ОМАЖ ВИДОВИТОМ ЖАРКУ ВИДОВИЋУ

ПОВОДОМ СТО ГОДИНА ОД РОЂЕЊА И ПЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ФИЛОСОФА

„Жарко Видовић као мислилац књижевности и културе“ – назив је скупа одржаног 18. новембра у Институту за књижевност у Београду, где је овај значајни мислилац и тумач књижевности и историје радио до 1986. године

После топлог обраћања учесницима скупа челника Института Бојана Јовића, који се сећао срдачности великог покојника, а нарочито његовог поштовања према младима и њиховом раду, уводне речи (објављујемо их у овом броју) саопштио је Драган Хамовић.
Потом се присутнима обратио Милош Ковић, који се осврнуо на дело Жарка Видовића као историософа. Видовић је, истакао је он, у нашу културу ушао сагледавајући све последице секуларизације која је у Срба спроведена ради југословенске унификације, а што су својевремено подржали значајни умови, попут Стојана Новаковића и Јована Скерлића. За разлику од нашег највећег историчара Милорада Екмечића, који је сматрао да је религијски национализам („национализам судњег дана“) препрека јужнословенској интеграцији, Видовић је пошао од претпоставке да су верски идентитети народа стварност од које не треба бежати, поготово што су Срби заветна заједница чији идентитет уобличавају православна вера и литургијски етос. На Видовића су, каже Ковић, утицали пре свега историчари уметности, попут Милана Кашанина, Светозара Радојчића и Александра Дерока, који су, на основу свог истраживачког искуства, знали да је интеграција српског народа била немогућа без Цркве. Бавећи се нашим медитеранским и панонским трајањем, историософијом европских и српских установа, Његошем и Косовским заветом у новом веку, Видовић је показао да су Срби преко Саве и Дунава после Велике сеобе свагда били дошљаци који морају да се доказују и бране своје право на постојање. Иако није био историчар-фактограф (наравно, трудио се да се држи проверених чињеница), Видовић је, као историософ, Србима подарио откровење смисла као превазилажење хоризонта епохе.


Богдан Златић се присутнима обратио својим радом о Видовићевом путу ка Његошу, о коме је оставио око две и по хиљаде страна тумачења (очекује се петотомник): „Жарко Видовић је врло рано почео да преиспитује своју школску ученост и поглед на свет, почевши од марксизма и западне метафизике, па све до вредносних судова новог века као феномена европске цивилизације. Студијом о Његошу он довршава период свог сазревања као мислилац културе. Видовић прилази Његошу као последњем песнику старе српске књижевности, односно баштинику византијских (медитеранских) вредности српске културе, али и као првом књижевнику грађанске књижевне епохе који се суштински супротставља Новом веку. Приступивши Његошевом песништву као историчар цивилизације Видовић у овој студији систематски и темељно открива све слабости нововековне културе.“
Видовић испитује Косовски завет као суштину начела историје српске нације и његов однос према нововековљу и долази до закључка да је Косовски завет као смисао српске историје у најдубљем сукобу с бесмислом нововековне, метафизичке културе. Све у нововековној култури Срба делује против завета. Српска нација је заветна заједница а не језичка. Обнова Пећке патријаршије је значајна јер омогућује да црква, која је одвојена од државе (турских институција), створи нацију уз помоћ манастира који стварају Косовски завет као свештено-поетско осећање. Косовски завет је настао преношењем монашког завета (Пећке патријаршије, светосавског престола) у Крајину, међу племенске главаре војне крајне, у народ, међу гусларе, по манастирским славама. Косовски завет настаје хармонијом (сагласношћу) Пећке патријаршије и војних крајина.“
Осврћући се на књигу биобиблиографских записа Жарка Видовића, Никола Маринковић је рекао да нам предстоји озбиљно читање његових појмова, да би се они приближили будућим читаоцима. Интуитивно мишљење и асоцијативно повезивање појмова и догађаја су, сматра Маринковић, битни елементи Видовићеве методологије, усмерене ка читању смисла историје. Повезујући историјске догађаје са сакралним календаром, Видовић је био опредељен не толико за епско, колико за медитеранско цивилизацијско искуство Срба.
Срђан Орсић је присутне упознао са Видовићевом књигом „Романи Ђорђа Оцића. Поетофилософија и коментари“, која се бавила Оцићевом прозом у контексту искуства Срба у сусрету с милитантним панонским римокатолицизмом. Ђорђе Оцић нас суочава са Србима од 1690. до 1998, када их следбеници Ватикана, масовно, протерују са вековних огњишта, довршавајући планове Павелића и НДХ. Увек будан над судбином свог народа, увек спреман да каже оно што мисли, Видовић је обратио нашу пажњу на Оцићеве романе о Ердабову (Ердут – Даљ – Борово) као на вредна уметничка сведочанства о трагичном историјском искуству Срба који су на том простору живели.
Етнолог и антрополог Јелена Миљковић Матић сматра да је, на основу Видовићеве методологије, могуће утемељити сасвим нов и свеж приступ науци. Нова наука треба да буде „деатеизована“ и да се повеже с вером, душом и смислом. За разлику од спољашњег приступа стварности, помоћу чула и разума, Видовић нам нуди познање осећањима, пре свега путем љубави и дивљења складу који је Бог саздао. Његово улажење у контемплативну надсвест надахњујуће је за будућност. Нова, незападна епистемологија могла би да нам помогне да на други начин сагледамо и себе и свет. За Србе је, тврдио је Видовић, важно да схвате да су, као хришћани, гоњена, логорашка нација, а да се не лишавају трезвености занети епским оптимизмом који се често претвара у сујету конвертитства или пораз тамо где се очекује победа. Истински родољубиви научник, Видовић је, сматра Јелена Миљковић Матић, ишао путем Вука Караџића и Јована Цвијића.

Пред тајном Жарка Видовића

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Ако бисмо рекли да се Видовић обрео у веку у коме је деловао „против струје“, свакако да не бисмо погрешили. Премда је елеменат противљења одавно обезначен толиким плитким побунама, лажним узбуњивачима и наводним разликама. Видовићево противљење главном току времена било је одлучно залагање за један самосвојан, истински пут, заснован на наслојеном тлу предања из кога је никао

Жарко Видовић припада реду аутора које не можемо лако сместити у неко уобичајено и омеђено подручје знања. Ни он сам, по свој прилици, није био склон да се таквим сврставањем омеђи и обезбеди од приговора какви следују зналцу изван серијске производње фаховских стручњака. Ако бисмо рекли да се Видовић обрео у веку у коме је деловао „против струје“, свакако да не бисмо погрешили. Премда је елеменат противљења одавно обезначен толиким плитким побунама, лажним узбуњивачима и наводним разликама. Видовићево противљење главном току времена било је одлучно залагање за један самосвојан, истински пут, заснован на наслојеном тлу предања из кога је никао. Своју је слободу оверавао и трпљењем и мучеништвом, у епохи смењивања наметнутих избора и лагодних странпутица. Историчар или теоретичар уметности, философ културе или, према његовом предметном избору – историчар цивилизације, све су то условна одређења неомеђене области у којој се кретао Жарко Видовић.
Као да су владајући идеолошки дискурси Видовића магнетски привлачили да их пропитује и оповргава, без обзира на последице по испитивача, од којих је часна маргина можда најпостојанија последица. Тако је, насупрот модернизама већ окошталих у догму, тврдио да уметност „није дело ’школе’ те и те, или ’правца’ естетског, него дело личности, која је, као и уметност – само надвремени доживљај“. Личност је извориште, саздана је на историјској свести припадности моралној заједници. Уметност превазилази оно што смо, остаје понад свих промена. У кризи није уметност, истицао је Жарко Видовић, него је реч о кризи језика нашег времена. „Немогуће је да болест буде појава уметности“; уметност је „дух и здравље човека“ – на једном месту Видовић посваја глас свога професора Светозара Радојчића. Како нама, свиклим на изговоре и алибије модерног раздобља пуног естетских деформитета, звучи шокантно цитирани исказ, нашим прецима тако саморазумљив. Сваки велики уметник, наставља Видовић платоновски дијалог са учитељем, класичан је у сваком, па и у модерном добу, јер уметност није слика времена него слика личности, надвремене тајне човека.
Личност није исто што и индивидуа. Личност се у бићу празнично догађа а индивидуа је свест свакодневног „отуђеног бића“. Модернизам бира слободу израза а не лепоту. Личност себе разумева уколико разуме своју историју. Заснивајући своју умну перспективу, Видовић је најпре прегледно појмовно одредио и премрежио своје осећање човека и његовог света, да би, унутар тога идиома, проговарао неупитно, као какав проповедник или крунски сведок.
Парадоксално, критичар Зоран Мишић, сумирајући своју деценију оштре модернистичке борбе, долази до исте кључне речи као и нескривени немодерниста Видовић: „Постоји само једна спасоносна формула: оставити се трагања за формулама и поћи у потрагу за својом личношћу, затуреном под толиким наслагама формула, крилатица и шема.“ А историјску свест као водиљу прихватиће, али на трагу Елиота, и најостваренији песнички модернисти Мишићеве генерације.
Видовићево је тло медитеранско, чији је изданак византијска цивилизација. Највиша вредност и смисао те цивилизације представља хармонија са заједницом у којој уметникова личност надживљава своју смртну индивидуу, у надвременој духовној заједници. Видовићева потрага за заветном свешћу, која нас одржава преко личног времена, наилази на упориште у интегралној личности Његошевој, у чијем се песништву изнова потврђује онај завет успостављен на Жичком сабору 1221. године – пре тачно осам столећа дакле – оверен у Лазаревом, Косовском завету и његовим бескрвним и крвним посведочењима до дан-данас. Историја јесте надвреме, према Видовићу, недоступна науци и метафизици, али доступна поезији, историјској свести и вери.
Жарко Видовић је формалну завршницу свога радног века дочекао у Институту за књижевност и уметност, од 1970. до 1986. године. Формалну завршницу, кажемо, јер је поживео још тридесет плодних, духовно жетвених година. Мало му је недостајало да и хронолошки гледано постане човек-век, што је по искуственој путањи свакако био. У Институт је дошао као интелектуални прогнаник. Институти су тада бивали сигурно место и за такве, нисам сигуран како је данас. Сигурних кућа је све мање. Историјска иронија је учинила Институт буде тада смештен у исту зграду, где је четврт века раније, тајну Видовићеве личности, након повратка из нордијских радних логора, Озна систематски испитивала.
Живот Жарка Видовића, у веку преврата и превратника, готово се може узети као духовни опит наживо. Отуда је, у једном од својих завештајних рукописа, Видовић прожео своје писање и своје живљење, и сачинио Библио-биографију. Наслонио је животно на умно искуство, налазећи међусобне потврде и садејства једног у другом. Зато је писао и говорио с извесном издвојеношћу става, као да посредује нешто дефинитивно, чему је извор и увир у његовом бићу. И при томе придобијао светле приврженике, различитих капацитета али отворених умних сила. Жарко Видовић је ипак остао некако по страни, као сувише свој па и својеглав, изван система и владајућих дискурса. Али његове идеје и радови привлаче несмањену пажњу, нарочито оних који долазе, јер се обраћају из сржног искуства видиоца и искушеника а не папагаја и презентера.
Духовни настављач Жарка Видовића, др Владимир Димитријевић предложио је Институту за књижевности и уметност да, о стогодишњици рођења и петогодишњици његовог одласка с ону страну живота, приреди овај округли сто, одакле ће саопштења, уз друге најављене теме, бити обједињена у зборнику нових радова. Ево добре прилике да се, док прегаоци Задужбине Жарка Видовића увелико приређују и на свет издају опус, његово дело почне уводити у хоризонт истраживања, из разних углова разумевања. А тајна личности остаје свакако тајна.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *