DUHOVNA BORBA ZA SRCE UKRAJINE

Piše Nikolaj Sapsaj

Da li je obeležavanjem 425. godišnjice od Brestovske unije Ukrajina na pomolu nove unije? Ili pak to pitanje prevazilazi njene granice i ima mnogo dublju dimenziju?

Svake godine obeležavaju se neki jubileji, a u skladu s njihovim značajem oni se obeležavaju na lokalnom, državnom ili međunarodnom nivou. Pre nekoliko brojeva g. Ikonić je obratio pažnju na simboliku obeležavanja jubileja, odnosno ukazao kako se kroz taj čin projavljuje realno stanje odnosa prema tom događaju i među akterima sa obe strane.
Ove godine bilo je dosta jubileja, a neki još predstoje. Obeleženo je (11. novembra) 200 godina od rođenja jednog od najvećih pisaca svih vremena – Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. O njegovom značaju i delima se pisalo i pisalo, svaki roman je do detalja analiziran i sadrži životne primere i večne istine. Tako u romanu Braća Karamazovi nalazimo: „Bog i đavo se tu bore, a bojno polje je srce čoveka.“
U vreme kada se čovečanstvo bori s koronom i posledicama pandemije mnogi lokalni sukobi su prividno prešli u zamrznuti konflikt. Mada smo bili svedoci poneke provokacije, te s registarskim tablicama, te s turskim dronovima. I dok se oružje glanca i prikazuje na sajmovima, sukobi se nastavljaju u intelektualnim i kulturnim sferama. Ali nažalost i duhovnim, odnosno verskim. Doduše verski sukobi i nisu neuobičajeni. Naročito ne za Evropu s krstaškim ratovima i Tridesetogodišnjim ratom. Sukobi na verskoj osnovi su neretko bili suroviji od čisto političkih. Dovoljno je prisetiti se samo logora tokom Drugog svetskog rata, kada su ljudi gubili živote zbog verske i nacionalne pripadnosti, tj. ako nisu hteli da je se odreknu. Dosta takvih slučajeva desilo se u NDH, kada su tamošnji fratri i biskupi nasilno pokrštavali i težili da pokatoliče srpski narod. Težnja ka nasilnom pokatoličenju, nažalost, nije strana ni prostorima današnje Ukrajine.

[restrict]

POKATOLIČAVANJE S opredeljenjem kneza Vladimira Kijevskog za pravoslavnu veru istočnog obrasca i prisajedinjenje Carigradskoj patrijaršiji, predstavnici hrišćanstva zapadnog obrasca nisu se lako mirili. Kada su se stekli uslovi, usled širenja poljskog i litvanskog uticaja, na tim prostorima aktivno se sprovodilo pokatoličenje pravoslavnog stanovništva. Sukobi između katolika i pravoslavaca bili su nemilosrdni, spaljivali su se gradovi i sela, ubijali i žene i deca, i sve to u ime hrišćanske vere koja nema veze s tim. Sukobi su se stišali krajem 16. veka usled potpisivanja Brestovske unije 1596. godine. Time je pravoslavna mitropolija na tim prostorima zvanično prešla u katoličku crkvu, ali sačuvala istočni obred, što je rezultiralo stvaranjem Ukrajinske grkokatoličke crkve (UGKC).
U godini kada se navršava 425 godina od Brestovske unije predstavnici UGKC i te kako su aktivni u dijalogu s državnim zvaničnicima, predstavnicima raznih verskih organizacija, pa i s predstavnicima pravoslavne crkve. Ako se situacija pogleda površno, može se steći utisak da je Brestovska unija u određenom smislu donela mir i postavila temelj za dijalog među hrišćanima.
Ali kao što vukovi bivaju prerušeni u ovčije runo (Mt. 7,15), tako i delatnost UGKC nije tako ružičasta i bezazlena.
Iako je zvanično posle Brestovske unije sklopljen savez između katolika i pravoslavaca, nisu ipak svi pravoslavni prihvatili uniju, te su nastavili borbu za svoju veru, o čemu je Gogolj slikovito napisao u delu Taras Buljba. Budući da su pravoslavni vernici od svoje Majke Crkve, čije sedište više nije bilo u Konstantinopolju, bili na milost i nemilost prepušteni vladarima poljsko-litvanske unije, 1686. dolazi do zvaničnog prelaska Kijevske mitropolije pod okrilje Moskovske patrijaršije i patronat moskovskog cara. Stanje ostaje nepromenjeno do XX veka, kada je 1946. Brestovska unija zvanično ukinuta, a delatnost UGKC bila zabranjena do 1990. godine. Ipak, u Kijevu se povodom 425. godišnjice od unije održavaju razne kulturno-obrazovne manifestacije i sprovode dijalozi s predstavnicima ostalih hrišćanskih denominacija na konferencijama poput „Brestovsko ujedinjenje 1596. godine u kontekstu unijatskih procesa prošlosti i traganja za savremenim modelima crkvenog jedinstva“. I posle mnogih vekova zadatak unijata ostao je nepromenjen, o čemu svedoči i usvajanje nove Ekumenske koncepcije UGKC. Iako formalno imaju dobre odnose s predstavnicima pravoslavne crkve, neophodno je izložiti detaljnije s kim u stvari oni pokušavaju da ostvare saradnju i dostignu jedinstvo.
Naime, otkako je Ukrajina postala suverena država usled raspada Sovjetskog Saveza, počeo je aktivan proces sveopšte ukrajinizacije, pa i verskih organizacija. Iako je tada jedina priznata pravoslavna crkva, Ukrajinska pravoslavna crkva, od Moskovske patrijaršije dobila autonomiju i samostalnost u svom unutrašnjem uređenju, pojedini njeni članovi iskoristili su novonastale okolnosti da ispolje svoje nacionalističko ubeđenje i formiraju nacionalnu crkvu. Stoga su otišli u raskol i formirali Ukrajinsku pravoslavnu crkvu Kijevske patrijaršije, a neki su obnovili delatnost raskolničke frakcije Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva.

RASKOL Pomenute raskolničke frakcije su krajem 2018. godine, uz podršku tadašnjeg predsednika Porošenka, inkorporirane u novu raskolničku strukturu „Pravoslavnu crkvu Ukrajine“ i priznate od carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji im je dodelio tomos o nezavisnosti početkom 2019. godine. Tokom procesa stvaranja te nove frakcije i uručenja tomosa kanonska crkva je bila na svaki mogući način ugnjetavana. Vernici Ukrajinske pravoslavne crkve su se obraćali i državnim zvaničnicima, kako bi zaštitili svoju veru od anticrkvenih zakona, i patrijarhu Vartolomeju, podsećajući ga na njegovu ulogu u čuvanju jedinstva pravoslavlja. Glasovi hiljada vernih ostali su, međutim, glas vapijućeg u pustinji.
Nadali su se pravoslavni vernici susretu s patrijarhom Vartolomejem krajem avgusta ove godine, kada je bio u poseti Ukrajini povodom tri decenije od njene nezavisnosti.
Tokom boravka u Kijevu visoki gost iz Istanbula imao je dosta zvaničnih prijema i susreta, te nije uspeo da nađe vreme da porazgovara s vernicima kanonske crkve, koji trpe progon i diskriminaciju od kada se on umešao u ukrajinsko crkveno pitanje. Ali zato je imao vremena da se 23. avgusta, i to na ličnu inicijativu, sastane s predstavnicima ostalih verskih organizacija u Ukrajini. Na tom susretu nije bilo predstavnika kononske UPC, ali jesu bili predstavnici PCU; patrijarh Vartolomej je imao vrlo prijatan razgovor s unijatskim predstavnicima, izjavivši „o zajedničkoj nameri Pravoslavne i Katoličke crkve da povrate jedinstvo u zajedničarenju“. A za uspomenu je poklonio poglavaru ukrajinskih unijata Svjatoslavu Ševčuku panagiju sa sopstvenim potpisom. Taj čin, dar panagije od patrijarha Vartolomeja, Ševčuk je doživeo kao priznanje svog episkopskog dostojanstva i njegovih arhijereja.
Iako taj čin ne deluje kao ozbiljna pretnja za novu uniju, treba obratiti pažnju na govor patrijarha Vartolomeja prilikom tog susreta: „Uključivanje Pravoslavne crkve u ekumenski pokret zavisilo je od želje drugih crkava da sruše zidove nepoverenja i podela. U tom pogledu, radikalan i pozitivan zaokret dogodio se tokom Drugog vatikanskog koncila, kada je Rimokatolička crkva odlučila o suštinskoj potrebi zbližavanja hrišćana, posebno s pravoslavnom crkvom. Jedan od najvažnijih događaja kao rezultat ove odluke bio je, nesumnjivo, istorijski susret u Jerusalimu pape Pavla VI i vaseljenskog patrijarha Atinagore u januaru 1964. U decembru 1965. dogodio se veoma proročki gest i ti isti poglavari su zajednički odlučili: kao vidljiv znak njihove želje da obnove evharistijsko zajedništvo koje je vekovima bilo pocepano – istovremeno su ukinuli anateme iz 1054. godine, postavljajući temelj za most, koji nastavljamo da projektujemo i gradimo u ovom veku i u budućnosti. ’Dijalog ljubavi’ između dve sestrinske crkve postao je ’dijalog istine’ stvaranjem zajedničke međunarodne komisije za teološki dijalog između Katoličke crkve i Pravoslavne crkve 1979. godine.“ Uz to treba dodati da Fanar i Vatikan teže ka tome da predstojeći jubilej – 1.700 godina od Prvog vaseljenskog sabora (325) bude tačka ujedinjenja te dve hrišćanske konfesije. I to ne bi bile samo puste želje poglavara da se ne sprovode aktivnosti koje vode ka tome.
Da li će temelj unije Fanara i Rima biti postavljen u Kijevu?
U Kijevu je 26. oktobra 2021. održana međunarodna ekumenska konferencija „Katoličko-pravoslavni dokumenti i njihova recepcija u Ukrajini“, na kojoj su učestvovali predstavnici UGKC, Fanara i PCU. Povod za konferenciju je bilo predstavljanje ukrajinskog prevoda dokumenata pravoslavno-katoličkog dijaloga u poslednjih 40 godina. Pored učešća poglavara UGKC Ševčuka, predstavnika Carigradske patrijaršije u Ukrajini episkopa Mihaila, primetno je pak bilo odsustvo poglavara PCU Sergeja Dumenka, koji svakako razume da ukoliko dođe do unije između UGKC i PCU, on neće ostati na svojoj poziciji, kao i neučestvovanje najmnogoljudnije i najveće verske organizacije u Ukrajini – kanonske Ukrajinske pravoslavne crkve.

Tokom konferencije bilo je dosta reči o potrebi i mogućnosti za uspostavljanje jedinstva putem ekumenskog dijaloga.
Tako je poglavar UGKC Ševčuk pročitao odredbe dokumenta Mešovite komisije iz 1979. o cilju pravoslavno-katoličkog dijaloga: „Cilj ekumenskog dijaloga nije samo saradnja već i obnavljanje zajedništva. Moramo danas glasno da kažemo da se pravoslavci i katolici, grkokatolici više ne proklinju međusobno, smatramo se braćom i sestrama u Hristu, tražimo načine da povratimo izgubljeno jedinstvo među hrišćanima.“ Takođe je najavio da će UGKC implementirati sva dostignuća ekumenskog dijaloga Rimokatoličke crkve i pravoslavlja.
Apostolski nuncije u Ukrajini Visvaldas Kulbokas pozvao je na prelazak s teorije na praksu: „Videvši uspeh ovog dijaloga, postaje očigledno da je put kojim smo išli bio ispravan. Ali treba uložiti napore da se njegovo praktično i konkretno predstavljanje sprovede na lokalnom nivou, kako ne bi ostalo samo teorijska zabava.“ Da li je ovo lepa formulacija ili nagoveštaj da će ovi veoma praktični koraci uslediti u bliskoj budućnosti? Opšta situacija u verskoj sferi kako u Ukrajini, tako i na globalnom nivou sugeriše da ako su Vatikan i Fanar zaista odlučili da se ujedine, onda će poligon takvog ujedinjenja biti sproveden u Ukrajini.
Da je to najzgodnije realizovati u Ukrajini potvrđuju i reči carigradskog egzarha, episkopa Mihaila, koji je rekao da je „u Ukrajini stvorena jedinstvena situacija, pošto se nekoliko hrišćanskih tradicija i jurisdikcija nalazi na istom mestu“. Istina, za ovo će pravoslavni morati da preispitaju svoje bogoslovlje kako bi se nastavio pravoslavno-katolički dijalog. Takođe, episkop Mihailo je rekao da je „pravoslavno-katolički dijalog i traženje načina za obnavljanje jedinstva relevantan i za očuvanje jedinstva u samoj pravoslavnoj crkvi“. Ove reči postaju jasne ako se uzme u obzir da jedinstvo Crkve fanarioti shvataju kao jedinstvo pod rukovodstvom carigradskog patrijarha. Indicije o mogućoj uniji se ogledaju u njegovim rečima da zbornik dokumenata „nije samo divna publikacija već je samo sredstvo koje se koristi za krajnji cilj. A krajnji cilj je potraga za jedinstvom. Obnova jedinstva, izvinite, ne potraga“. Prema rečima predstavnika Fanara, „krucijalno pitanje i za pravoslavne hrišćane i za katolike danas je pitanje službe prvenstva u Vaseljenskoj crkvi“. Jer ako dođe do unije, onda se zanemaruju teološke razlike, ali ostaje pitanje vlasti: ko će biti prvi? Da je to zaista krucijalno pitanje, potvrdile su i reči predsednika Instituta za ekumenske studije Ukrajinskog katoličkog univerziteta – Ivan Dacko se osvrnuo na pitanje izbora jedinstvenog patrijarha za ujedinjenu UGKC-PCU: „Uveren sam da budućeg ukrajinskog patrijarha treba da biraju i pravoslavci i katolici. Ne treba nam 5-10 patrijaršija u Kijevu, jedna i gotovo. Ali moramo uložiti zajedničke napore da zajedno primimo evharistiju ljubavi, a zatim biramo.“
Iako na konferenciji nije došlo do konkretnih koraka ka uniji već su samo predstavljena mišljenja o ekumenskom dijalogu u Ukrajini, ona pak mogu postati podloga za neki praktični korak ka ujedinjenju UGKC i PCU, ako se takva odluka zvanično usvoji u Vatikanu i Fanaru. Ali čak i da do unije dođe, ona će pre svega biti u interesu unijata, pošto je svaka unija u korist katolika, o čemu svedoči istorija svih unija koje su ranije postojale i koje su već sklapali Carigrad i Rim. Ukoliko se događaji budu razvijali upravo po tom scenariju, postoji opasnost da ukrajinske vlasti neće stajati po strani i da će učiniti sve da ta unija postane moguća, kao i da apsorbuje što više zajednica Ukrajinske pravoslavne crkve. Iako za sada sve to deluje nerealno, događaji koji su prethodili stvaranju PCU pokazuju da je to i te kako moguće. Tako je Porošenko, koristeći državni aparat i pre svega oružane snage, na sve načine pokušao da što više episkopa i parohija UPC prebaci u PCU. Ako se stvori jedinstvena UGKC-PCU, ona će dobiti znatno veću podršku države, ali i izazvati veći pritisak na UPC. A tada će biti veoma teško zadržati Kijevo-Pečersku, Počajevsku i Svetogorsku lavru – stubove pravoslavne duhovnosti u Ukrajini.