ДУХОВНА БОРБА ЗА СРЦЕ УКРАЈИНЕ

Пише Николај Сапсај

Да ли је обележавањем 425. годишњице од Брестовске уније Украјина на помолу нове уније? Или пак то питање превазилази њене границе и има много дубљу димензију?

Сваке године обележавају се неки јубилеји, а у складу с њиховим значајем они се обележавају на локалном, државном или међународном нивоу. Пре неколико бројева г. Иконић је обратио пажњу на симболику обележавања јубилеја, односно указао како се кроз тај чин пројављује реално стање односа према том догађају и међу актерима са обе стране.
Ове године било је доста јубилеја, а неки још предстоје. Обележено је (11. новембра) 200 година од рођења једног од највећих писаца свих времена – Фјодора Михајловича Достојевског. О његовом значају и делима се писало и писало, сваки роман је до детаља анализиран и садржи животне примере и вечне истине. Тако у роману Браћа Карамазови налазимо: „Бог и ђаво се ту боре, а бојно поље је срце човека.“
У време када се човечанство бори с короном и последицама пандемије многи локални сукоби су привидно прешли у замрзнути конфликт. Мада смо били сведоци понеке провокације, те с регистарским таблицама, те с турским дроновима. И док се оружје гланца и приказује на сајмовима, сукоби се настављају у интелектуалним и културним сферама. Али нажалост и духовним, односно верским. Додуше верски сукоби и нису неуобичајени. Нарочито не за Европу с крсташким ратовима и Тридесетогодишњим ратом. Сукоби на верској основи су неретко били суровији од чисто политичких. Довољно је присетити се само логора током Другог светског рата, када су људи губили животе због верске и националне припадности, тј. ако нису хтели да је се одрекну. Доста таквих случајева десило се у НДХ, када су тамошњи фратри и бискупи насилно покрштавали и тежили да покатоличе српски народ. Тежња ка насилном покатоличењу, нажалост, није страна ни просторима данашње Украјине.

[restrict]

ПОКАТОЛИЧАВАЊЕ С опредељењем кнеза Владимира Кијевског за православну веру источног обрасца и присаједињење Цариградској патријаршији, представници хришћанства западног обрасца нису се лако мирили. Када су се стекли услови, услед ширења пољског и литванског утицаја, на тим просторима активно се спроводило покатоличење православног становништва. Сукоби између католика и православаца били су немилосрдни, спаљивали су се градови и села, убијали и жене и деца, и све то у име хришћанске вере која нема везе с тим. Сукоби су се стишали крајем 16. века услед потписивања Брестовске уније 1596. године. Тиме је православна митрополија на тим просторима званично прешла у католичку цркву, али сачувала источни обред, што је резултирало стварањем Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ).
У години када се навршава 425 година од Брестовске уније представници УГКЦ и те како су активни у дијалогу с државним званичницима, представницима разних верских организација, па и с представницима православне цркве. Ако се ситуација погледа површно, може се стећи утисак да је Брестовска унија у одређеном смислу донела мир и поставила темељ за дијалог међу хришћанима.
Али као што вукови бивају прерушени у овчије руно (Мт. 7,15), тако и делатност УГКЦ није тако ружичаста и безазлена.
Иако је званично после Брестовске уније склопљен савез између католика и православаца, нису ипак сви православни прихватили унију, те су наставили борбу за своју веру, о чему је Гогољ сликовито написао у делу Тарас Буљба. Будући да су православни верници од своје Мајке Цркве, чије седиште више није било у Константинопољу, били на милост и немилост препуштени владарима пољско-литванске уније, 1686. долази до званичног преласка Кијевске митрополије под окриље Московске патријаршије и патронат московског цара. Стање остаје непромењено до XX века, када је 1946. Брестовска унија званично укинута, а делатност УГКЦ била забрањена до 1990. године. Ипак, у Кијеву се поводом 425. годишњице од уније одржавају разне културно-образовне манифестације и спроводе дијалози с представницима осталих хришћанских деноминација на конференцијама попут „Брестовско уједињење 1596. године у контексту унијатских процеса прошлости и трагања за савременим моделима црквеног јединства“. И после многих векова задатак унијата остао је непромењен, о чему сведочи и усвајање нове Екуменске концепције УГКЦ. Иако формално имају добре односе с представницима православне цркве, неопходно је изложити детаљније с ким у ствари они покушавају да остваре сарадњу и достигну јединство.
Наиме, откако је Украјина постала суверена држава услед распада Совјетског Савеза, почео је активан процес свеопште украјинизације, па и верских организација. Иако је тада једина призната православна црква, Украјинска православна црква, од Московске патријаршије добила аутономију и самосталност у свом унутрашњем уређењу, поједини њени чланови искористили су новонастале околности да испоље своје националистичко убеђење и формирају националну цркву. Стога су отишли у раскол и формирали Украјинску православну цркву Кијевске патријаршије, а неки су обновили делатност расколничке фракције Украјинска аутокефална православна црква.

РАСКОЛ Поменуте расколничке фракције су крајем 2018. године, уз подршку тадашњег председника Порошенка, инкорпориране у нову расколничку структуру „Православну цркву Украјине“ и признате од цариградског патријарха Вартоломеја, који им је доделио томос о независности почетком 2019. године. Током процеса стварања те нове фракције и уручења томоса канонска црква је била на сваки могући начин угњетавана. Верници Украјинске православне цркве су се обраћали и државним званичницима, како би заштитили своју веру од антицрквених закона, и патријарху Вартоломеју, подсећајући га на његову улогу у чувању јединства православља. Гласови хиљада верних остали су, међутим, глас вапијућег у пустињи.
Надали су се православни верници сусрету с патријархом Вартоломејем крајем августа ове године, када је био у посети Украјини поводом три деценије од њене независности.
Током боравка у Кијеву високи гост из Истанбула имао је доста званичних пријема и сусрета, те није успео да нађе време да поразговара с верницима канонске цркве, који трпе прогон и дискриминацију од када се он умешао у украјинско црквено питање. Али зато је имао времена да се 23. августа, и то на личну иницијативу, састане с представницима осталих верских организација у Украјини. На том сусрету није било представника кононске УПЦ, али јесу били представници ПЦУ; патријарх Вартоломеј је имао врло пријатан разговор с унијатским представницима, изјавивши „о заједничкој намери Православне и Католичке цркве да поврате јединство у заједничарењу“. А за успомену је поклонио поглавару украјинских унијата Свјатославу Шевчуку панагију са сопственим потписом. Тај чин, дар панагије од патријарха Вартоломеја, Шевчук је доживео као признање свог епископског достојанства и његових архијереја.
Иако тај чин не делује као озбиљна претња за нову унију, треба обратити пажњу на говор патријарха Вартоломеја приликом тог сусрета: „Укључивање Православне цркве у екуменски покрет зависило је од жеље других цркава да сруше зидове неповерења и подела. У том погледу, радикалан и позитиван заокрет догодио се током Другог ватиканског концила, када је Римокатоличка црква одлучила о суштинској потреби зближавања хришћана, посебно с православном црквом. Један од најважнијих догађаја као резултат ове одлуке био је, несумњиво, историјски сусрет у Јерусалиму папе Павла VI и васељенског патријарха Атинагоре у јануару 1964. У децембру 1965. догодио се веома пророчки гест и ти исти поглавари су заједнички одлучили: као видљив знак њихове жеље да обнове евхаристијско заједништво које је вековима било поцепано – истовремено су укинули анатеме из 1054. године, постављајући темељ за мост, који настављамо да пројектујемо и градимо у овом веку и у будућности. ’Дијалог љубави’ између две сестринске цркве постао је ’дијалог истине’ стварањем заједничке међународне комисије за теолошки дијалог између Католичке цркве и Православне цркве 1979. године.“ Уз то треба додати да Фанар и Ватикан теже ка томе да предстојећи јубилеј – 1.700 година од Првог васељенског сабора (325) буде тачка уједињења те две хришћанске конфесије. И то не би биле само пусте жеље поглавара да се не спроводе активности које воде ка томе.
Да ли ће темељ уније Фанара и Рима бити постављен у Кијеву?
У Кијеву је 26. октобра 2021. одржана међународна екуменска конференција „Католичко-православни документи и њихова рецепција у Украјини“, на којој су учествовали представници УГКЦ, Фанара и ПЦУ. Повод за конференцију је било представљање украјинског превода докумената православно-католичког дијалога у последњих 40 година. Поред учешћа поглавара УГКЦ Шевчука, представника Цариградске патријаршије у Украјини епископа Михаила, приметно је пак било одсуство поглавара ПЦУ Сергеја Думенка, који свакако разуме да уколико дође до уније између УГКЦ и ПЦУ, он неће остати на својој позицији, као и неучествовање најмногољудније и највеће верске организације у Украјини – канонске Украјинске православне цркве.

