то јасно потврдио.“
Реч је о одредбама које се односе на историјско-идеолошку природу ЕУ (члан 1), на основне вредности ЕУ попут поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући права припадника мањина“ у друштву у којем „плурализам, недискриминација, превладавају“ (члан 2), на успостављање принципа „искрене сарадње“ између земаља ЕУ и њихове међусобне обавезе да „помажу једна другој у извршавању задатака који произлазе из Уговора“ (члан 4.3) и на формирање Европског суда правде (члан 19). Уставни суд Пољске је на овај начин ретроактивно одбио да прихвати првенство права ЕУ у односу на домаће законодавство и самим тим ударио на темеље целокупног правног система Европске уније. Као наднационална правно-политичка творевина, ЕУ се заснива на принципу да све чланице признају супремацију закона ЕУ и на принципу да једино Европски суд правде може да тумачи уставност и законитост, односно усклађеност националних прописа са тзв. европским правом.
У практичном смислу, одлука пољског Уставног суда може изазвати велике проблеме на пољу међусобне правосудне сарадње пољских и европских судова, имајући у виду да се на територији ЕУ одлуке националних судова сматрају заједничким одлукама и да се као такве међусобно признају. С друге стране, ова одлука ће изазвати и већи хаос у пољском правном систему, с обзиром на то да се може очекивати да неке судије наставе да директно примењују право ЕУ у својим пресудама, док би друге могле да отпочну с новом праксом непризнавања европског права, плашећи се казни пољске Дисциплинске коморе.
Дакле, суштина одлуке пољског Уставног суда јесте да уколико држава чланица одбацује примат права ЕУ над националним правом и право врховног суда ЕУ да право тумачи, онда она одбацује основне принципе на којима је ЕУ заснована. Е то онда доводи до питања одрживости саме Уније.

ФАКТОР „ПРАВО И ПРАВДА“ Наведена одлука постаје утолико живописнија ако се има у виду да је Пољска прихватила Мастрихтски уговор приликом приступања ЕУ 2004. године и то на референдуму и ратификацијом уговора у парламенту. Исти уставни суд раније је пресудио да не постоји противречност између Уговора о ЕУ и пољског устава. У међувремену је у Пољској дошла на власт партија „Право и правда“, која је спровела реформу пољског правосуђа у протеклих неколико година. Реч је о странци с изразитим ставовима против либерално-демократске парадигме и аутентичној представници „суверенистичког блока“ која свој идеолошки профил заснива на ауторитарној влади пољског државника из међуратног периода Јозефа Пилсудског. Многи аналитичари партију „Право и правда“ називају и „пољски Фидес“, што и не чуди, с обзиром на то да је својевремено њихов лидер, а данас заменик премијера и незванични „хетман“ Пољске Јарослав Качињски, изјавио да ће „доћи дан када ћемо имати Будимпешту у Варшави“.
Узрок актуелне легислативне кризе између Варшаве и Брисела јесте реформа правосуђа из 2017, која је према замисли партије „Право и правда“ имала за циљ да побољша ефикасност правосудног система, међутим ова намера изазвала је страховите унутрашње и међународне протесте, јер је реформа виђена као подривање независности правосуђа. Пре свега јер је реформа подразумевала формирање Дисциплинске коморе, тела које има надлежност да надзире рад судија и изриче казне судијама за које се утврди постојање дисциплинске одговорности.
Иако овакав или барем сличан концепт дисциплинске одговорности носилаца правосудних функција постоји и у Француској и Немачкој, професор уставног права Војтех Садурски окарактерисао је поменуту реформу као „уставни слом“, с обзиром на то да је, по његовом мишљењу, „’Право и правда’ испунила Уставни суд својим присталицама, подрила парламентарне процедуре и смањила функције председника и премијера у корист вануставног коришћења власти“. Због оваквих промена правосудног система Пољска је названа државом „нелибералне демократије“, „плебисцитарног ауторитаризма“ и „баршунасте диктатуре с фасадом демократије“. То је довело до тога да Европски суд правде одлуком из ове године целокупну правосудну реформу прогласи „неусклађеном с правом ЕУ“ и да истом одлуком наложи Пољској укидање спорне Дисциплинске комисије. На тај начин Европски суд правде бацио је рукавицу у лице „освеженом“ саставу Уставног суда Пољске.

ИГРАЊЕ С ВАТРОМ Након одговора пољског Уставног суда појавила су се страховања да сукоб на релацији Брисел–Варшава неће бити само правне природе, већ структуралне, пошто се одлука којом се дерогирају темељне одредбе правног поретка ЕУ може тумачити као бацање атомске бомбе на стабилност и одрживост европског пројекта. Многи овакву одлуку већ тумаче као најаву „Полегзита“, односно изласка Пољске из заједнице европских народа, па је тако званични Париз прокоментарисао да „у овом тренутку постоји дефакто ризик од пољског изласка из ЕУ“. Поред тога, француски и немачки министри спољних послова Жан-Ив ле Дријан и Хајко Мас су у заједничкој изјави позвали Пољску да се повинује одлукама заједничких органа на нивоу ЕУ, рекавши да се чланство у ЕУ ослања на „потпуно и безусловно придржавање заједничких вредности и правила“ и да то „није само морална већ и правна обавеза“, док је луксембуршка министарка спољних послова изјавила како се „Пољска игра с ватром“.
Пољски премијер Матеуш Моравијецки у поздрављању одлуке Уставног суда напоменуо је пак да свака земља чланица ЕУ мора да се третира једнако и с поштовањем, те да „ЕУ не сме да ствара групације земаља које су „једнакије од других“.
Даљи правац ове кризе зависиће од тога да ли ће Варшава одустати од свог анти-ЕУ курса и да ли ће партија „Право и правда“ спровести одлуку Европског суда правде којом се налаже укидање Дисциплинске коморе или ће наставити да истрајава на свом суверенистичком приступу по цени која већ сада износи 1,2 милиона евра дневно, што је вредност узвратне мере ЕУ након доношења одлуке пољског Уставног суда.
Поред тих 1,2 милиона евра на дневном нивоу, улози су огромни. ЕУ у овом тренутку „држи на леду“ одобравање пакета помоћи Пољској од 57 милијарди евра, које треба да послуже као мера оживљавања економије у постковид ери. Наравно, одлука да ли ће та финансијска инјекција завршити у буџету у Варшави или не зависи од тога да ли ће Качињски и Моравијецки наставити да играју по својим или по правилима Брисела. Стога је нејасно да ли је пољско надметање са ЕУ ствар хировитости Варшаве која уцењивачки тражи бољи статус у „крњој“ Унији или је реч о неком новом геополитичком пројекту који представља ехо иступања Уједињеног Краљевства из монолитног европског блока.
Симптоматично је да се Пољска не суочава с озбиљним притиском својих прекоокеанских партнера, који су, судећи по одређеним наступима њихове администрације, већ предодредили Пољску као наследницу Немачке у политичко-безбедносном контексту. Самостална Пољска, која не зависи од одлука донетих у Бриселу, биле оне политичке или судске, има сасвим другачији стратешки значај када је реч о тињајућем сукобу евроатлантских структура с Русијом. А таква Пољска има потенцијал да у свој табор привуче и друге државе, такође наследнице некадашњег санитарног кордона према Русији, познатијег као „Интермаријум“.
Стога, уколико Варшава и Брисел не пронађу заједнички именитељ у наредном периоду, „ватра“ коју је запалио пољски Уставни суд могла би да се прошири и ван територија Пољске, па би тако, парафразирајући реченицу Јарослова Качињског, могао доћи дан „када ћемо имати Варшаву у Будимпешти“.
Пољска би тако могла постати перјаница суверенистичког или у крајњем случају сецесионистичког блока у ЕУ. Точак историје био би покренут у новом правцу, а Пољска би поново могла да реши питање судбине Европе. Само овога пута на дијаметрално супротан начин него пре неколико векова, када је Јан Собјески притекао у помоћ Бечу. Тада је пољски краљ са својом лаком коњицом спасао Европу, својим делом задуживши европску цивилизацију и сврставши Пољску међу њене спаситеље. Данас постоји опасност да потомци Јана Собјеског буду заслужни за њен крај и крај једне политичко-економске заједнице која европску парадигму одржава у животу.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.