EVROPSKA RENESANSA

RAĐANJE DESNE INTERNACIONALE U EU

Decenije iza nas jasno su pokazale da nedostatak ozbiljnih ideologija i nepostojanje suštinskih političkih ideja predstavlja fundamentalni problem savremene Evrope. Ipak u tom sveopštem simulakrumu istrošenih i recikliranih političkih svetonazora – troje ljudi pokušava da uspostavi novu, savremenu, političku platformu, zasnovanu na pozicijama konzervativizma i tradicionalizma. Ukratko, reč je o tihoj inicijativi za preporod evropske desnice, na čijem čelu se nalaze Orban, Moravjecki i Salvini

Urušavanje ideje o „kraju istorije“ i razbijanje iluzija o postojanju samo jednog globalnog bloka povuklo je rušenje vladajućih neoliberalnih dogmi i krah neoliberalnih ideja utemeljenih na, grubo govoreći, oslobađanju čoveka od tradicionalnog sistema vrednosti. Takav proces doveo je do moralnog bankrota ne samo levoliberalnih ideja već i onih „desnih“ koje su operisale u nametnutim i zacrtanim okvirima liberalne demokratije. Stvaranjem sistemskih stranaka i proizvodnjom sterilnih, odnarođenih političkih elita Evropska unija se suočila s krizom legitimiteta, čemu u prilog ide i tradicionalno niska izlaznost na evropske parlamentarne izbore. Građani EU vremenom su postajali umorni od sprovođenja politike nametane kroz briselsku birokratiju, a koja suštinski svoje korene ima izvan granica evropskog kontinenta.
Vremenom je postajalo sve teže ubediti prosečnog, belog, autohtonog stanovnika Evrope da je tečni naftni gas iz Sjedinjenih Država jeftiniji od onog ruskog, da naseljavanje desetina miliona izbeglica ne predstavlja bezbednosnu, kulturološku i demografsku katastrofu, da za prirodnu porodicu više nema mesta u Evropi i da je nov ideal evropske civilizacije „transdženderizam“ i „transhumanizam“… Kako je mađarski premijer Viktor Orban to sublimirao prilikom prvog okupljanja ove trojke u martu 2021. godine: „Milioni evropskih građana ostali su bez adekvatnog i efikasnog predstavljanja.“
Talas zamene idejnih i civilizacijskih temelja Evrope, na kojem je jahala činovnička birokratija iz Brisela, izazvao je, sada se već može reći, sistemski odgovor u nacionalnim okvirima članica EU. Italija, Poljska i Mađarska, odnosno Severna liga, partija Prava i pravde, te Fides, postali su perjanice novog pogleda na političku stvarnost i vođe svojevrsnog „pokreta otpora“. Prepoznavši svu pogubnost (vaskrsle) politike „multikulturalizma“ i antiporodične agende oličene u grotesknom oslovljavanju s „roditelj 1“ i „roditelj 2“, lideri tri izuzetno uticajne partije pokrenuli su inicijativu za odbranu Evrope, odnosno Salvinijevim rečima: „oni žele evropsku renesansu zasnovanu na hrišćanskim vrednostima“. Njihova ideja je da stvore alijansu čiji je cilj – „ponovo učiniti Evropu velikom, vraćajući se njenim izvornim temeljima“.

RASPODELA MOĆI Politička moć ove tri partije nije beznačajna. Dve suvereno vladaju svojim zemljama (Fides i partija Prava i pravde), dok je Liga neizostavni faktor prilikom sastavljanje svake, pa i aktuelne, krhke, italijanske vlade. S druge strane, njihova politička moć prostire se i izvan nacionalnih granica, pa su tako ove tri partije ozbiljni faktori i u transnacionalnim okvirima, posebno u okviru Evropskog parlamenta.
Na tom planu stvari izgledaju ovako: Moravjecki i njegova partija Prava i pravde imaju 24 poslanika unutar parlamentarne grupe Evropskih konzervativaca i reformista (ECR), evroskeptičnog bloka stvorenog 2009. na inicijativu britanske Konzervativne partije. Između ostalih ECR sada okuplja i predstavnike Nove flamanske alijanse, Braće Italije i španskog Voksa. Najbliži međunarodni saveznik Moravjeckog jeste upravo Fides, s obzirom na to da su ove dve stranke, pored ideološke povezanosti, takođe posvećene pružanju otpora pritiscima EU u vezi s poštovanjem vladavine prava, kao i migrantske i rodne politike.
Salvini, odnosno Severna liga ima 28 poslanika u okviru poslaničkog kluba „Identitet i demokratija“. Formiran 2019, klub se generalno smatra krajnjom desničarskom grupacijom u EP i između ostalih okuplja predstavnike Alternative za Nemačku i Nacionalnog okupljanja, rebrendiranog Nacionalnog fronta Marin le Pen.
Orbanov Fides ima najkontroverzniji položaj u odnosu na svoje saveznike iz „desničarske alijanse“. Godinama je Fides bio jedan od najistaknutijih članova „evropskih narodnjaka“. Ovo članstvo vremenom je pomoglo Orbanu da razvije bliske i strateške odnose s nemačkom kancelarkom Angelom Merkel i njenom strankom CDU, vodećom unutar ovog konzervativnog bloka. Međutim, odnos Fidesa s Evropskom narodnom strankom (EPP) postao je zategnut zbog Orbanovog stava o pitanjima kao što su vladavina prava, sloboda štampe i ljudska prava. Zbog svoje politike, Orban je okarakterisan kao autokrata i kao neko ko misli i dela suprotno od vladajućeg briselskog narativa.
Konfrontacija u okviru EPP-a podignuta je na nov nivo krajem 2020. godine, kada su poslanici Evropskog parlamenta tražili da se raspodela 1,8 milijardi evra iz budžeta EU i fonda za oporavak od posledica korona krize uslovi poštovanjem principa i vrednosti EU. Ovom potezu su se usprotivili premijeri Mađarske i Poljske, koji su na kraju uložili veto na ceo finansijski paket. Taj potez je predstavljao kap koja je prelila čašu. Početkom marta 2021. „narodnjaci“ su pripremili statutarne izmene koje bi omogućile kažnjavanje čitavih političkih stranaka, a ne samo pojedinaca. Predvidevši svoju političku sudbinu, Orban je nakon toga odlučio da napusti EPP preduhitrivši izricanje suda svoje nadnacionalne partije.
Kao rezultat toga, 12 evropskih poslanika iz Fidesa sada ima status „samostalnih poslanika“, što znači da je njihov institucionalni položaj u Evropskom parlamentu značajno pogoršan. Oni sada imaju znatno manje šanse da budu izabrani na određene administrativne funkcije (poput zakonodavnih izvestilaca), imaju manje vremena na raspolaganju za debatu, a i finansiranje podleže određenim ograničenjima.

NOVA EVROPSKA DESNICA Viktor Orban je tako postao enfant terrible Evropske unije, ali i svojevrsni Macini novog, konzervativno-revolucionarnog pokreta, čije „subverzivne“ ideje postaju sve popularnije na tlu Unije. U trenucima sukobljavanja s briselskom birokratijom, i insistiranjem na hrišćanskim temeljima evropske civilizacije, izgradio je reputaciju vođe konzervativnog bloka i postao uzor drugim liderima antibriselskih političkih opcija. Njegovi italijanski poštovaoci Mateo Salvini i Salvinijev unutaritalijanski konkurent Đorđo Meloni (iz partije Braća Italije) dugi niz godina su pokušavali da namame Orbana pod svoje krilo u Evropskom parlamentu, ali su svi ti pokušaji bili osuđeni na propast, jer je Fides uživao u udobnom naručju moćnog „narodnjačkog“ bloka.
Sada kada je nastupila nova realnost, Orban je rešio da promeša karte. Spreman je da razgovara s ideološki bliskim strankama o stvaranju novog političkog saveza, sa ciljem formiranja krovne političke organizacije za Fides i slične partije u Evropi koje nisu gostoprimljive prema migrantima i koje nastoje da zaštite tradicionalno shvatanje porodice. U toj agendi prepoznali su se Liga i partija Prava i pravde, nagoveštavajući dalje zbližavanje partijskih porodica kakve su Identitet i demokratija i Evropski konzervativci i reformisti ili možda stvaranje novog bloka evropske desnice koji bi po snazi bio drugi u EP.
Ipak, za formiranje nove parlamentarne grupe neophodno je okupiti minimum 25 poslanika iz najmanje sedam zemalja. S tim u vezi još uvek nije jasno koje bi se snage pridružile. Po inerciji bi se pretpostavilo da je logičan saveznik Orbana, Moravjeckog i Salvinija – Nacionalno okupljanje Marin le Pen. Njihov angažman u ovoj alijansi bio je pod velikim znakom pitanja, s obzirom na to da je Orban još pre nekoliko godina odbacio mogućnost bliske saradnje, pravdajući se kako Le Penova nije na vlasti, a „kada politički lideri nisu na vlasti, oni mogu da govore i rade šta hoće“. Međutim, u julu ove godine odjeknula je vest da je 16 partija desnice, uključujući Fides, Ligu, Pravo i pravdu, ali i Nacionalno okupljanje, potpisalo zajedničku deklaraciju o budućnosti Evrope. Deklaracijom je pozvano na korenitu reformu EU, jer „umesto da štiti Evropu i njeno nasleđe, EU postaje evropski problem“. A kada je reč o nasleđu, potpisnici deklaracije su istakli da Evropa može opstati samo na „judeohrišćanskim temeljima“, poštujući tradiciju, kulturu i istoriju svake države i promovišući porodične vrednosti.
Po svemu sudeći nukleus – Orban, Salvini i Moravjecki, uspeo je da pokrene širu mobilizaciju desnih partija u okviru EU, očigledno prepoznajući istorijski trenutak i šansu da se, možda prvi put u povesti, stvori kohezija među razjedinjenom evropskom desnicom i ujedno transnacionalna konzervativna platforma. Politiku ove tri partije karakteriše insistiranje na nacionalnom suverenitetu i insistiranje na Evropi naroda, a ne nadnacionalnoj i anacionalnoj Evropi.
Ipak, da bi „desna internacionala“ postala uspešan projekat, moraće da reši pitanje odnosa sa svojim prirodnim saveznikom, Rusijom. Dok Liga i Fides vide Rusiju kao strateškog partnera Evrope, partija Prava i pravde, po inerciji poljske istorije, ima dijametralno suprotan stav i na Rusiju gleda kao strateškog neprijatelja. Upravo od rešavanja tog pitanja zavisiće sudbina „desne internacionale“ i pokazaće se da li su Evropljani kadri da prepoznaju civilizacijsku šansu za stvaranje jedne nove, četvrte političke teorije na prostoru od Lisabona do Vladivostoka.
U eri globalnih tenzija, neizvesnosti, krize možda će sazreti trenutak obnove hrišćanske Evroazije i možda, kako je to Salvini rekao: „posle drame, dođu renesansa i vaskrsenje“.