Током конференције било је доста речи о потреби и могућности за успостављање јединства путем екуменског дијалога.
Тако је поглавар УГКЦ Шевчук прочитао одредбе документа Мешовите комисије из 1979. о циљу православно-католичког дијалога: „Циљ екуменског дијалога није само сарадња већ и обнављање заједништва. Морамо данас гласно да кажемо да се православци и католици, гркокатолици више не проклињу међусобно, сматрамо се браћом и сестрама у Христу, тражимо начине да повратимо изгубљено јединство међу хришћанима.“ Такође је најавио да ће УГКЦ имплементирати сва достигнућа екуменског дијалога Римокатоличке цркве и православља.
Апостолски нунције у Украјини Висвалдас Кулбокас позвао је на прелазак с теорије на праксу: „Видевши успех овог дијалога, постаје очигледно да је пут којим смо ишли био исправан. Али треба уложити напоре да се његово практично и конкретно представљање спроведе на локалном нивоу, како не би остало само теоријска забава.“ Да ли је ово лепа формулација или наговештај да ће ови веома практични кораци уследити у блиској будућности? Општа ситуација у верској сфери како у Украјини, тако и на глобалном нивоу сугерише да ако су Ватикан и Фанар заиста одлучили да се уједине, онда ће полигон таквог уједињења бити спроведен у Украјини.
Да је то најзгодније реализовати у Украјини потврђују и речи цариградског егзарха, епископа Михаила, који је рекао да је „у Украјини створена јединствена ситуација, пошто се неколико хришћанских традиција и јурисдикција налази на истом месту“. Истина, за ово ће православни морати да преиспитају своје богословље како би се наставио православно-католички дијалог. Такође, епископ Михаило је рекао да је „православно-католички дијалог и тражење начина за обнављање јединства релевантан и за очување јединства у самој православној цркви“. Ове речи постају јасне ако се узме у обзир да јединство Цркве фанариоти схватају као јединство под руководством цариградског патријарха. Индиције о могућој унији се огледају у његовим речима да зборник докумената „није само дивна публикација већ је само средство које се користи за крајњи циљ. А крајњи циљ је потрага за јединством. Обнова јединства, извините, не потрага“. Према речима представника Фанара, „круцијално питање и за православне хришћане и за католике данас је питање службе првенства у Васељенској цркви“. Јер ако дође до уније, онда се занемарују теолошке разлике, али остаје питање власти: ко ће бити први? Да је то заиста круцијално питање, потврдиле су и речи председника Института за екуменске студије Украјинског католичког универзитета – Иван Дацко се осврнуо на питање избора јединственог патријарха за уједињену УГКЦ-ПЦУ: „Уверен сам да будућег украјинског патријарха треба да бирају и православци и католици. Не треба нам 5-10 патријаршија у Кијеву, једна и готово. Али морамо уложити заједничке напоре да заједно примимо евхаристију љубави, а затим бирамо.“
Иако на конференцији није дошло до конкретних корака ка унији већ су само представљена мишљења о екуменском дијалогу у Украјини, она пак могу постати подлога за неки практични корак ка уједињењу УГКЦ и ПЦУ, ако се таква одлука званично усвоји у Ватикану и Фанару. Али чак и да до уније дође, она ће пре свега бити у интересу унијата, пошто је свака унија у корист католика, о чему сведочи историја свих унија које су раније постојале и које су већ склапали Цариград и Рим. Уколико се догађаји буду развијали управо по том сценарију, постоји опасност да украјинске власти неће стајати по страни и да ће учинити све да та унија постане могућа, као и да апсорбује што више заједница Украјинске православне цркве. Иако за сада све то делује нереално, догађаји који су претходили стварању ПЦУ показују да је то и те како могуће. Тако је Порошенко, користећи државни апарат и пре свега оружане снаге, на све начине покушао да што више епископа и парохија УПЦ пребаци у ПЦУ. Ако се створи јединствена УГКЦ-ПЦУ, она ће добити знатно већу подршку државе, али и изазвати већи притисак на УПЦ. А тада ће бити веома тешко задржати Кијево-Печерску, Почајевску и Светогорску лавру – стубове православне духовности у Украјини.