FILM “BENEDETA” – Pornografsko vrednovanje bezvrednog

Jašući na talasu novog normalnog, iskusni holandski sineasta Pol Verhoven mu ponosno pruža svoj doprinos, „Benedetu”, istinski ogavan ženski lik koji on i poklonici njegovog dela, posebno ovog, smatraju veoma hrabrim i zanimljivim i važnim u savremenoj, neoneoliberalnoj transformaciji naše civilizacije

Posle ovogodišnje kanske premijere u svetske bioskope je stigao novi film vremešnog holandskog autora Pola Verhovena (83) „Benedeta”, koji je snimljen na francuskom jeziku, ali uz podršku brojnih evropskih kinematografija. Kostimirana drama koja nas vraća u 17. vek, u katolički manastir, u doba kuge i dubokih religioznih iskušenja i smrtonosnih preispitivanja. Ali i seksualnih! Barem je tako stari promotor filmskog razvrata ponudio svoje čitanje knjige izvesne Džudit Braun „Neskromna dela: život lezbejske časne sestre u renesansnoj Italiji”. Kilometarski naslov ovog štiva koje danas ima ogroman značaj i upotrebnu vrednost u potpunosti ilustruje šta vas čeka i uz tu knjigu, a i uz ovu njenu ekranizaciju. Šta je o ovom pitanju posebno pronicljivi i kalkulantski sineasta i pod ozbiljno stare dane primetio i upotrebio u nadi da će ponoviti profitabilni „skandal” nalik onom čuvenom prekrštanju nogu mlade Šeron Stoun u „Niskim strastima”? Iako je vreme pregazilo takve izazove i „oslobodilo” nas svih stega pa se više ni zbog čega ne zgražavamo, on je ipak nastojao da ovom pričom učini upravo to – da nas zgrozi, izazove, isprovocira. S druge strane, Verhovenov omiljeni sastojak karaktera njegovih junakinja (razvrat u kombinaciji sa lezbejskim naklonostima) sigurno ga je okrenuo pomenutom štivu. Tim pre što takve teme i takve „junakinje” danas ne samo da nisu provokacija ili retki odmak od „starog normalnog” već su postale obaveza. Otud i njihova sveprisutnost. Međutim, ni primenjivači novog normalnog nisu se još usudili da takve junakinje stave u religiozni kontekst i istorijski momenat kada su osobe s istopolnim naklonostima završavale na lomači ili su bile podvrgnute nekom drugom jednako brutalnom kažnjavanju, a on je pomenutu monahinju iz naslova filma čak direktno suprotstavio Isusu Hristu koga je ova samozvano predstavljala na ovom svetu tvrdeći bogohulno da je njegova žena, izaslanica, predstavnica i glasnogovornik. Da je zapravo rođena da sve to bude. Njemu!
“

”

Verhovenov obračun s „organizovanom religijom”

Otud je „Benedeta” zapravo Verhovenov obračun, pod (njegove) stare dane, s nazorima takozvane, kako protivnici vere vole da kažu i da makar sebi zazvuče mnogo važno, „organizovane religije”. Ali nije ostao na tome – silno se potrudio ne bi li gledaoce odvratio i od vere, a ne samo religije. Iako religija počiva na dobrim ili lošim temeljima vere, ta dva pojma ne idu uvek zajedno. Ali su u zajednici kada je neophodno da se duhovno dotaknu milioni, a to nije deo agende novog normalnog koja počiva na temeljima dekadencije i razdvajanja. Nikako spajanja. A da je to odavno normalno, dokazuju ovakvi bezobrazni i maloumni osvrti na prošlost kakve nije bilo ne bi li se dokazalo da je, recimo, još pre tri veka ženska međusobna ljubav bila jača od svega i da su još tada one bile superiornije od muškaraca, rigidne vere, pa i samog Isusa. Naslovna junakinja je upravo tako isporučena publici od nesrećnog Verhovena. Iako se predstavljala kao Isusova (šta god to značilo), više joj je pristajalo da bude Sotonina izaslanica. U njoj je moguće prepoznati sve sastojke „moderne žene” našeg vremena koju poturaju implementatori novog normalnog: ona je agresivna, beskrupulozna, razvratna, lezbejski, razume se, „orijentisana”, iznad svih stega, dakle nemoralna, protiv religije, surova, osvetoljubiva, lažljiva…
A da bi je kompletirao na šokantan način, Verhoven je svoju Benedetu predstavio pornografski. Zapravo, manje-više, ceo ovaj film je neka vrsta soft-porno egzibicije u manastirskom ambijentu, čija je nesuvisla radnja prožeta povremenim pseudointelektualnim i laičkim, zapravo detinjim, filozofsko-religioznim „preispitivanjima”. A ako manjka intelektualna dubina, gledaoci su počašćeni mnoštvom eksplicitnih scena istopolnog seksa u kojima strastveno uživa naša junakinja, i to bi trebalo da im je sasvim dovoljno. Te scene menjaju sve druge. I postaju smisao ovog filma, a ne poruka da je Benedeta oličenje hrabre i slobodne žene, odnosno, još bezobraznije, da je drevna vesnica te borbe. A zapravo je lažljiva i pohotna nevernica koja je pokušala da obmane ljude da je do te mere religiozna i u vezi s Isusom da je prihvatila i njegove muke, i to doslovno pošto je, kao i sve prave njegove sledbenice moćnog duhovnog kapaciteta, dobila čuvene „religiozne rane” od eksera kojima je Isus zakovan na krstu. Tajnu da je to bio njen bedni marketinški potez i da se sama povređivala, sekla i probadala kako bi tvrdnje da je u vezi s Hristom bile uverljivije, otkrila je njena ljubavnica. Lako se, međutim, s njom rastala, bez mnogo emocija i žaljenja. Strast je u njoj postojala samo u ličnim zadovoljstvima.

 

Ponosna ženska dekadencija

Nije Benedeta jedini ovakav ženski lik koji je Verhovenu poslužio kao inspiracija za film. I ranije je kroz karijeru, čak i u njegovim najznačajnijim delima, žena bila prikazivana na sličan način. Od pominjanog kultnog filma ovog autora, „Niskih strasti”, u kome je postojao sličan dekadentni tada, doduše, ne eksplicitni, ali i te kako za zaplet priče značajan lezbejski odnos dva glavna ženska lika, do prethodnog Verhovenovog filma koji je takođe na francuskom snimio pre šest godina, „Ona”, žene su u njegovom filmskom tretmanu dobijale posebnu vrstu obrade kako bi ostavile utisak brutalne rušilačke sile koja se ponosi svojom dekadentnošću ili bezdušnom surovošću.
I, na kraju, pa i na početku, mnogi će se zapitati čemu ovakvi filmovi. I zaista, čemu? Šta se s njima postiže? Kanskim njegovim obožavaocima letos ovaj je film poslužio kao dokaz da je vremešni autor iznad svojih ozbiljnih godina i da je veoma savremen u političkim, liberalnim, religioznim i socijalnim nazorima. On razume ženu, rekoše neki!? A on sam? Šta je izjavio ponosno predstavljajući „Benedetu”? Evo šta je poručio javnosti povodom ovog filma: „Mislim da oduvek u Sjedinjenim Državama postoji preovlađujuće veliko nerazumevanje kada je reč o seksualnosti. Ona je suštinski deo prirode. Uvek sam ostajao zapanjen time što se ljudi tako lako šokiraju scenama seksa u filmovima. S druge strane, homoseksualnost je deo života pa bi samim tim trebalo da bude i deo naših drama. Zašto bi je ignorisali? Izvestan deo populacije je homoseksualan ili je biseksualan ili transrodan, to je realnost našeg sveta, i smatram da je sve to normalan deo života…“
Jašući na talasu, dakle, tog novog normalnog, Verhoven mu ponosno pruža svoj doprinos, „Benedetu”, istinski ogavan ženski lik, koji on i poklonici njegovog dela, posebno ovog, smatraju veoma hrabrim i zanimljivim i važnim u savremenoj, neoneoliberalnoj transformaciji naše civilizacije. A što je veoma tužno. I dok se taj tako široki, napredni liberalni svet uopšte ne libi da milionima na fašistički način ukida najosnovnija ljudska prava, eto, diči se proizvodima degenerisane kulture koji veličaju vrednosti od kojih se „staro-normalni” svet do juče stideo.