OMAŽ VIDOVITOM ŽARKU VIDOVIĆU

Pred tajnom Žarka Vidovića

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Ako bismo rekli da se Vidović obreo u veku u kome je delovao „protiv struje“, svakako da ne bismo pogrešili. Premda je elemenat protivljenja odavno obeznačen tolikim plitkim pobunama, lažnim uzbunjivačima i navodnim razlikama. Vidovićevo protivljenje glavnom toku vremena bilo je odlučno zalaganje za jedan samosvojan, istinski put, zasnovan na naslojenom tlu predanja iz koga je nikao

Žarko Vidović pripada redu autora koje ne možemo lako smestiti u neko uobičajeno i omeđeno područje znanja. Ni on sam, po svoj prilici, nije bio sklon da se takvim svrstavanjem omeđi i obezbedi od prigovora kakvi sleduju znalcu izvan serijske proizvodnje fahovskih stručnjaka. Ako bismo rekli da se Vidović obreo u veku u kome je delovao „protiv struje“, svakako da ne bismo pogrešili. Premda je elemenat protivljenja odavno obeznačen tolikim plitkim pobunama, lažnim uzbunjivačima i navodnim razlikama. Vidovićevo protivljenje glavnom toku vremena bilo je odlučno zalaganje za jedan samosvojan, istinski put, zasnovan na naslojenom tlu predanja iz koga je nikao. Svoju je slobodu overavao i trpljenjem i mučeništvom, u epohi smenjivanja nametnutih izbora i lagodnih stranputica. Istoričar ili teoretičar umetnosti, filosof kulture ili, prema njegovom predmetnom izboru – istoričar civilizacije, sve su to uslovna određenja neomeđene oblasti u kojoj se kretao Žarko Vidović.
Kao da su vladajući ideološki diskursi Vidovića magnetski privlačili da ih propituje i opovrgava, bez obzira na posledice po ispitivača, od kojih je časna margina možda najpostojanija posledica. Tako je, nasuprot modernizama već okoštalih u dogmu, tvrdio da umetnost „nije delo ’škole’ te i te, ili ’pravca’ estetskog, nego delo ličnosti, koja je, kao i umetnost – samo nadvremeni doživljaj“. Ličnost je izvorište, sazdana je na istorijskoj svesti pripadnosti moralnoj zajednici. Umetnost prevazilazi ono što smo, ostaje ponad svih promena. U krizi nije umetnost, isticao je Žarko Vidović, nego je reč o krizi jezika našeg vremena. „Nemoguće je da bolest bude pojava umetnosti“; umetnost je „duh i zdravlje čoveka“ – na jednom mestu Vidović posvaja glas svoga profesora Svetozara Radojčića. Kako nama, sviklim na izgovore i alibije modernog razdoblja punog estetskih deformiteta, zvuči šokantno citirani iskaz, našim precima tako samorazumljiv. Svaki veliki umetnik, nastavlja Vidović platonovski dijalog sa učiteljem, klasičan je u svakom, pa i u modernom dobu, jer umetnost nije slika vremena nego slika ličnosti, nadvremene tajne čoveka.
Ličnost nije isto što i individua. Ličnost se u biću praznično događa a individua je svest svakodnevnog „otuđenog bića“. Modernizam bira slobodu izraza a ne lepotu. Ličnost sebe razumeva ukoliko razume svoju istoriju. Zasnivajući svoju umnu perspektivu, Vidović je najpre pregledno pojmovno odredio i premrežio svoje osećanje čoveka i njegovog sveta, da bi, unutar toga idioma, progovarao neupitno, kao kakav propovednik ili krunski svedok.
Paradoksalno, kritičar Zoran Mišić, sumirajući svoju deceniju oštre modernističke borbe, dolazi do iste ključne reči kao i neskriveni nemodernista Vidović: „Postoji samo jedna spasonosna formula: ostaviti se traganja za formulama i poći u potragu za svojom ličnošću, zaturenom pod tolikim naslagama formula, krilatica i šema.“ A istorijsku svest kao vodilju prihvatiće, ali na tragu Eliota, i najostvareniji pesnički modernisti Mišićeve generacije.
Vidovićevo je tlo mediteransko, čiji je izdanak vizantijska civilizacija. Najviša vrednost i smisao te civilizacije predstavlja harmonija sa zajednicom u kojoj umetnikova ličnost nadživljava svoju smrtnu individuu, u nadvremenoj duhovnoj zajednici. Vidovićeva potraga za zavetnom svešću, koja nas održava preko ličnog vremena, nailazi na uporište u integralnoj ličnosti Njegoševoj, u čijem se pesništvu iznova potvrđuje onaj zavet uspostavljen na Žičkom saboru 1221. godine – pre tačno osam stoleća dakle – overen u Lazarevom, Kosovskom zavetu i njegovim beskrvnim i krvnim posvedočenjima do dan-danas. Istorija jeste nadvreme, prema Vidoviću, nedostupna nauci i metafizici, ali dostupna poeziji, istorijskoj svesti i veri.
Žarko Vidović je formalnu završnicu svoga radnog veka dočekao u Institutu za književnost i umetnost, od 1970. do 1986. godine. Formalnu završnicu, kažemo, jer je poživeo još trideset plodnih, duhovno žetvenih godina. Malo mu je nedostajalo da i hronološki gledano postane čovek-vek, što je po iskustvenoj putanji svakako bio. U Institut je došao kao intelektualni prognanik. Instituti su tada bivali sigurno mesto i za takve, nisam siguran kako je danas. Sigurnih kuća je sve manje. Istorijska ironija je učinila Institut bude tada smešten u istu zgradu, gde je četvrt veka ranije, tajnu Vidovićeve ličnosti, nakon povratka iz nordijskih radnih logora, Ozna sistematski ispitivala.
Život Žarka Vidovića, u veku prevrata i prevratnika, gotovo se može uzeti kao duhovni opit naživo. Otuda je, u jednom od svojih zaveštajnih rukopisa, Vidović prožeo svoje pisanje i svoje življenje, i sačinio Biblio-biografiju. Naslonio je životno na umno iskustvo, nalazeći međusobne potvrde i sadejstva jednog u drugom. Zato je pisao i govorio s izvesnom izdvojenošću stava, kao da posreduje nešto definitivno, čemu je izvor i uvir u njegovom biću. I pri tome pridobijao svetle privrženike, različitih kapaciteta ali otvorenih umnih sila. Žarko Vidović je ipak ostao nekako po strani, kao suviše svoj pa i svojeglav, izvan sistema i vladajućih diskursa. Ali njegove ideje i radovi privlače nesmanjenu pažnju, naročito onih koji dolaze, jer se obraćaju iz sržnog iskustva vidioca i iskušenika a ne papagaja i prezentera.
Duhovni nastavljač Žarka Vidovića, dr Vladimir Dimitrijević predložio je Institutu za književnosti i umetnost da, o stogodišnjici rođenja i petogodišnjici njegovog odlaska s onu stranu života, priredi ovaj okrugli sto, odakle će saopštenja, uz druge najavljene teme, biti objedinjena u zborniku novih radova. Evo dobre prilike da se, dok pregaoci Zadužbine Žarka Vidovića uveliko priređuju i na svet izdaju opus, njegovo delo počne uvoditi u horizont istraživanja, iz raznih uglova razumevanja. A tajna ličnosti ostaje svakako tajna.