ЕВРОПСКА РЕНЕСАНСА

РАЂАЊЕ ДЕСНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ У ЕУ

Деценије иза нас јасно су показале да недостатак озбиљних идеологија и непостојање суштинских политичких идеја представља фундаментални проблем савремене Европе. Ипак у том свеопштем симулакруму истрошених и рециклираних политичких светоназора – троје људи покушава да успостави нову, савремену, политичку платформу, засновану на позицијама конзервативизма и традиционализма. Укратко, реч је о тихој иницијативи за препород европске деснице, на чијем челу се налазе Орбан, Моравјецки и Салвини

Урушавање идеје о „крају историје“ и разбијање илузија о постојању само једног глобалног блока повукло је рушење владајућих неолибералних догми и крах неолибералних идеја утемељених на, грубо говорећи, ослобађању човека од традиционалног система вредности. Такав процес довео је до моралног банкрота не само леволибералних идеја већ и оних „десних“ које су оперисале у наметнутим и зацртаним оквирима либералне демократије. Стварањем системских странака и производњом стерилних, однарођених политичких елита Европска унија се суочила с кризом легитимитета, чему у прилог иде и традиционално ниска излазност на европске парламентарне изборе. Грађани ЕУ временом су постајали уморни од спровођења политике наметане кроз бриселску бирократију, а која суштински своје корене има изван граница европског континента.
Временом је постајало све теже убедити просечног, белог, аутохтоног становника Европе да је течни нафтни гас из Сједињених Држава јефтинији од оног руског, да насељавање десетина милиона избеглица не представља безбедносну, културолошку и демографску катастрофу, да за природну породицу више нема места у Европи и да је нов идеал европске цивилизације „трансџендеризам“ и „трансхуманизам“… Како је мађарски премијер Виктор Орбан то сублимирао приликом првог окупљања ове тројке у марту 2021. године: „Милиони европских грађана остали су без адекватног и ефикасног представљања.“
Талас замене идејних и цивилизацијских темеља Европе, на којем је јахала чиновничка бирократија из Брисела, изазвао је, сада се већ може рећи, системски одговор у националним оквирима чланица ЕУ. Италија, Пољска и Мађарска, односно Северна лига, партија Права и правде, те Фидес, постали су перјанице новог погледа на политичку стварност и вође својеврсног „покрета отпора“. Препознавши сву погубност (васкрсле) политике „мултикултурализма“ и антипородичне агенде оличене у гротескном ословљавању с „родитељ 1“ и „родитељ 2“, лидери три изузетно утицајне партије покренули су иницијативу за одбрану Европе, односно Салвинијевим речима: „они желе европску ренесансу засновану на хришћанским вредностима“. Њихова идеја је да створе алијансу чији је циљ – „поново учинити Европу великом, враћајући се њеним изворним темељима“.

РАСПОДЕЛА МОЋИ Политичка моћ ове три партије није безначајна. Две суверено владају својим земљама (Фидес и партија Права и правде), док је Лига неизоставни фактор приликом састављање сваке, па и актуелне, крхке, италијанске владе. С друге стране, њихова политичка моћ простире се и изван националних граница, па су тако ове три партије озбиљни фактори и у транснационалним оквирима, посебно у оквиру Европског парламента.
На том плану ствари изгледају овако: Моравјецки и његова партија Права и правде имају 24 посланика унутар парламентарне групе Европских конзервативаца и реформиста (ЕЦР), евроскептичног блока створеног 2009. на иницијативу британске Конзервативне партије. Између осталих ЕЦР сада окупља и представнике Нове фламанске алијансе, Браће Италије и шпанског Вокса. Најближи међународни савезник Моравјецког јесте управо Фидес, с обзиром на то да су ове две странке, поред идеолошке повезаности, такође посвећене пружању отпора притисцима ЕУ у вези с поштовањем владавине права, као и мигрантске и родне политике.
Салвини, односно Северна лига има 28 посланика у оквиру посланичког клуба „Идентитет и демократија“. Формиран 2019, клуб се генерално сматра крајњом десничарском групaцијом у ЕП и између осталих окупља представнике Алтернативе за Немачку и Националног окупљања, ребрендираног Националног фронта Марин ле Пен.
Орбанов Фидес има најконтроверзнији положај у односу на своје савезнике из „десничарске алијансе“. Годинама је Фидес био један од најистакнутијих чланова „европских народњака“. Ово чланство временом је помогло Орбану да развије блиске и стратешке односе с немачком канцеларком Ангелом Меркел и њеном странком ЦДУ, водећом унутар овог конзервативног блока. Међутим, однос Фидеса с Европском народном странком (ЕПП) постао је затегнут због Орбановог става о питањима као што су владавина права, слобода штампе и људска права. Због своје политике, Орбан је окарактерисан као аутократа и као неко ко мисли и дела супротно од владајућег бриселског наратива.
Конфронтација у оквиру ЕПП-а подигнута је на нов ниво крајем 2020. године, када су посланици Европског парламента тражили да се расподела 1,8 милијарди евра из буџета ЕУ и фонда за опоравак од последица корона кризе услови поштовањем принципа и вредности ЕУ. Овом потезу су се успротивили премијери Мађарске и Пољске, који су на крају уложили вето на цео финансијски пакет. Тај потез је представљао кап која је прелила чашу. Почетком марта 2021. „народњаци“ су припремили статутарне измене које би омогућиле кажњавање читавих политичких странака, а не само појединаца. Предвидевши своју политичку судбину, Орбан је након тога одлучио да напусти ЕПП предухитривши изрицање суда своје наднационалне партије.
Као резултат тога, 12 европских посланика из Фидеса сада има статус „самосталних посланика“, што значи да је њихов институционални положај у Европском парламенту значајно погоршан. Они сада имају знатно мање шансе да буду изабрани на одређене административне функције (попут законодавних известилаца), имају мање времена на располагању за дебату, а и финансирање подлеже одређеним ограничењима.

НОВА ЕВРОПСКА ДЕСНИЦА Виктор Орбан је тако постао enfant terrible Европске уније, али и својеврсни Мацини новог, конзервативно-револуционарног покрета, чије „субверзивне“ идеје постају све популарније на тлу Уније. У тренуцима сукобљавања с бриселском бирократијом, и инсистирањем на хришћанским темељима европске цивилизације, изградио је репутацију вође конзервативног блока и постао узор другим лидерима антибриселских политичких опција. Његови италијански поштоваоци Матео Салвини и Салвинијев унутариталијански конкурент Ђорђо Мелони (из партије Браћа Италије) дуги низ година су покушавали да намаме Орбана под своје крило у Европском парламенту, али су сви ти покушаји били осуђени на пропаст, јер је Фидес уживао у удобном наручју моћног „народњачког“ блока.
Сада када је наступила нова реалност, Орбан је решио да промеша карте. Спреман је да разговара с идеолошки блиским странкама о стварању новог политичког савеза, са циљем формирања кровне политичке организације за Фидес и сличне партије у Европи које нису гостопримљиве према мигрантима и које настоје да заштите традиционално схватање породице. У тој агенди препознали су се Лига и партија Права и правде, наговештавајући даље зближавање партијских породица какве су Идентитет и демократија и Европски конзервативци и реформисти или можда стварање новог блока европске деснице који би по снази био други у ЕП.
Ипак, за формирање нове парламентарне групе неопходно је окупити минимум 25 посланика из најмање седам земаља. С тим у вези још увек није јасно које би се снаге придружиле. По инерцији би се претпоставило да је логичан савезник Орбана, Моравјецког и Салвинија – Национално окупљање Марин ле Пен. Њихов ангажман у овој алијанси био је под великим знаком питања, с обзиром на то да је Орбан још пре неколико година одбацио могућност блиске сарадње, правдајући се како Ле Пенова није на власти, а „када политички лидери нису на власти, они могу да говоре и раде шта хоће“. Међутим, у јулу ове године одјекнула је вест да је 16 партија деснице, укључујући Фидес, Лигу, Право и правду, али и Национално окупљање, потписало заједничку декларацију о будућности Европе. Декларацијом је позвано на корениту реформу ЕУ, јер „уместо да штити Европу и њено наслеђе, ЕУ постаје европски проблем“. А када је реч о наслеђу, потписници декларације су истакли да Европа може опстати само на „јудеохришћанским темељима“, поштујући традицију, културу и историју сваке државе и промовишући породичне вредности.
По свему судећи нуклеус – Орбан, Салвини и Моравјецки, успео је да покрене ширу мобилизацију десних партија у оквиру ЕУ, очигледно препознајући историјски тренутак и шансу да се, можда први пут у повести, створи кохезија међу разједињеном европском десницом и уједно транснационална конзервативна платформа. Политику ове три партије карактерише инсистирање на националном суверенитету и инсистирање на Европи народа, а не наднационалној и анационалној Европи.
Ипак, да би „десна интернационала“ постала успешан пројекат, мораће да реши питање односа са својим природним савезником, Русијом. Док Лига и Фидес виде Русију као стратешког партнера Европе, партија Права и правде, по инерцији пољске историје, има дијаметрално супротан став и на Русију гледа као стратешког непријатеља. Управо од решавања тог питања зависиће судбина „десне интернационале“ и показаће се да ли су Европљани кадри да препознају цивилизацијску шансу за стварање једне нове, четврте политичке теорије на простору од Лисабона до Владивостока.
У ери глобалних тензија, неизвесности, кризе можда ће сазрети тренутак обнове хришћанске Евроазије и можда, како је то Салвини рекао: „после драме, дођу ренесанса и васкрсење“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *