ФИЛМ “БЕНЕДЕТА” – Порнографско вредновање безвредног

Јашући на таласу новог нормалног, искусни холандски синеаста Пол Верховен му поносно пружа свој допринос, „Бенедету”, истински огаван женски лик који он и поклоници његовог дела, посебно овог, сматрају веома храбрим и занимљивим и важним у савременој, неонеолибералној трансформацији наше цивилизације

После овогодишње канске премијере у светске биоскопе је стигао нови филм времешног холандског аутора Пола Верховена (83) „Бенедета”, који је снимљен на француском језику, али уз подршку бројних европских кинематографија. Костимирана драма која нас враћа у 17. век, у католички манастир, у доба куге и дубоких религиозних искушења и смртоносних преиспитивања. Али и сексуалних! Барем је тако стари промотор филмског разврата понудио своје читање књиге извесне Џудит Браун „Нескромна дела: живот лезбејске часне сестре у ренесансној Италији”. Километарски наслов овог штива које данас има огроман значај и употребну вредност у потпуности илуструје шта вас чека и уз ту књигу, а и уз ову њену екранизацију. Шта је о овом питању посебно проницљиви и калкулантски синеаста и под озбиљно старе дане приметио и употребио у нади да ће поновити профитабилни „скандал” налик оном чувеном прекрштању ногу младе Шерон Стоун у „Ниским страстима”? Иако је време прегазило такве изазове и „ослободило” нас свих стега па се више ни због чега не згражавамо, он је ипак настојао да овом причом учини управо то – да нас згрози, изазове, испровоцира. С друге стране, Верховенов омиљени састојак карактера његових јунакиња (разврат у комбинацији са лезбејским наклоностима) сигурно га је окренуо поменутом штиву. Тим пре што такве теме и такве „јунакиње” данас не само да нису провокација или ретки одмак од „старог нормалног” већ су постале обавеза. Отуд и њихова свеприсутност. Међутим, ни примењивачи новог нормалног нису се још усудили да такве јунакиње ставе у религиозни контекст и историјски моменат када су особе с истополним наклоностима завршавале на ломачи или су биле подвргнуте неком другом једнако бруталном кажњавању, а он је поменуту монахињу из наслова филма чак директно супротставио Исусу Христу кога је ова самозвано представљала на овом свету тврдећи богохулно да је његова жена, изасланица, представница и гласноговорник. Да је заправо рођена да све то буде. Њему!

Верховенов обрачун с „организованом религијом”

Отуд је „Бенедета” заправо Верховенов обрачун, под (његове) старе дане, с назорима такозване, како противници вере воле да кажу и да макар себи зазвуче много важно, „организоване религије”. Али није остао на томе – силно се потрудио не би ли гледаоце одвратио и од вере, а не само религије. Иако религија почива на добрим или лошим темељима вере, та два појма не иду увек заједно. Али су у заједници када је неопходно да се духовно дотакну милиони, а то није део агенде новог нормалног која почива на темељима декаденције и раздвајања. Никако спајања. А да је то одавно нормално, доказују овакви безобразни и малоумни осврти на прошлост какве није било не би ли се доказало да је, рецимо, још пре три века женска међусобна љубав била јача од свега и да су још тада оне биле супериорније од мушкараца, ригидне вере, па и самог Исуса. Насловна јунакиња је управо тако испоручена публици од несрећног Верховена. Иако се представљала као Исусова (шта год то значило), више јој је пристајало да буде Сотонина изасланица. У њој је могуће препознати све састојке „модерне жене” нашег времена коју потурају имплементатори новог нормалног: она је агресивна, бескрупулозна, развратна, лезбејски, разуме се, „оријентисана”, изнад свих стега, дакле неморална, против религије, сурова, осветољубива, лажљива…
А да би је комплетирао на шокантан начин, Верховен је своју Бенедету представио порнографски. Заправо, мање-више, цео овај филм је нека врста софт-порно егзибиције у манастирском амбијенту, чија је несувисла радња прожета повременим псеудоинтелектуалним и лаичким, заправо детињим, филозофско-религиозним „преиспитивањима”. А ако мањка интелектуална дубина, гледаоци су почашћени мноштвом експлицитних сцена истополног секса у којима страствено ужива наша јунакиња, и то би требало да им је сасвим довољно. Те сцене мењају све друге. И постају смисао овог филма, а не порука да је Бенедета оличење храбре и слободне жене, односно, још безобразније, да је древна весница те борбе. А заправо је лажљива и похотна неверница која је покушала да обмане људе да је до те мере религиозна и у вези с Исусом да је прихватила и његове муке, и то дословно пошто је, као и све праве његове следбенице моћног духовног капацитета, добила чувене „религиозне ране” од ексера којима је Исус закован на крсту. Тајну да је то био њен бедни маркетиншки потез и да се сама повређивала, секла и пробадала како би тврдње да је у вези с Христом биле уверљивије, открила је њена љубавница. Лако се, међутим, с њом растала, без много емоција и жаљења. Страст је у њој постојала само у личним задовољствима.

 

Поносна женска декаденција

Није Бенедета једини овакав женски лик који је Верховену послужио као инспирација за филм. И раније је кроз каријеру, чак и у његовим најзначајнијим делима, жена била приказивана на сличан начин. Од помињаног култног филма овог аутора, „Ниских страсти”, у коме је постојао сличан декадентни тада, додуше, не експлицитни, али и те како за заплет приче значајан лезбејски однос два главна женска лика, до претходног Верховеновог филма који је такође на француском снимио пре шест година, „Она”, жене су у његовом филмском третману добијале посебну врсту обраде како би оставиле утисак бруталне рушилачке силе која се поноси својом декадентношћу или бездушном суровошћу.
И, на крају, па и на почетку, многи ће се запитати чему овакви филмови. И заиста, чему? Шта се с њима постиже? Канским његовим обожаваоцима летос овај је филм послужио као доказ да је времешни аутор изнад својих озбиљних година и да је веома савремен у политичким, либералним, религиозним и социјалним назорима. Он разуме жену, рекоше неки!? А он сам? Шта је изјавио поносно представљајући „Бенедету”? Ево шта је поручио јавности поводом овог филма: „Мислим да одувек у Сједињеним Државама постоји преовлађујуће велико неразумевање када је реч о сексуалности. Она је суштински део природе. Увек сам остајао запањен тиме што се људи тако лако шокирају сценама секса у филмовима. С друге стране, хомосексуалност је део живота па би самим тим требало да буде и део наших драма. Зашто би је игнорисали? Известан део популације је хомосексуалан или је бисексуалан или трансродан, то је реалност нашег света, и сматрам да је све то нормалан део живота…“
Јашући на таласу, дакле, тог новог нормалног, Верховен му поносно пружа свој допринос, „Бенедету”, истински огаван женски лик, који он и поклоници његовог дела, посебно овог, сматрају веома храбрим и занимљивим и важним у савременој, неонеолибералној трансформацији наше цивилизације. А што је веома тужно. И док се тај тако широки, напредни либерални свет уопште не либи да милионима на фашистички начин укида најосновнија људска права, ето, дичи се производима дегенерисане културе који величају вредности од којих се „старо-нормални” свет до јуче стидео.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *